Ministar Branislav Nedimović

Tri pravca nove agrar­ne po­li­ti­ke

Usvo­je­ni bu­džet za po­ljo­pri­vre­du za 2017. go­di­nu je 43,778 mi­li­jar­di di­na­ra, što je za 8,11 od­sto vi­še u od­no­su na pro­šlo­go­di­šnji. To je naj­ve­će po­ve­ća­nje bu­dže­ta u od­no­su na sva osta­la mi­ni­star­stva. Pored to­ga, usvo­je­ne me­re agrar­ne po­li­ti­ke ima­ju za cilj ja­ča­nje sto­čar­stva, ra­tar­stva, vo­ćar­stva i po­vr­tar­stva, od­no­sno onih gra­na po­ljo­pri­vre­de ko­je na sred­nji i du­ži rok ima­ju naj­bo­lju per­spek­ti­vu, to je sa­že­tak pla­no­va mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de za 2017. go­di­nu. Na­rav­no, po­red po­me­nu­tog tre­ba is­ta­ći i pro­ces evrop­skih in­te­gra­ci­ja u kom po­ljo­pri­vre­da ima cen­tral­no me­sto.
– U jed­nom od za­ko­na ko­ji su usvo­je­ni ra­ni­jih go­di­na re­če­no je da bu­džet za po­ljo­pri­vre­du tre­ba da bu­de pet od­sto re­pu­blič­kog bu­dže­ta. Me­đu­tim, ni­je de­fi­ni­sa­no da li se mi­sli na pri­hod­nu ili ras­hod­nu stra­nu bu­dže­ta. Su­šti­na je u to­me da nov­ca ni­kad ni­je do­volj­no za po­ljo­pri­vredu i na­ša in­ten­ci­ja je da ga u bu­duć­no­sti bu­de vi­še. Mi­ni­star­stvo po­ljo­pri­vre­de je ima­lo naj­ve­ći rast bu­dže­ta u od­no­su na sva dru­ga mi­ni­star­stva, pre­ko osam pro­ce­na­ta. To je ja­san sig­nal da je do­šlo do pro­me­ne u na­či­nu raz­mi­šlja­nja ka­da je u pi­ta­nju agrar. To je sva­ka­ko ne­do­volj­no, ali mo­ra­mo tu ne­ko­li­ko stva­ri da raz­li­ku­je­mo. Pre sve­ga da po­me­nem po­kra­jin­sku ad­mi­ni­stra­ci­ju, či­ja je iz­vor­na nad­le­žnost fi­nan­si­ra­nje po­ljo­pri­vre­de, i to u de­lu ru­ral­nog raz­vo­ja. I tu ima­mo zna­čaj­na sred­stva ko­ja su opre­de­lje­na za po­ljo­pri­vre­du, ta­ko da se ne ra­di sa­mo o nov­cu ko­ji se na­la­zi u re­pu­blič­kom bu­dže­tu – re­kao je mi­ni­star po­ljo­pri­vre­de i za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne Bra­ni­slav Ne­di­mo­vić.

M NO­VI­NE: Za­šti­ta ži­vot­ne sre­di­ne, a i sa­ma po­ljo­pri­vre­da je ja­ko va­žna obla­st u pro­ce­su pri­stu­pa­nja EU.
BRA­NI­SLAV NE­DI­MO­VIĆ: Po­ljo­pri­vre­da i oblast za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne bi­će cen­tar fi­nan­sij­ske po­dr­ške vla­de u na­red­nim go­di­na­ma. Či­tav pro­ces evrop­skih in­te­gra­ci­ja za­sni­va se na za­jed­nič­koj po­ljo­pri­vred­noj po­li­ti­ci i po­li­ti­ci upra­vlja­nja za­šti­tom ži­vot­ne sre­di­ne. Tre­ba zna­ti da se 80 od­sto pro­pi­sa ko­je tre­ba uskla­di­ti sa nor­ma­ti­vom EU ti­če ove dve obla­sti. U pi­ta­nju su če­ti­ri po­gla­vlja ko­ja se ti­ču po­ljo­pri­vre­de, bez­bed­no­sti hra­ne, ri­bar­stva i za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne. Evrop­ska ko­mi­si­ja je ozna­či­la da smo mi na po­gla­vlju 27, po­gla­vlju ko­je se ti­če za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne, na­pra­vi­li naj­ve­ći is­ko­rak u po­sled­njih ne­ko­li­ko me­se­ci. To ve­ro­vat­no obi­čan čo­vek i ne vi­di. Mi smo sa­da u po­stup­ku uskla­đi­va­nja nor­ma­ti­ve. Za po­gla­vlje 27 sve je sprem­no. Tre­ba da se ove go­di­ne ura­di ak­ci­o­ni plan. Kad je u pi­ta­nju ri­bar­stvo, po­gla­vlje 13, mi će­mo to po­gla­vlje otvo­ri­ti i naj­ve­ro­vat­ni­je za­tvo­ri­ti u pr­voj po­lo­vi­ni go­di­ne u vre­me pred­se­da­va­nja Mal­te. Što se ti­če po­gla­vlja 12, bez­bed­no­sti hra­ne, tu tre­ba da vi­di­mo šta sve mo­ra­mo da is­pu­ni­mo, tre­ba da do­bi­je­mo ta­ko­zva­ne bendž mar­ke­re. A što se ti­če sa­me po­ljo­pri­vre­de, od­no­sno po­gla­vlja 11, mi smo tu do­bi­li ne­ko­li­ko stva­ri ko­je mo­ra­mo da ura­di­mo. Pre sve­ga da us­po­sta­vi­mo IPARD pro­ce­du­re, da iz­me­ni­mo za­kon o po­ljo­pri­vre­di. IPARD su po­seb­na sred­stva EU ko­ja će nam bi­ti na ras­po­la­ga­nju kao ze­mlji kan­di­da­tu. Oče­ku­jem da će­mo akre­di­ta­ci­ju do­bi­ti u ju­nu i da će­mo i to za­vr­ši­ti, ta­ko da će­mo i to po­gla­vlje mo­ći da otvo­ri­mo. Ima tu pu­no po­sla i ima do­sta da se ra­di. Is­ku­stva Hr­vat­ske su nam dra­go­ce­na, a na­ro­či­to Ma­đar­ske. Ma­đa­ri su nam bli­ži zbog iste ili slič­ne vr­ste pro­iz­vod­nje.

Nas ove go­di­ne če­ka i li­be­ra­li­za­ci­ja tr­ži­šta po­ljo­pri­vred­nog ze­mlji­šta. Da li je to ko­nač­na stvar, da li će od 1. sep­tem­bra stran­ci mo­ći da ku­pu­ju ze­mlju u Sr­bi­ji?
Ono što je ne­ka­rak­te­ri­stič­no za pro­ces pri­dru­ži­va­nja, ka­da je Sr­bi­ja u pi­ta­nju, je to što je je­di­no Sr­bi­ja pre­u­ze­la na se­be oba­ve­zu da li­be­ra­li­zu­je tr­ži­šte po­ljo­pri­vred­nog ze­mlji­šta. To se de­si­lo 2008. go­di­ne u vre­me pot­pi­si­va­nja Spo­ra­zu­ma o sta­bi­li­za­ci­ji i pri­dru­ži­va­nju. Dru­ge ze­mlje su taj uslov is­pu­nja­va­le tek kad uđu u EU i ima­le su rok za to tri, če­ti­ri ili de­set go­di­na. Je­di­no smo mi pre­u­ze­li ta­kvu oba­ve­zu, i ne­ka je na čast oni­ma ko­ji su to ta­ko ura­di­li. Na­ma 1. sep­tem­bra ove go­di­ne is­ti­če rok za li­be­ra­li­za­ci­ju tr­ži­šta po­ljo­pri­vred­nog ze­mlji­šta i mi će­mo to ura­di­ti. Mo­ra­mo iz­me­ni­ti za­kon o po­ljo­pri­vred­nom ze­mlji­štu. Me­đu­tim, ne­će­mo tr­ži­šte li­be­ra­li­zo­va­ti baš ona­ko ka­ko je SSP-om pred­vi­đe­no, ne­go će­mo utvr­di­ti po­seb­na me­ri­la da bi ne­ko mo­gao da stek­ne pra­vo vla­sni­štva nad ze­mljom u Sr­bi­ji. Bi­će pred­vi­đe­no da ne­ko ko ko­će da ku­pi ze­mlji­šte mo­ra od­re­đen broj go­di­na bi­ti re­gi­stro­van u APR, ako se ra­di o prav­nom li­cu, ili ima­ti pre­bi­va­li­šte u Sr­bi­ji, uko­li­ko se ra­di o fi­zič­kim li­ci­ma. To su re­še­nja ko­ja su po­zna­ta u Polj­skoj, Slo­ve­ni­ji, Ma­đar­skoj, Slo­vač­koj…

Go­di­na­ma slu­ša­mo pri­če o mo­der­ni­za­ci­ji srp­ske po­ljo­pri­vre­de, o (ne)kon­ku­rent­no­sti na­ših po­ljo­pri­vred­ni­ka u od­no­su na evrop­ske. Uvek su u pi­ta­nju ve­li­ke ci­fre i ve­li­ki po­slo­vi, ali šta ma­li srp­ski po­ljo­pri­vred­nik mo­že oče­ki­va­ti od mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de u na­red­nom pe­ri­o­du? Ma­lih ga­zdin­sta­va je mno­go vi­še ne­go onih ve­li­kih.
Pro­seč­na ve­li­či­na po­se­da u ce­loj Sr­bi­ji je iz­me­đu tri i tri i po hek­ta­ra. Na pod­ruč­ju Voj­vo­di­ne je to ma­lo vi­še. Pro­se­čan broj kra­va ko­je ima jed­no po­ljo­pri­vred­no ga­zdin­stvo je od jed­ne do če­ti­ri. 90 od­sto je ta­kvih ga­zdin­sta­va. Mi u stva­ri ima­mo ve­li­ki broj lju­di ko­ji­ma je po­ljo­pri­vre­da ili do­pun­ska de­lat­nost ili su to u pi­ta­nju ne­ko­mer­ci­jal­na ga­zdin­stva. Dr­ža­va ima oba­ve­zu da to oču­va, jer ako se pre­ma nji­ma ne bu­de­mo od­no­si­li na pra­vi na­čin, mo­že­mo da ih uni­šti­mo. Mo­že­mo da uni­šti­mo kom­ple­tan stoč­ni fond, a to je ja­ko ose­tlji­va stvar. Na­rav­no, oni svi oče­ku­ju od mi­ni­star­stva pod­sti­ca­je. U pro­te­klih 10-15 go­di­na od me­ra agrar­ne po­li­ti­ke u Sr­bi­ji smo vi­de­li sa­mo sub­ven­ci­je po hek­ta­ru. To je bi­la kla­sič­na po­tro­šač­ka me­ra. Ka­da su MMF i Svet­ska ban­ka ura­di­le ana­li­zu agrar­nih me­ra, utvr­đe­no je da ne po­sto­je efek­ti ta­kve agrar­ne po­li­ti­ke. Su­šti­na ce­le pri­če je da mi mo­ra­mo, da bi­smo se pri­la­go­di­li EU, obez­be­di­ti da na­ši po­ljo­pri­vred­ni­ci bu­du kon­ku­rent­ni.

Ka­ko će­te to obez­be­di­ti? Ka­ko će se po­sti­ći da srp­ski se­ljak bu­de kon­ku­re­nat re­ci­mo ma­đar­skom?
Ima tu ne­ko­li­ko stva­ri. Jed­no su me­re agrar­ne po­li­ti­ke na po­ve­ća­nju kon­ku­rent­no­sti. Tu pre sve­ga mi­slim na na­bav­ku no­ve opre­me, me­ha­ni­za­ci­je ka­ko bi se sni­ža­va­li tro­ško­vi pro­iz­vod­nje. Da­lje, tre­ba da­va­ti pod­sti­ca­je za one vr­ste po­ljo­pri­vred­nih de­lat­no­sti ko­je na sred­nji i du­ži rok ima­ju per­spek­ti­vu, tu mi­slim na po­vr­tar­stvo, vo­ćar­stvo, sto­čar­stvo, ri­bar­stvo. I tre­ća stvar je raz­voj pre­ra­đi­vač­ke in­du­stri­je kao gra­ne ko­ja će ap­sor­bo­va­ti vi­ško­ve. To su tri ključ­ne stva­ri sa ko­ji­ma iz­la­zi­mo pred po­ljo­pri­vred­ni­ke. Ma­lo to sad de­lu­je ne­po­pu­lar­no. Na du­ži rok je to odr­ži­vi­je ne­go da­va­nje 12 hi­lja­da di­na­ra po hek­ta­ru. Po­seb­no što mno­ga ga­zdin­stva još uvek vo­de sud­ske spo­ro­ve sa dr­ža­vom zbog ne­is­pla­će­nih sub­ven­ci­ja. Le­po se pri­ča­lo, le­po se sli­ka­lo, ali ka­da je do­šlo do re­a­li­za­ci­je, ni­su svi do­bi­li.

Ko­li­ke će bi­ti sub­ven­ci­je po hek­ta­ru ove go­di­ne?
Bi­će 4.000 di­na­ra po hek­ta­ru. Dve hi­lja­de u nov­cu, a dve hi­lja­de kroz re­gre­si­ra­nje ve­štač­kog đu­bri­va. Me­đu­tim, sa­da ima­mo mno­go vi­še nov­ca za na­bav­ku trak­to­ra, me­ha­ni­za­ci­je, opre­me, iz­grad­nju skla­di­šta. I sve je pri­la­go­đe­no ma­lim po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma, pro­ce­du­re ni­su kom­pli­ko­va­ne. Ni­je to pri­ča da će sa­mo ve­li­ki, oni ko­ji ob­ra­đu­ju sto­ti­ne hek­ta­ra mo­ći da do­đu do ovih sred­sta­va. Upra­vo su­prot­no, ma­la ga­zdin­stva će do­bi­ja­ti ova sred­stva ka­ko bi pre­šla na vi­ši ni­vo, u ka­te­go­ri­ju sred­njih, da ta­ko ka­žem.

Na ko­ji na­čin će po­ljo­pri­vred­ni­ci do­la­zi­ti do sred­sta­va za ob­no­vu me­ha­ni­za­ci­je?
No­va prak­sa će bi­ti bo­lja od pro­šlo­go­di­šnje, ka­da smo ima­li si­tu­a­ci­ju da po­ljo­pri­vred­ni­ci stal­no kon­ku­ri­šu i ni­kad ne zna­ju da li će sred­stva do­bi­ti ili ne. Ove go­di­ne će po­ljo­pri­vred­ni­ci pod­no­si­ti pro­fak­tu­ru za na­bav­ku me­ha­ni­za­ci­je. Ka­da me­ha­ni­za­ci­ju ku­pe, do­bi­je­ni ra­čun do­sta­vlja­ju mi­ni­star­stvu, i sred­stva će se u od­re­đe­nom pro­cen­tu, u skla­du sa pra­vil­ni­kom, re­fun­di­ra­ti.

Da li će se dr­ža­va po­bri­nu­ti da naš po­ljo­pri­vred­nik do­đe do no­vih zna­nja i ve­šti­na, ka­ko da na­pra­vi bi­znis plan, ka­ko da se sna­đe u mo­ru po­re­skih pro­pi­sa, ka­ko da ostva­ri pra­va i pod­sti­ca­je iz fon­do­va EU. Šta će se u toj obla­sti pro­me­ni­ti?
Tran­sfor­ma­ci­ja sa­ve­to­dav­ne slu­žbe pla­ni­ra­na je za 2017. go­di­nu. Na­ma sa­ve­to­dav­na slu­žba funk­ci­o­ni­še ona­ko ka­ko je funk­ci­o­ni­sa­la i pre dva­de­set go­di­na. Re­ci­mo sa­ve­to­dav­na slu­žba u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci ima se­dam ra­ta­ra, jed­nog vo­ća­ra, jed­nog sto­ča­ra… Me­đu­tim, struk­tu­ra pro­iz­vod­nje se me­nja i to dra­stič­no u ko­rist po­vr­tar­stva i vo­ćar­stva. Mi ne­ma­mo ni sa­ve­to­dav­ce ko­ji su spo­sob­ni da pod­u­ča­va­ju po­ljo­pri­vred­ni­ke u sfe­ri po­re­ske po­li­ti­ke i prav­ne re­gu­la­ti­ve, a to je ve­o­ma bit­no i bi­će sve va­žni­je. Na­ma tre­ba pot­pu­no dru­ga­či­ja kon­fi­gu­ra­ci­ja sa­ve­to­dav­ne slu­žbe ne­go što je to ona sa­da. S dru­ge stra­ne, po­sto­ji mno­go ve­ća ko­li­či­na sred­sta­va ko­ja sto­ji po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma na ras­po­la­ga­nju, sred­stva EU, ali oni ni­su u sta­nju da ih pri­vu­ku. Mi sad ho­će­mo da raz­vi­je­mo tu vr­stu uslu­ga ko­je će pru­ža­ti ne sa­mo sa­ve­to­dav­ne slu­žbe, ne­go i knji­go­vod­stve­ne agen­ci­je, po­re­ski savet­ni­ci. Oni će mo­ra­ti da ima­ju li­cen­ce i po­ljo­pri­vred­ni­ci će zna­ti da im oni mo­gu pru­ži­ti pra­vu uslu­gu ko­ja će im ne­što zna­či­ti. A dr­ža­va ima na­me­ru da taj tro­šak po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma re­gre­si­ra. Na taj na­čin oni će ući u si­stem i to će bi­ti od ko­ri­sti i nji­ma i dr­ža­vi.

Ka­da je u pi­ta­nju za­kon­ska re­gu­la­ti­va, na ko­ji na­čin će se re­ši­ti dug ko­ji po­ljo­pri­vred­ni­ci ima­ju pre­ma PIO fon­du i fon­du zdrav­stve­nog osi­gu­ra­nja? U pi­ta­nju su ogrom­ne ci­fre.
U sa­da­šnjem za­kon­skom re­še­nju de­ša­va se jed­na pot­pu­no ne­ve­ro­vat­na stvar. Imao ti hek­tar, imao sto hek­ta­ra pla­ćaš isti do­pri­nos za pen­zij­sko osi­gu­ra­nje. Dru­gi ap­surd je u tom što po­ljo­pri­vred­nik ko­ji upla­ću­je do­pri­nos 15 go­di­na ima istu pen­zi­ju kao i onaj ko­ji je upla­ći­vao do­pri­nos 40 go­di­na. To su ne­lo­gič­no­sti ko­je mo­ra­ju da se ot­klo­ne. I mi će­mo me­nja­ti za­kon. Ali pr­vo mo­ra­mo da re­gu­li­še­mo po­sto­je­će du­go­ve ko­ji su na ni­vou od 185 mi­li­jar­di di­na­ra. Od to­ga je 155 mi­li­jar­di po osno­vu pen­zij­skog i in­va­lid­skog osi­gu­ra­nja, a 30 mi­li­jar­di po osno­vu zdrav­stve­nog osi­gu­ra­nja. Mi ho­će­mo da re­ši­mo sve du­go­ve i da do­ne­se­mo no­va pra­vi­la. Pred­log je da se du­go­va­nja za zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje od­mah ot­pi­šu, za­jed­no sa ka­ma­ta­ma. Što se ti­če sta­ža, ko bu­de že­leo da ga po­ve­že ima­će mo­guć­nost da u du­gom vre­men­skom pe­ri­o­du taj dug is­pla­ti. Ko ne bu­de hteo, ne­će ima­ti staž i go­to­vo. Jed­nom mo­ra da se pod­vu­če cr­ta i da se kre­ne is­po­čet­ka. Polj­ska je tu na­pra­vi­la od­li­čan mo­del i mi će­mo u bu­du­će ra­di­ti po nji­ho­vom mo­de­lu. No­va pra­vi­la bi zna­či­la da bi se spram eko­nom­ske sna­ge ga­zdin­sta­va na­pra­vi­la ska­la po ko­joj bi se do­pri­no­si pla­ća­li. S dru­ge stra­ne, ne­će­mo po­ljo­pri­vred­ni­ke te­ra­ti da pla­ća­ju pen­zi­o­ni do­pri­nos ako to ne že­le. Pen­zi­o­no osi­gu­ra­nje će bi­ti na prin­ci­pu do­bro­volj­no­sti. Mo­ra­će se me­nja­ti za­kon o oba­ve­znom pen­zi­o­nom i in­va­lid­skom osi­gu­ra­nju, po­što je osi­gu­ra­nje sa­da oba­ve­zno za sve. To će za­i­sta bi­ti re­vo­lu­ci­o­nar­na stvar.
A te pri­če da se uzi­ma ze­mlja zbog du­ga za pen­zi­o­no osi­gu­ra­nje, to ne­ma ve­ze sa ži­vo­tom. To se nig­de ni­je de­si­lo. Bi­lo je ne­ko­li­ko slu­ča­je­va zbog ne­pla­će­nog PDV, ali to je pot­pu­no dru­gi slu­čaj i u pi­ta­nju su uglav­nom mal­ver­za­ci­je. Ne tre­ba me­ša­ti ba­be i ža­be.

Po­ljo­pri­vred­ni­ke ne mu­či sa­mo za­sta­re­la me­ha­ni­za­ci­ja, po­re­ska po­li­ti­ka i ra­zni dru­gi na­me­ti. Njih mu­či i ne­lo­jal­na kon­ku­ren­ci­ja, uce­nji­va­nje pre­ra­đi­va­ča, ce­nov­ni šo­ko­vi, ne­mo­guć­nost pla­ni­ra­nja ni na kra­tki rok, a ka­mo­li na du­ži. Uop­šte jed­na ne­u­re­đe­nost tr­ži­šta.
Sla­žem se. Tu ima ne­ko­li­ko stva­ri. Mi ni­kad ni­smo us­po­sta­vi­li re­fe­rent­nu la­bo­ra­to­ri­ju. Na­ja­vlji­va­na je go­di­na­ma i ko­nač­no će pro­ra­di­ti u apri­lu, i to po­sle iz­bo­ra, da nam ne bi spo­či­ta­va­li ka­ko to ko­ri­sti­mo u po­li­tič­ke svr­he. Tre­ba da pro­ra­di la­bo­ra­to­ri­ja za kon­tro­lu mle­ka i me­sa. To su dve osnov­ne la­bo­ra­to­ri­je za na­mir­ni­ce ko­je su naj­če­šće u pro­me­tu ko­je će do­ve­sti do si­gur­ni­jeg po­lo­ža­ja po­ljo­pri­vred­nog pro­iz­vo­đa­ča u od­no­su na pre­ra­đi­va­ča, u smi­slu da pre­ra­đi­va­či ne­će mo­ći da uce­nju­ju po­ljo­pri­vred­ni­ke pri­li­kom ob­ra­ču­na kva­li­te­ta i is­pla­te za pre­u­ze­te pro­iz­vo­de. Za­tim, do­ne­će­mo za­kon o re­gu­li­sa­nju tr­ži­šta po­ljo­pri­vred­nih pro­iz­vo­da. Ta­kav za­kon mi za sa­da ne­ma­mo. Taj za­kon će se pri­me­nji­va­ti u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da na­stu­pe po­re­me­ća­ji na tr­ži­štu bi­lo da je u pi­ta­nju sma­nje­nje ro­da ili nje­go­vo enorm­no po­ve­ća­nje. I on će re­gu­li­sa­ti uslo­ve pod ko­jim dr­ža­va ima pra­vo da in­ter­ve­ni­še na tr­ži­štu. Kod nas su to ra­di­le rob­ne re­zer­ve, ali to je bi­lo ne­do­volj­no, ne­a­de­kvat­no i za­sta­re­lo. Dr­ža­va mo­ra da ima ulo­gu ko­rek­tiv­nog fak­to­ra kad se po­ja­vlju­ju vi­ško­vi ili manj­ko­vi ro­be. To sva­ka mo­der­na dr­ža­va da­nas ra­di. Ona ot­ku­plju­je vi­ško­ve, in­ter­ve­ni­še na tr­ži­štu i na taj na­čin spa­ša­va po­ljo­pri­vred­nu pro­iz­vo­dnju ko­ja ne mo­že bi­ti pre­pu­šte­na sti­hi­ji tr­ži­šta. Ni­je to si­stem ga­ran­to­va­nih ce­na, kao što smo ima­li pre 20-30 go­di­na, ali je sva­ka­ko je­dan me­ha­ni­zam ko­ji će za­šti­ti­ti po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vo­đa­če. Ta­kvi za­ko­ni u su­sed­nim ze­mlja­ma po­sto­je, i to ni­je ni­šta no­vo. Kao što ni­je no­vo da se kup­ci po­ljo­pri­vred­nih pro­iz­vo­da oba­ve­zu­ju da u od­re­đe­nom ro­ku mo­ra­ju is­pla­ti­ti pro­iz­vo­đa­ču za is­po­ru­če­nu ro­bu. Ko to pre­kr­ši is­pa­da iz si­ste­ma i sno­si­će po­sle­di­ce. Ima na­či­na ka­ko to mo­že da se re­ši.

Ovih da­na pred­stav­ni­ci Mi­tro­sa obi­la­ze srem­ska se­la i ugo­va­ra­ju pro­iz­vod­nju. Mi­tros se po­ka­zao kao do­bar pri­mer.
Pred­stav­ni­ci Mi­tro­sa obi­la­ze sva se­la. Ide­ja Mi­tro­sa je ono što smo pri­ča­li pre go­di­nu i po da­na, da se ide sa go­di­šnjim ugo­vo­ri­ma i da se ga­ran­tu­je ce­na. Dru­ga op­ci­ja je da se pla­ća po tr­ži­šnim ce­na­ma u mo­men­tu is­po­ru­ke. U ovom tre­nut­ku oni ima­ju 432 stal­na do­ba­vlja­ča i ne­kih ukup­no oko 700 do­ba­vlja­ča ko­ji su pe­ri­o­dič­ni. I tu ima do­ba­vlja­ča ko­ji no­se tri – če­ti­ri brav­ca i onih ko­ji is­po­ru­ču­ju sto­ti­ne. Oni ho­će da se uve­de si­stem ko­ji je ne­kad ov­de bio po­znat, me­re­nje svi­nja na li­ni­ji kla­nja. Za to je po­treb­no da se do­ne­se pra­vil­nik ko­ji re­gu­li­še tu ma­te­ri­ju. A mi ima­mo i pro­blem sa ge­ne­ti­kom. Mi ne­ma­mo do­volj­no pra­sa­di i mo­ra­mo ne­što hit­no pred­u­ze­ti po tom pi­ta­nju. Pr­vo što će­mo ra­di­ti je uki­da­nje ca­ri­ne na uvoz pra­sa­di. Mi­tros nam je po­slu­žio kao sred­stvo za ap­sor­bo­va­nje vi­ška svi­nja na tr­ži­štu. Od 2010. ce­na svi­nja u ja­nu­a­ru i fe­bru­a­ru je uvek bi­la pro­ble­ma­tič­na, uvek is­pod evra. Pr­vi put ove go­di­ne ce­na je 1,20 do 1,30 evra po ki­lo­gra­mu. To na­ma tre­ba ne sa­mo za svi­njar­stvo, ne­go i za go­ve­dar­stvo i za vo­ćar­stvo i po­vr­tar­stvo.

I na kra­ju, či­ni se da na­šu po­ljo­pri­vred­u oče­ku­je pe­ri­od tran­zi­ci­je.
Mi smo na­vi­kli da ra­di­mo ona­ko ka­ko su ra­di­le na­še de­de. Me­đu­tim, to vre­me je pro­šlo. Ako po­ljo­pri­vred­nik ima ma­nje po­vr­ši­ne ze­mlje, on­da mo­ra da se ba­vi onim kul­tu­ra­ma ko­je mo­gu da pra­ve ve­ću do­dat­nu vred­nost. Ne mo­že­te se da­nas ba­vi­ti ra­tar­stvom na po­vr­ši­na­ma ma­njim od 50-60 hek­ta­ra. I to svi zna­ju. Me­đu­tim, to su pro­ce­si i tu je mi­ni­star­stvo da ak­tiv­nim me­ra­ma omo­gu­ći­ti da se po­red ra­tar­stva raz­vi­ja i sto­čar­stvo, kao ne­ka vr­sta pre­ra­đi­vač­ke in­du­stri­je za ra­tar­stvo. Da­ću vam je­dan sli­ko­vit pri­mer ko­ji se ti­če Voj­vo­di­ne. Mno­gi se se­ća­ju, ali ovi mla­đi si­gur­no ni­su ču­li za Ni­ko­lu Kme­zi­ća. Ni­ko­la Kme­zić je bio pred­sed­nik Iz­vr­šnog ve­ća Voj­vo­di­ne od 1974. go­di­ne do 1982. go­di­ne. Ka­da je do­šao na to me­sto za­te­kao je bru­to dru­štve­ni pro­iz­vod Voj­vo­di­ne ko­ji je bio u rav­ni naj­ne­ra­zvi­je­ni­jih re­pu­bli­ka Ma­ke­do­ni­je i BiH. Po­sta­vio je cilj da Voj­vo­di­na do­stig­ne bru­to dru­štve­ni pro­iz­vod Slo­ve­ni­je, ko­ja je ta­da bi­la naj­ra­zvi­je­ni­ja re­pu­bli­ka SFRJ. On je u to­me us­peo ta­ko što je raz­vi­jao pre­ra­đi­vač­ku in­du­stri­ju. Po­ljo­pri­vre­da sa­ma od se­be ne mo­že da da ne­ku ogrom­nu no­vu vred­nost. Po­ljo­pri­vre­di su po­treb­ni ka­na­li ko­ji­ma se ta ro­ba da­lje tran­spor­tu­je. Ni­ko­la Kme­zić je svoj kon­cept raz­vo­ja voj­vo­đan­ske po­ljo­pri­vre­de za­sno­vao na pre­ra­đi­vač­koj in­du­stri­ji, na lu­ka­ma i tran­spor­tu re­kom. I to je da­lo re­zul­ta­te.
Sve­tla­na Cu­ca­nić