Neda Arnerić

Lju­bav je po­kre­tač sve­ga

Pred pre­pu­nom sa­lom mi­tro­vač­kog Po­zo­ri­šta u pred­sta­vi „Iz­vi­nja­va­mo se, mno­go se iz­vi­nja­va­mo“ bri­lji­ra­li su Ne­da Ar­ne­rić i Fe­đa Sto­ja­no­vić. Pred­sta­va je od­i­gra­na pro­šlog če­tvrt­ka, 17. no­vem­bra u re­ži­ji Ero­la Ka­di­ća, a u pro­duk­ci­ji Ju­go­ar­ta.
Na­kon pred­sta­ve, is­ko­ri­sti­li smo pri­li­ku da raz­go­va­ra­mo sa Ne­dom Ar­ne­rić, jed­nom od naj­ma­e­stral­ni­jih i naj­lep­ših srp­skih glu­mi­ca.

M NO­VI­NE: Pu­bli­ka je odu­še­vlje­na pred­sta­vom. Ka­kvi su Va­ši uti­sci? Glu­mi­te sre­do­več­nu že­nu ko­ja svo­ju lju­bav spo­zna­je tek u še­zde­se­tim go­di­na­ma. Po­sto­ji li pra­vo vre­me za lju­bav?
NE­DA AR­NE­RIĆ: Po­sto­ji lju­bav ko­ja mo­ra da se kad – kad ulo­vi u ži­vo­tu. Mno­gi ka­žu da je lju­bav ži­vot i da je to mno­go va­žna stvar, ja se sla­žem sa tim. Bor­ka, že­na ko­ju ja igram je de­fi­ni­tiv­no di­gla ru­ke od sve­ga, shva­ti­la je da će osta­tak ži­vo­ta da pro­ži­vo­ta­ri sa­ma, jer su je mu­škar­ci u ži­vo­tu po­vre­đi­va­li, ja sam to sve iz­ma­šta­la. Kad se po­ja­vio taj neo­bič­ni čo­vek u nje­nom ku­peu, si­gur­no da ni­je ra­ču­na­la na lju­bav. Ali eto, lju­bav na­đe vra­ta da se pro­bi­je, kad je pra­va, i stig­ne ta­mo gde tre­ba. To je me­ni u stva­ri tu­žna pri­ča, ali u isti mah da­je ne­ki op­ti­mi­zam svim lju­di­ma ko­ji mi­sle da će sa­mi pro­ve­sti osta­tak ži­vo­ta. Naj­va­žni­je je ima­ti ne­kog uz se­be u po­sled­njoj če­tvr­ti­ni ži­vo­ta, la­ko je kad si mlad, ali kad osta­riš i bu­deš sam, to je baš tu­žno. To­ga ima pu­no oko nas i ovo uli­va na­du da mo­že da se pro­me­ni na ne­ki na­čin, ne znaš šta do­no­si no­vi dan. Lju­bav je po­kre­tač, ne na­rav­no sa­mo mu­ško – žen­ska lju­bav, to je vr­lo va­žno, ali lju­bav pre sve­ga pre­ma se­bi. Kad čo­vek se­be ne vo­li, ne mo­že ni dru­ge da vo­li.

Ka­ko je igra­ti sa Fe­đom na sce­ni?
Bi­li smo za­jed­no još na kla­si. Ja­ko je in­spi­ra­ti­van kao part­ner, do­bro smo se uple­li, mi­slim da smo do­bar tim. Ja­ko je te­ško igra­ti du­o­dra­mu, uop­šte ni­je la­ko. Tu ne­ma ni sce­no­gra­fi­je, mi smo stal­no u krup­nom pla­nu. Ja se uvek bo­jim da li će ta emo­ci­ja da stig­ne do ta­mo ne­kog 15 re­da, ali iz­gle­da da sti­že. Div­no je što je sa­la bi­la pu­na. To je le­po no­vo is­ku­stvo u mo­joj ka­ri­je­ri i ja se ra­du­jem ovoj pred­sta­vi uvek kad igram.

Igra­li ste u mno­go­broj­nim fil­mo­vi­ma i se­ri­ja­ma, ali i u po­zo­ri­štu. Mo­žda smo vi­še na­vi­kli da Vas gle­da­mo na te­le­vi­zi­ji ne­go u po­zo­ri­štu. Gde se Vi naj­bo­lje sna­la­zi­te?
Igram ja i u po­zo­ri­štu stal­no, sa­mo što lju­di ma­nje po­se­ću­ju po­zo­ri­šte. Te­le­vi­zi­ja je svi­ma do­stup­ni­ja. Ja čak u po­sled­nje vre­me vi­še igram u po­zo­ri­štu i po­zo­ri­šte je dru­ga­či­ja stvar od fil­ma i te­le­vi­zi­je. Mno­go je te­že i efi­ka­sni­je. Kon­takt uži­vo sa pu­bli­kom je ne­što što je opa­sno. Pred ka­me­ra­ma čo­vek mo­že da po­ni­šti, da po­no­vi, to je pot­pu­no jed­na dru­ga vr­sta glu­me i kon­cen­tra­ci­je. U po­zo­ri­štu mo­raš da imaš kon­cen­tra­ci­ju sve dok tra­je pred­sta­va. Na fil­mu mo­raš da imaš kon­cen­tra­ci­ju tri­de­set se­kun­di, ali to je opet dru­ga vr­sta kon­cen­tra­ci­je.
Ko­li­ko se pro­me­ni­la si­tu­a­ci­ja od ka­da ste Vi po­či­nja­li do da­nas? Da li po­zo­ri­šte ima svo­ju pu­bli­ku?
Pu­bli­ke u Sr­bi­ji ne­ma mno­go. To je je­dan isti krug lju­di ko­ji se vr­ti oko svih po­zo­ri­šta, oko pet od­sto sta­nov­ni­štva, na­ža­lost, ta­ko je ka­ko je. Mi smo jed­na po­lu­pi­sme­na ze­mlja, te­le­vi­zi­ja je uze­la ap­so­lut­ni pri­mat sa ja­ko po­vr­šnim pro­gra­mi­ma i lju­di­ma je lak­še da kod ku­će od­gle­da­ju ne­ku glu­post ne­go da se le­po obu­ku i iza­đu ne­gde. Mno­go je lep­še, sve­ča­ni­je da se ve­če pro­ve­de re­ci­mo u po­zo­ri­štu, gde mo­že ne­što i da se na­u­či, da se do­ži­vi ne­što no­vo. Na­dam se da će se taj broj pro­ši­ri­ti kad ljudi shva­te ko­li­ko ih te­le­vi­zi­ja za­glu­plju­je. Mno­go se pro­me­ni­lo, ra­ni­je ni­je bi­lo to­li­ko te­le­vi­zi­je, in­ter­ne­ta, sve se pro­me­ni­lo, ne svi­đa mi se. Po­ku­ša­va­ju da ubi­ju umet­nost, ali te­ško.

Ka­kve uti­ske no­si­te iz Za­gre­ba i pred­sta­ve „Ži­ve­će­mo bo­lje“?
Pre­le­pe. E to je jed­na ve­li­ka pred­sta­va sa pu­no zbi­va­nja i do­ga­đa­nja, dru­go tra­je, ima pu­no glu­ma­ca. Pro­me­na sce­na, sve­ta­la, ma­gli, mu­zi­ke. Da zna­te da tu imam tre­mu, jer tu sam sa­mo je­dan šraf u či­ta­voj ma­ši­ne­ri­ji i ako tu po­gre­šim, ode ce­la pred­sta­va. Kad igra dvo­je lju­di, mo­že­te da se va­di­te. To su opet dve raz­li­či­te stva­ri. Ve­li­ka i ma­la pred­sta­va.

Pre­ma Va­šem mi­šlje­nju da li je kul­tu­ra po­tre­ba ili luk­suz?
Kul­tu­ra bi tre­ba­lo da bu­de na­su­šna po­tre­ba, jer po­sle do­bre knji­ge, pred­sta­ve, kon­cer­ta, čo­vek se obo­ga­ti to­li­ko da za­bo­ra­vi na sva­ko­dnev­ne pro­ble­me ko­jih ima, a ima ih pu­no. Pre­po­ru­ču­jem umet­nost kao lek. Ja uvek dr­žim po dve knji­ge otvo­re­ne. Jed­no je be­le­tri­sti­ka, a dru­go je obič­no ne­ka fi­lo­zo­fi­ja.

Da ste u mo­guć­no­sti da se vra­ti­te na po­če­tak ka­ri­je­re i bi­ra­te či­me bi­ste se ba­vi­li. Da li bi­ste po­no­vo iza­bra­li glu­mu?
Ni­je lo­še ba­vi­ti se glu­mom. Ne znam ka­ko bi iz­gle­dao moj ži­vot da se ne­čim dru­gim ba­vim. Si­gur­no bi bio dru­ga­či­ji, ali glu­ma je po­sao ko­ji vas stal­no me­nja, ne te­če kon­ti­nu­i­ra­no, ima stra­ho­va, pa­u­za, bi­će, ne­će bi­ti, ka­ko će bi­ti. Ne­ma one iz­ve­sno­sti sva­ko­dnev­nog po­sla.

Šta Vam je glu­ma do­ne­la, a šta ste zbog nje žr­tvo­va­li u ži­vo­tu?
Do­ne­la mi je pu­no le­po­ga, ni­sam ne­što baš žr­tvo­va­la, ali stal­no ta ne­iz­ve­snost i po­či­nja­nje is­po­čet­ka. Vi u glu­mi ne mo­že­te da se oslo­ni­te na sta­ru sla­vu, bio sam do­bar u pro­šloj pred­sta­vi, sad mo­gu ma­lo da se opu­stim. Stal­na je bor­ba i stal­no ste, kao pr­vi put, pred ka­me­rom ili pu­bli­kom i ne­ma pra­šta­nja ako kre­ne niz­br­do. Stal­na je bor­ba i to ma­lo ko­šta ner­vni si­stem.

Šta Vas oče­ku­je u na­red­nom pe­ri­o­du?
Mi odo­smo za Austra­li­ju sa ovom pred­sta­vom (prim. aut. „Iz­vi­nja­va­mo se, mno­go se iz­vi­nja­va­mo“), igra­će­mo u pet gra­do­va. Baš mi je uz­bu­dlji­vo, za­to što znam da ima pu­no lju­di ko­ji nas želj­no iš­če­ku­ju. Lju­di ko­ji ži­ve ta­mo su želj­ni da im ne­što le­po do­đe iz Sr­bi­je. Ima­mo i od­go­vor­nost da ta iš­če­ki­va­nja oprav­da­mo.