Strah od gubitka posla saveznik poslodavaca

Međunarodni praznik rada, Prvi maj, obeležava se širom sveta u znak sećanja na dan kada je 1886. godine oko 40.000 radnika u Čikagu, tražeći bolje uslove života, stupilo u štrajk i obustavilo rad. Prvi maj u Srbiji obeležen je prvi put 1893. godine protestnim skupovima u Beogradu.
U ovom obliku 1. maj je postao međunarodno slavlje socijalnih i ekonomskih uspeha radničke klase i sindikalnog pokreta. Međutim, pitanje je da li radnici imaju šta da slave? Mnogi radnici u Srbiji i ove godine Međunarodni praznik rada dočekuju bez u praksi ostvarenih i zaštićenih prava koja im samo na papiru garantuju Ustav i zakoni, dok mnogi nezaposleni priželjkuju da rade pod bilo kakvim uslovima.
Tragični događaj u Smederevskoj Palanci, kada se krajem marta radnik fabrike šinskih vozila „Goša“, Dragan Mladenović iz Velike Plane obesio na radnom mestu, još jednom je bacio svetlo na pitanje koliko je ljudi koji su zaposleni, ali za svoj rad nisu redovno plaćeni. Za muku radnika koja traje godinama saznaje se tek pošto se jedan od njih odlučio na drastičan potez. Samoubistvo iz očaja otkriva da ovi ljudi, iako zaposleni, zdravstveno osiguranje nemaju tri godine, a vlasnik im duguje više od 15 plata.
U Srbiji između 300 i 320 hiljada ljudi ne prima redovno plate, procene su Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije (ASNS).
– Oni imaju fiktivnu zaposlenost. I to još više pogoršava njihov položaj Ne primaju plate, nemaju nikakve benefite, a u isto vreme ne mogu u Ministarstvo rada da traže socijalnu pomoć – kaže Ranka Savić iz ASNS za N1.
To je stanje beznađa i zapravo naličje slike o stopi nezaposlenosti do 13 odsto, koja zapravo to nije, ako imamo veliki broj ljudi ovde i na drugim mestima koji ne primaju platu i koji su zapravo u nekom bezvazdušnom prostoru, navodi takođe za N1 Tanja Jakobi iz Centra za istraživanje javnih politika.
Ipak, bez obzira na tešku situaciju, mnogi će i ovog 1. maja otići da razbistre glavu u prirodi, baciti (ako imaju) nešto na roštilj i uživati u slobodnom danu.

Gde je granica ugrožavanja prava radnika?

U poslednje vreme „posebnim ponašanjem“ prema radniku ističu se strane kompanije i to većinom one koje su od ove države, dakle iz džepa svih poreskih obveznika, dobile subvencije za otvaranje radnih mesta.
Pa je tako javnost nedavno mogla da čuje u medijima da su radnici završili na poligrafu, da moraju da nose pelene na radnom mestu, rade u halama na plus 35 stepeni Celzijusovih i padaju u nesvest…
Da li to što postoji velika armija nezaposlenih daje ikom pravo da se prema zaposlenima kao lako zamenljivim ponašaju onako kako u svojim državama ne bi smeli ni da pomisle.
Lider Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović smatra da nema donje granice ugrožavanja prava radnika u Srbiji, jer ljudi očajni u potrazi za poslom pristaju na sve, pa i na ponižavanje o kojem se retko u javnosti i priča. Da zlo bude veće, ističe Orbović, u većini stranih kompanija u kojima se pominje kršenje radničkih prava, nema sindikalnog organizovanja pa samim tim ni sindikalne centrale ne mogu da reaguju i da brane one koji nisu njihovi članovi.
Liderka ASNS Ranka Savić objašnjava za Dnevnik da razume zalaganje i želju Vlade da u Srbiju dođe sve više stranih investitora, ali ne razume zašto onda država ne vodi računa o položaju zaposlenih u tim kompanijama.
– Da li oni kojima smo svi dali subvencije imaju pravo da ponižavaju naše građane zabranom odlaska u toalet za vreme radnog vremena? Uostalom, da li se tako ponašaju u svojim zemljama? Sigurno ne. Krivac za ovakvo stanje su nadležni državni organi koji zatvaraju oči pred ovim problemom, koji tolerišu kršenje Ustava i Zakona o radu, i ne reaguju na upozorenja sindikata da je na snazi apsolutna zabrana formiranja sindikata u mnogim stranim kompanijama – objašnjava Ranka Savić.
Po oceni Dragoljuba Rajića iz Mreže za poslovnu podršku, problem je u tome što kod nas dolaze, kako ih naziva, „ukleti investitori“, odnosno oni koji su napustili drugu državu u potrazi za jeftinijom radnom snagom.
– U 72 grada i opštine u Srbiji ne postoji nijedno srednje ili veliko preduzeće, svi su mali privrednici. Takve kompanije, kada dođu u neki grad, neretko budu jedine u tom mestu i oni koji su pomogli da oni dođu ne žele ili ne smeju da se zameraju rukovodstvu, kako oni ne bi otišli iz opštine. Država bi morala da ima češće redovne kontrole, a osim toga nijedna vlada u Srbiji u poslednjih 15 godina nije imala koncepciju privrednog razvoja, već je samo jurila za investitorima – smatra Rajić.
Pritužbe radnika najčešće se odnose na neisplaćene zarade, neuplaćene poreze i doprinose, zlostavljanje na radu, otkaze ugovora o radu, rešavanje problema viška zaposlenih i neefikasnost inspekcije rada. Gde je donja granica u ugrožavanju prava radnika?
– U državi vlada apatija u svim segmentima, nema više volje, ljudi ne vide svetlo na kraju tunela. Radnici treba da znaju da je poslodavac taj koji zavisi od radnika. Međutim, u Srbiji imamo manjak kapitala, a radne snage je mnogo više, pa poslodavci imaju mogućnost da biraju. Zato je česta priča hoćeš, nećeš, ne moraš, ima ko hoće, redovi su za ovaj posao. Na taj način se obara cena rada, kao i značaj i prava radnika – smatra Nataša Sapun, predsednica Saveza samostalnih sindikata Srbije za Grad Sremsku Mitrovicu i Opštinu Šid.
Očajni u potrazi za poslom, radnici pristaju na sve, a sindikalne varnice ni na vidiku. Sindikalnog organizovanja u velikom broju fabrika nema, jer se ljudi plaše da uđu u sindikat, zato što im se preti otkazom.
– Od stranih firmi koje nekoliko godina posluju u Sremskoj Mitrovici, u „Lamesu“, „Iton elektriku“ i „Kuper standardu“ postoje sindikalne organizacije i broje priličan broj članova u odnosu na ukupan broj radnika. Pri njihovom osnivanju nije bilo zabrana od strane poslodavaca. Od ove tri firme samo u „Itonu“ je potpisan kolektivni ugovor, a u ostale dve firme pokrećemo inicijativu za potpisivanje kolektivnih ugovora. U „Mitrosu“ još uvek nije osnovan sindikat, sindikat nema ni Brodogradilište „Vahali“, a u „Eurocajtu“ kada je otvoren bilo je pokušaja da se osnuje sindikat, ali tada radnicima nije dozvoljavano da se sindikalno organizuju. Kod njih je došlo do promena u menadžmentu, možda i dođe do sindikalnog organizovanja, ali je problem taj što su radnici od starta zaplašeni, strahuju za gubitak posla – navodi Nataša Sapun i dodaje:
– Često poslodavci, kada se spomene sindikat, nastupaju sa pričom šta će njima sindikat, mi njima dajemo sve, pružamo im sve. Pod tim verovatno misle na drva i polutke na rate, ne razmišljajući šire, i samim tim sprečavaju ljude da imaju svoju organizaciju koja bi se bavila zaštitom prava radnika. Mi ne nastupamo neprijateljski i ne tražimo rovovsku borbu, već smo za saradnju, dogovaranje. Smatramo da je socijalni dijalog zaista rešenje i nešto što treba da živi u svakoj firmi.
Unija koja štiti prava poslodavaca u ovoj je priči na strani radnika. Predsednik te institucije tvrdi: kada je ugovarala posao, država je stranim investitorima dala preteranu slobodu, što ipak ne znači, kaže, da su namere države bile loše.
– Sigurno da država ne stoji iza toga da kaže ‘zaposlite vi naših 1.000 državljana, a mi ćemo vam dati da sa njima radite šta hoćete’ – to sigurno nije tako. Ali strani investitor dolazi s idejom da ostvari maksimalni profit, da će plate biti najniže, ali da će produktivnost biti zahtev da svaki minut na poslu bude maksimalno iskorišćen – navodi za N1 predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković.
Na papiru, kažu u Uniji, sve je uvek u skladu sa Zakonom o radu, i čik nek neki radnik progovori o onome što ne valja. Da mu se krše osnovna ljudska prava, za to čujete tek kad taj isti radnik ostane i bez radničkih.

Slobodan Srdić

Najčešći problemi radnika

Kako ističu predstavnici sindikata, međuljudski odnosi su u svim firmama poremećeni, bilo da je reč o privatnim firmama ili javnom sektoru.
– Radnici se pre svega žale na male zarade, a sindikat stalno potencira povećanje zarada i poboljšanje položaja radnika. Veliki problem su i odsustva zbog bolovanja, jer u mnogo slučajeva podjednako su plaćeni oni koji su radili i oni koji su bili na bolovanju. A kako stimulisati čoveka da ne ode na bolovanje? Mi se borimo da poslodavci prepoznaju dobrog radnika i da nagrade dobrog radnika. Tako će podsticati i ostale radnike da budu dobri – ističe Nataša Sapun.
Jedan od gorućih problema sa kojim se Sindikat bori je zapošljavanje preko agencija. Postoji zakonska regulativa koja reguliše zapošljavanje preko agencija i ona nije sporna, međutim…
– Trenutno se radi nacrt Zakona o zapošljavanju preko agencija, nacrt Zakona o štrajku i nacrt Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Sva ta tri zakona su uvod u novu izmenu Zakona o radu. Po saznanjima sindikata, promene su katastrofalne. Osnovna primedba na zapošljavanje preko agencija je da se ne sme dozvoliti neograničena sloboda zapošljavanja preko agencija. Sindikat insistira da 10 odsto od ukupnog broja zaposlenih u određenoj firmi bude zaposleno preko agencije. Sindikat se bori i da se izjednače zarade zaposlenih preko agencija sa zaradama u tim firmama. Tako poslodavac ne bi imao nikakve koristi da zapošljava preko agencije. Traži se i da se kolektivni ugovori i sindikalno organizovanje omoguće i za zaposlene preko agencije, odnosno da se ta grupa radnika zaštiti i izjednači sa ostatkom zaposlenih u određenoj firmi. Tendencija je da ćemo imati više radnika preko agencije nego da tako kažem redovnih radnika. Mislim da statistika tu igra veliku ulogu, da se prikaže veliki broj zaposlenih, a niko ne kaže na koji način su zaposleni. Oni su skinuti sa evidencije biroa. I sa tim brojkama može da se manipuliše i kalkuliše – smatra predsednica Saveza samostalnih sindikata Srbije za Grad Sremsku Mitrovicu i Opštinu Šid.
Zoran Stević, predsednik sindikata u kompaniji „Lames“ kaže da njihov sindikat broji oko 50 odsto zaposlenih, trenutno u ovoj firmi radi oko 220 radnika.
– Plata ti je minimalna, supervizori ti šetaju po fabrici, poslodavac je odobrio sindikalno organizovanje, čuje tvoje zahteve ali radi po svome. Pre nego što smo osnovali sindikat, hteli smo da obustavimo proizvodnju jer nam je plata kasnila dva meseca, a imali smo posla i linija je išla. Od toga nije bilo ništa, jer 90 odsto njih nije smelo da štrajkuje, plašili su se. Mi smo se prošle godine borili za 10 odsto povećanja plate i nismo ga dobili. Ove godine smo dobili sedam odsto povećanje plate. Mi tražimo veće plate, da možemo normalno da živimo od našeg rada. Firma ima posla i prihoda, mi smo nosioci proizvodnje i boli to što je radnik za isto radno mesto u italijanskoj fabrici plaćen skoro četiri puta više – navodi Zoran Stević.
Nataša Sapun ističe da je strah radnika od gubitka posla saveznik poslodavaca, koji to koriste. I još jedanput podvlači da je veliki problem taj što odnos potražnje za radnom snagom nije u ravnoteži sa kapitalom.

Po poslodavcima sve je med i mleko

Osim brojnih nevolja koje prate srpske radnike u tranziciji, svakako je i njihovo teško navikavanje na svetski režim rada, kakav nismo poznavali u vreme samoupravljanja i kvazi sindikalne brige o radnicima, koja se svodila na krompir i polutke. Za razliku od ondašnjeg vremena, kada su se po nalogu kumrovečkih komesara i njihovih urednika, novine, radio i televizija prosto utrkivale u plasiranju tekstova i priloga o proizvodnim rekordima i primernim radnicima, toga danas više nema. Niti se novinari trude da dođu do informacija, niti ih u fabrike često pozivaju, sem, kad su u pitanju praznici, godišnjice i slično.
Iako se među zaposlenima u privatnim firmama, ali sve češće stižu primedbe i zaposlenih u javnom sektoru, raspredaju priče o lošim uslovima rada i narušenim međuljudskim odnosima, mobingu, malim platama, menadžeri tih istih fabrika sve to demantuju, tvrdeći da se u njihovim fabrikama vodi računa o radnicima i zaštiti radničkih prava.
Tako je krajem januara u M novinama objavljen intervju sa menadžerkom „Kuper standarda“ Aleksandrom Jakšić na temu položaja njihovih zaposlenih. Podsetimo se šta je tada Aleksandra Jakšić rekla o mobingu.
Mobing je dugoročno zastrašujuće ponašanje usmereno protiv zaposlenog sa namerom da se umanji njegovo samopoštovanje i samopouzdanje. Kompanija je veoma osetljiva na ovu vrstu ponašanja i uveravam Vas da se mi uvek odnosimo prema našim zaposlenima sa poštovanjem. Naši zaposleni su veoma važni za nas u svakoj zemlji u kojoj poslujemo i mi smo posvećeni stvaranju okruženja koje sprečava mobing i reaguje na rane simptome negativnog ponašanja. Svi rukovodioci od vrha do najnižeg nivoa su uključeni u ovu temu i nema izuzetaka. Osim toga, mi organizujemo različite obuke za rukovodioce u cilju poboljšanja komunikacije sa zaposlenima.
Govoreći o bezbednosti o radu, pošto su česte primedbe radnika na isparavanje gume i teške uslove u proizvodnji Aleksandra Jakšić je rekla sledeće:
Kuper standard posluje po globalno definisanim standardima koji važe za sve Kuperove lokacije u svetu, a koji su uspostavljeni od strane najeminentnijih svetskih institucija odgovornih za bezbednost i zdravlje na radu. Zdravlje, bezbednost i zaštita životne sredine su prioriteti Kuper standarda. Naravno, proizvodnja gume je specifična kao i rizici koji su procenjeni i kontrolisani. Mi smo u obavezi da radne uslove održavamo u skladu sa zakonskim i korporativnim zahtevima. Tako na primer lična zaštitna oprema uključujući i maske je obezbeđena u skladu sa zahtevima iz Akta o proceni rizika svim našim zaposlenima. Mi nastojimo da sprečimo eventualne probleme i činimo sve što je u našoj moći da obezbedimo bezbedno radno okruženje za sve naše zaposlene.
O zapošljavaju preko agencije „Adeko“, menadžerka „Kuper standarda“ je za M novine krajem januara rekla:
Kuper standard je došao u Srbiju 2013. godine i mi smo uložili više od 25 miliona eura na srpskom tržištu. Naš plan da utrostručimo broj zaposlenih je najbolji pokazatelj našeg strateškog pristupa i posvećenosti. Kada je o zaradi reč, mi smo sa Vladom Srbije ugovorili i obavezu vezanu za visinu zarade, zadovoljstvo nam je što možemo da potvrdimo da isplaćujemo zaradu koja je iznad prosečne za industriju u kojoj mi radimo za 25 odsto, takođe mi zaposlenima nudimo organizovan prevoz, kantinu sa toplim obrokom, dodatne periodične lekarske preglede kao i sportske aktivnosti Veoma mali broj zaposlenih je angažovan preko agencije, ispod pet odsto. Kuper standard trenutno zapošljava 470 zaposlenih. Automobilska industrija je veoma specifična, zbog toga mi moramo stalno da se prilagođavamo izazovnom okruženju i promenjivim zahtevima naših kupaca.

Radnici preko agencija imaju ista prava

O zapošljavanju radnika preko agencija za M novine je govorio i načelnik Odeljenja inspekcije rada za Sremski okrug Vladan Tanasić. Načelnika smo pitali na osnovu kog člana Zakona o radu je regulisano zapošljavanje preko agencija? Da li inspekcija rada kontroliše poslodavce koji zapošljavaju preko agencija? Da li inspekcija rada kontroliše agencije koje „iznajmljuju“ radnike stranim kompanijama? Šta pokazuju podaci na terenu, koliko je radnika u mitrovačkim fabrikama zaposleno preko agencija?
– Zakon o radu ne poznaje zapošljavanje preko agencija kao poseban vid radnog odnosa, odnosno, agencije su, u smislu Zakona o radu, poslodavci kao bilo koji drugi. Ovo ujedno znači da zaposleni kod ovih poslodavca imaju ista prava iz radnog odnosa (pravo na zaradu, godišnji odmor, naknadu u slučaju privremene sprečenosti za rad, itd).
Odeljenje inspekcije rada u Sremskoj Mitrovici vrši nadzore na terenu kod poslodavaca u svim delatnostima, pa i kod onih kod kojih poslove obavljaju i zaposleni u agencijama, kojom prilikom kontroliše i njihov radno pravni status. Svi zaposleni imaju mogućnost da se obrate inspekciji rada za zaštitu svojih prava iz radnog odnosa i tada je inspekcija rada dužna da izvrši vanredni inspekcijski nadzor.
Što se tiče kontrole rada samih agencija, potpuni nadzor je moguće izvršiti samo u sedištu poslodavca, koje je, po pravilu, za sve ove agencije u Beogradu, od strane nadležne inspekcije.
Inspekcija rada ne poseduje podatak koliko je radnika u mitrovačkim fabrikama zaposleno u agencijama.
Angažovanje zaposlenih u agencijama svakako nije specifikum poslodavaca na teritoriji Sremske Mitrovice, već je svuda zastupljeno – izjavio je Tanasić.