Vinogradar Duško Radičić iz Divoša

Sve je ma­nje vi­no­gra­da­ra

Vin­ski Srem je ne­kad bio bo­gat vi­no­gra­di­ma i do­brim vi­nom. Go­to­vo je sva­ka do­bro­sto­je­ća po­ro­di­ca ima­la vla­sti­ti vi­no­grad i to je bio tra­jan po­sao za sta­nov­ni­ke ov­da­šnjih se­la. Bra­nje vi­no­gra­da ni­je pred­sta­vlja­lo sa­mo po­sao, ne­go i sla­vlje.
Sa ber­bom je ovog sep­tem­bra, me­đu pr­vi­ma u Di­vo­šu kre­nuo Du­ško Ra­di­čić, ko­ji je svoj pr­vi vi­no­grad za­sa­dio pre 27 go­di­na. On ka­že da je ra­ni­je sva­ka ku­ća u Di­vo­šu ima­la vi­no­grad, dok je sa­da taj broj znat­no ma­nji.
– Ka­da sam imao 27 go­di­na, po­sa­dio sam svoj vi­no­grad ko­ji i sa­da imam. Ne­mam ve­li­ku po­vr­ši­nu, u pi­ta­nju je dva­de­se­tak ari sa 250 čo­ko­ta vi­no­ve lo­ze ko­ja je na plan­ta­ži, ta­ko da tu bu­de ot­pri­li­ke tri do če­ti­ri ki­lo­gra­ma gro­žđa po čo­ko­tu. Tač­ni­je, to je od 600 do 700 ki­lo­gra­ma ukup­no, od­no­sno oko 500 li­ta­ra klju­ka iz ko­jeg se ka­sni­je ce­di vi­no. Ne­kad su moj de­da i moj otac, i sva­ka ku­ća u Di­vo­šu, ima­li vi­no­gra­de i to iz­ve­sne po­vr­ši­ne, od po­la lan­ca do lana­c zemlje. Tad je bi­la uža sad­nja, te je bi­lo i ne­ko­li­ko hi­lja­da čo­ko­ta vi­no­ve lo­ze. Mno­gi su ima­li i ko­li­be u vi­no­gra­du, tad je po­ro­di­ca bi­la kom­pakt­ni­ja, ši­ra, ži­ve­le su po tri, če­ti­ri ge­ne­ra­ci­je u is­toj ku­ći. On­da su lju­di od 50 ili 60 go­di­na ču­va­li vi­no­gra­de dok se ne obe­ru. Mla­di su od­la­zi­li u vi­no­grad da ra­de, kad je tre­ba­lo ko­pa­ti, pr­ska­ti i bra­ti. A kad je ber­ba bi­la to je bi­la sve­ča­nost, sla­vlje. Išlo se sa ne­ko­li­ko konj­skih ili vo­lov­skih za­pre­ga, u ko­li­ma su bi­la bu­rad, išlo je bar 10, 15 lju­di. Kom­ši­luk je išao u mo­bu, lju­di su po­ma­ga­li jed­ni dru­gi­ma. U vre­me bra­nja se oba­ve­zno ku­vao pa­pri­kaš od do­brog ma­to­rog pe­tla i to je bi­lo ne sa­mo po­sao i rad ne­go i sla­vlje i fe­šta. Lju­di su uži­va­li u to­me. Sad na­ža­lost to­ga vi­še ne­ma, sad je ber­ba gro­žđa isto po­sao kao ber­ba ku­ku­ru­za ili pa­ra­daj­za. Ja sam ob­rao vi­no­grad, od­no­sno pla­tio sam že­ne da ga obe­ru, sra­mo­ta je­ste, ali jed­no­stav­no, ne­mam do­volj­no vre­me­na da odvo­jim za taj po­sao – is­ti­če Ra­di­čić.
On ka­že da je vi­no­grad ve­o­ma zah­te­van, od­no­sno da je po­treb­no do­sta vre­me­na, ra­da i ula­ga­nja ka­ko bi bio do­bar i kva­li­te­tan rod. Na­rav­no, ono što je iz­van ljud­ske mo­ći je vre­me, od ko­jeg vi­no­grad do­sta za­vi­si. Pri­ja mu sun­ce, dok mu ki­ša ne od­go­va­ra.
– Vi­no­grad je ja­ko zah­te­van u smi­slu ve­li­kog ulo­ga ljud­skog ra­da, a sad i he­mi­je. To pro­iz­vo­di tro­ško­ve. Ima pu­no po­sla ko­ji se ne mo­že oba­vi­ti ma­šin­skim pu­tem, ma­da se sad čo­ko­ti sa­de na ve­će raz­da­lji­ne pa mo­že trak­tor sa fre­zom da pro­đe, ali opet zah­te­va pu­no, pu­no ljud­skog ra­da. Po­slo­vi kre­ću sre­di­nom fe­bru­a­ra, ka­da se vi­no­grad ore­zu­je, po­sle sve­tog Tri­vu­na, a po­sle to­ga sle­di ve­zi­va­nje lu­ca ili lo­ze, a u dru­goj po­lo­vi­ni apri­la već po­či­nje pr­ska­nje ko­je mo­ra da se oba­vi bar pet, šest pu­ta u to­ku ve­ge­ta­ci­je sve do Pre­o­bra­že­nja, 19. av­gu­sta. Vi­no­grad je bilj­ka ko­ja vo­li mno­go sun­ca, a naj­ma­nje vo­li ki­šu, po­go­to­vo u vre­me ka­da poč­ne zre­ti. Sva­ka ki­ša nje­mu pred­sta­vlja pro­blem i mo­ra se šti­ti­ti. Po­sto­je lju­di ko­ji se ozbilj­no ba­ve vi­no­gra­dar­stvom i vi­nar­stvom, to su dva za­ni­ma­nja, dve raz­li­či­te vr­ste po­sla i jed­no bez dru­gog ne ide. Da bi ne­ko za fi­nal­ni pro­iz­vod imao do­bro vi­no, taj mo­ra bi­ti do­bar vi­no­gra­dar, a za­tim i do­bar po­dru­mar, ima­ti do­bar po­drum i su­do­ve za vi­no. To je na­u­ka ko­ja iz­i­sku­je pu­no is­ku­stva, ra­da, tru­da da bi se do­bio fi­nal­ni pro­iz­vod, a to je do­bro i le­po vi­no. Ja imam vi­no­grad iz lju­ba­vi, a ne iz eko­nom­ske ra­ču­ni­ce, a ču­va­ću ga sve dok mi unuk ne od­ra­ste i ne na­pi­je se vi­na. Ono što po­se­du­jem od sor­ti su vra­nac, ham­burg, slan­ka­men­ka i žu­pljan­ka. To je 200 čo­ko­ti i još 50 čo­ko­ta je is­klju­či­vo sto­ne vr­ste – ka­že ovaj vi­no­gra­dar.
Da bi se do­bi­lo kva­li­tet­no vi­no, po­treb­ne su, po­red zna­nja i ve­šti­ne, kva­li­tet­ne po­su­de gde se vi­no na­kon pre­ra­de od­la­že, ali isto ta­ko i do­bar po­drum.
– Imam prak­su da be­rem gro­žđe u gaj­be za ja­bu­ke, po vr­sta­ma. Po­seb­no be­rem cr­ne, po­seb­no be­le sor­te. Po­tom sle­di kve­ča­nje, od­no­sno mu­lja­nje gro­žđa. Pr­vo kve­čam be­lo gro­žđe i taj sok ide di­rekt­no u bu­re. Po­sle to­ga do­da­jem i cr­ne sor­te i to vi­no osta­je u ka­ci pod ko­mom i ono fer­men­ta­ci­jom i zre­njem iz­vla­či bo­ju iz te lju­ske i on­da do­bi­je­mo cr­ve­no, od­no­sno cr­no vi­no. Be­lo vi­no ko­je oto­čim od­mah u bu­re, vri sa­mo, bez ko­ma i fer­men­ta­ci­jom se do­bi­ja be­lo vi­no, po­sle se pre­ta­če, či­sti se, bi­stri se i to tra­je do šest ne­de­lja pa se ota­če, po­no­vo vra­ća u bu­re. A cr­no vi­no osta­je pod ko­mom i ono zbog tih ta­ni­na u lju­sci bu­de cr­ve­no. Kad pro­đe ot­pri­li­ke šest ne­de­lja vre­nja on­da se pro­ces smi­ri, vi­no pod ko­mom iz­bi­stri, on­da se ota­če is­pod ko­ma, cre­vom ili pum­pom, i si­pa se u bu­re gde do­zre­va – do­da­je Du­ško Ra­di­čić.
On na­po­mi­nje da je ovo­go­di­šnji rod do­bar, ali da je kva­li­tet ne­što sla­bi­ji u od­no­su na pret­hod­nu go­di­nu, jer je bi­lo do­sta ki­še.
S. Sta­ne­tić