Maj nejm iz Mitar

Ovo iz naslova je naziv drame Vide Ognjenović (1984.) o Crnogorcima koji trbuhom za kruhom odlaze u Ameriku i na prekookeanskom brodu uče engleski jezik. Priznaćete, dobro zvuči. I nije prevaziđeno iako su u pitanju Crnogorci sa početka prošlog veka.
Sa ovih prostora se vekovima odlazilo u neki bogatiji svet, uglavnom zapadni. Taj svet je uspevao da asimilira pridošlice, da im nametne svoju kulturu, običaje i navike, a od njih uzme snagu, pre svega, a u poslednje vreme i ponešto znanja. E, onda je svet rešio da svoje običaje, navike i kulturu donese ovde. Da malo poboljša uslove života u provincijskim rezervatima, kako bi oslabio pritisak domorodaca na centar moći i bogatstva.
Udeljujući nama siromašnima, nadaju se da će nas manje odlaziti tamo kod njih, da im obijamo pragove u potrazi za boljim (?) životom. U tome je cela mudrost ekonomske pomoći, dobročinstva, humanitarnog rada ili kako se to već naziva. To je još pre trista godina uočio Adam Smit u svom epohalnom delu Bogatstvo naroda u kom je suštinski objasnio logiku kapitalizma i tržišta. Niko ne pomaže iz dobrote, već upravo obrnuto, iz sebičnosti, bila bi poenta Smitove teorije o dobročinstvu.
Da ne ispadne da ja nešto mračim i zakeram, nama je pomoć neophodna. Ovako siromašni, gologuzi i besni zreli smo za pomoć. Ima na planeti i drugih koji su kao mi. Većina ovog ubogog čovečanstva je siromašna, gologuza i besna, tako da ne treba da nas bude sramota zbog toga. Naša sreća u nesreći je u tome što smo mi baš, baš siroti. Što nemamo, na primer naftu ili gas, neka značajna rudna bogatstva. Jer da je suprotno, videli bismo svoga boga kao oni na Bliskom istoku, na primer.
Pomoć Evopske unije sprovodi se kroz razne projekte a preko opredeljenih fondova za zemlje kao što je naša. Tu postoji cela skala i tačna gradacija koja zemlja može koje fondove koristiti i pod kojim uslovima. Sa akcentom na uslovima. Kod nas su još aktuelni tzv. IPA fondovi pošto smo u procesu pridruživanja. Koji traje i traje. Šta EU hoće tim projektima? Evo recimo IPA 2012. To je u najkraćem pomoć u izgradnji institucija, kako oni to vole da kažu podrška društvenom razvoju, osnaživanju i reformi državne uprave i podrška vladavini prava. Divno. Taj projekat traje već godinama, vredan je 1,4 milijarde evra.
I zašto ja uopšte pominjem IPA projekte i šta to ima veze sa životom. Zbog društvenog razvoja. Stručnjaci iz Brisela su rešili da nas kroz taj društveni razvoj sa 6,5 miliona evra unaprede tako što će povećati zapošljavanje. Oni, za razliku od ovih naših idu na povećanje zapošljavanja, a ne na smanjenje nezaposlenosti. A to je ogromna razlika. Ama kako stručnjaci iz Brisela nameravaju da povećaju zapošljavanje? Vrlo komplikovano. Ne kroz otvaranje novih fabrika, valjda računaju da to nije njihov posao, nego kroz „povećanje delotvornosti politike zapošljavanja prema ugroženim grupama“. Kraj citata. Pa se tako iz ovih 6,5 miliona evra briselskog novca finansira karijerno savetovanje, klubovi traženja posla, centri za informisanje, samouslužne radne stanice… Je l neko čuo nešto o tome? A finansiraju se i obuke prema potrebama tržišta rada, karavani zapošljavanja (ne treba ih mešati sa sajmovima zapošljavanja) i program pripravnika.
Sremu je zapala uglavnom obuka prema potrebama tržišta rada. A pošto ovdašnje tržište traži mesare, daj obuke za mesare. I to je u redu. Ima više smisla nego klub za traženje posle u Lebanu ili Merošini u kome se nezaposleni uče kako da se obraćaju poslodavcu na nekom zamišljenom razgovoru za posao. Treba dobro napregnuti imaginaciju pa zamisliti nova radna mesta u Lebanu i nekog nezaposlenog četrdesetogodišnjaka sa osnovnom školom kako budućem poslodavcu, najverovatnije strancu, objašnjava svoje profesionalne ciljeve, sve u stilu Maj nejm iz Mitar …
Ali, nije potrebna neka naročita imaginacija da se ukapira u čemu je štos sa tim klubovima za zapošljavanje kad se ima u vidu podatak da za opremanje jednog takvog kluba EU uloži 20 hiljada evra. Za te pare može da se kupi 40 odličnih računara. I super, samo šta će nezaposlenima računari? Njima treba posao. Ali računare će neko prodati, a to će biti neka kompanija iz EU. I to je začarani krug u kome uvek dobijaju bogati (EU sa svojim kompanijama i njihovim zaposlenim radnicima), a siromašnima je i dalje šupalj nos do očiju. Sa novim računarima, doduše.
Slično je i sa obukama kakva je ova mitrovačka. Prve svega, pozvani pojma nemaju ko njih i zašto obučava. Dobar do njih veruje da ih je zvalo sa Mitrosa. Mada, kažu, Mitros sa tim nema blage veze. Jedva su ga naterali da učestvuje u projektu. To tvrde u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i priznaju da nema garancije da će se polaznici obuke sutra zaposliti na Mitrosu. Pa čemu onda te sletske vežbe, magla i prašina, pričam ti priču o jačanju kapaciteta, osnaživanju, motivaciji… ? Verujem da bi bilo jeftinije da su im platili kurs za mesare na nekom „radničkom univerzitetu“, ali nije suština u tome da se do nove kvalifikacije dođe na jednostavan način. Treba ići postupno i što više izokola da što veći broj briselskih činovnika sutra ima posla kad bude prebrojavao učinke projekta. I treba svakom polazniku obuke sašiti deset radnih uniformi. Ko ih šije i pošto, pojma nemamo, a i ne tiče nas se. A šta će mesaru u pokušaju deset radnih odela, realno? Znaju briselski stručnjaci.
Al, dobro, njihova (evropska) radnja – njihov (evropski) dućan. Oni daju svoje novce i troše ih kod nas po svojim pravilima. Jedina začkoljica je što se njihova pravila pomalo ne uklapaju u našu stvarnost. Bolje su prolazili domoroci kojima su Englezi donosili ogledalca i đinđuve. Bar su se tome radovali, siroti. Nama neće od ovog projekta ostati ni đinđuve ni ogledalca. Mučeniku koji je odustao od programa obuke po EU pravilima neće ostati deset radnih uniformi koje su baš po njegovoj meri šivene. A i izbrisaće ga sa biroa, i smanjiti nezaposlenost. Doduše, neko će možda uspeti da se prekvalifikuje i dobije posao. Pitanje je koliko njih i pošto će to na kraju da izađe?
Ne znam, možda sam ja previše glupa da shvatim tu logiku. Jer, kakvi profesionalni ciljevi i klubovi zapošljavanja su trebali hiljadama medicinskih sestara i lekara koji su otišli na zapad? Ko je njima držao motivacione govore i pričao im o osnaživanju kapaciteta i tome slično? Kakvo maj nejm iz … treba ovima što idu u Slovačku da rade u tamošnjim fabrikama autoindustrije? Gde ima posle biće i radnika. Obrnuto je nemoguće. Ma koliko nas učili „veštinama za aktivnog traženje posla“.