Ležimir: Raste broj ovčara

Ko ču­va ov­ce, ima i nov­ce

Iako smo već na­vi­kli na po­dat­ke ko­ji uka­zu­ju na stag­na­ci­ju ili čak opa­da­nje stoč­nog fon­da u ov­čar­stvu i ko­zar­stvu, ovo­ga pu­ta na­ša pri­ča je dru­ga­či­ja. Na­i­me, po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na sve je vi­še lju­di ko­ji od­lu­ču­ju da ga­je ov­ce ili ko­ze u Voj­vo­di­ni. U srem­sko­mi­tro­vač­kom se­lu Le­ži­mir de­se­tak do­ma­ćin­sta­va ba­vi se ov­čar­stvom. U se­lu tre­nut­no ima oko 800 ova­ca, a ono što ohra­bru­je je či­nje­ni­ca da se sve vi­še mla­dih od­lu­ču­je za ovaj vid sto­čar­stva. Pra­vi pri­mer to­ga su tri­de­se­tjed­no­go­di­šnji Sa­va Vla­ška­lić i dva­de­set­sed­mo­go­di­šnji Ste­van Du­kić.
Ovo mla­di mom­ci iz Le­ži­mi­ra se ov­čar­stvom ba­ve krat­ko vre­me, ali is­ti­ču da su za­do­volj­ni, jer ov­ce do­no­se pro­fit, ali i zah­te­va­ju po­sve­će­nost.
– Od ov­ča­ra u Le­ži­mi­ru je­di­no ja imam uma­ti­če­na gr­la, ra­se il de frans. U pi­ta­nju je ja­ko za­hval­na i pro­duk­tiv­na ov­ca ko­ja mo­že da se dr­ži u za­tvo­re­nom pro­sto­ru. Le­ži­mir ima pa­šnja­ka, ali no­mad­ski na­čin dr­ža­nja ova­ca iz­u­mi­re. Ina­če il de frans ov­ce su me­sna­te i vr­lo su tra­že­ne u me­sni­ca­ma i pe­če­nja­ra­ma. Na­rav­no, naj­i­spla­ti­vi­je je ka­da se pro­da­je pri­plod­ni ma­te­ri­jal, pa ta­ko ce­na jag­nje­ta za pri­plod je 250 evra, a ova­ko ka­da se pro­da­ju ja­ganj­ci, ki­lo­gram ži­ve va­ge je 250 di­na­ra – na­vo­di Sa­va Vla­ška­lić.
On is­ti­če da se ov­čar­stvu mo­ra po­sve­ti­ti mak­si­mal­na pa­žnja, mo­ra se zna­ti ka­ko sva­ka ov­ca di­še.
– Učio sam od naj­bo­ljih od­ga­ji­va­ča u Sr­bi­ji, te­ren sam pri­pre­mao go­di­nu da­na da bi po­kre­nuo pro­iz­vod­nju. Tre­nut­no imam 28 ova­ca, pra­vim stro­gu se­lek­ci­ju, da ov­ce bu­du što krup­ni­je, ga­ba­rit­ni­je. Cilj mi je da idem do 300 uma­ti­če­nih ova­ca. Naj­vi­še ov­ce pro­da­jem pe­če­nja­ra­ma i kla­ni­ca­ma, ali ne­ma or­ga­ni­zo­va­nog ot­ku­pa. Što se pri­plod­nog ma­te­ri­ja­la ti­če, ka­čim ogla­se na in­ter­net, na sajt Far­mi­ja. Mo­ra se ići u ko­rak sa vre­me­nom, no­mad­ski na­čin po­la­ko iz­u­mi­re. In­ten­zi­van uz­goj do­no­si pro­fit, va­žna je stro­ga se­lek­ci­ja, da se osta­vlja­ju naj­bo­lja gr­la za pri­plod i on­da to do­no­si re­zul­tat – ka­že Sa­va.
Vla­ška­lić se po­red ov­čar­stva ba­vi i ra­tar­stvom, ob­ra­đu­je oko 36 hek­ta­ra ze­mlje. Ka­že da je ov­čar­stvo naj­i­spla­ti­vi­je. Član je Udru­že­nja od­ga­ji­va­ča ova­ca i ko­za „Sir­mi­jum“.
– Bi­lo bi mi dra­go, po­što sam ja jed­ni od­ga­ji­vač uma­ti­če­nog sta­da u Le­ži­mi­ru, ka­da bi još ne­ko kre­nuo sa ta­kvim uz­go­jem – za­klju­ču­je Sa­va Vla­ška­lić.
Još je­dan mla­di ov­čar ko­jeg smo sre­li na Ov­čar­skim da­ni­ma u Le­ži­mi­ru je Ste­van Du­kić. On tre­nut­no u obo­ru ima 27 ko­ma­da ro­ma­nov­ski ova­ca.
– U pi­ta­nju je ru­ska car­ska ov­ca, ve­o­ma plod­na, ko­ja se u dve go­di­ne če­ti­ri pu­ta jag­nji. Mo­je sta­do ni­je uma­ti­če­no, ali je u to­ku uma­ti­če­nje. Od­lu­čio sam se za ro­ma­nov­ski ov­cu za­to što je plod­na, jer ja idem na ko­li­či­nu, a ne na te­ži­nu. Ona jag­nji od dva do če­ti­ri jag­nje­ta. Tr­ži­šte se ši­ri, otva­ra se krug da mo­že da se ra­di. Na­čuo sam da će u Ni­šu otvo­ri­ti kla­ni­cu, na­dam se da će do­ći do to­ga – ka­že Ste­van Du­kić iz Le­ži­mi­ra.
Do­bar znak je što se u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na, sve vi­še mla­dih lju­di od­lu­ču­je da ulo­ži u le­po sta­do ova­ca. Bi­lo da je raz­log na­pu­šte­no, sta­ro po­ro­dič­no ima­nje, ili ne­do­sta­tak po­sla u gra­du, ši­rom Voj­vo­di­ne sve je vi­še ma­lih, kva­li­tet­nih sta­da ova­ca ko­ja bi mo­gla da pre­ra­stu u ve­li­ke, ozbilj­ne po­ro­dič­ne po­slo­ve. Na kra­ju, se­ti­mo se sta­re na­rod­ne iz­re­ke „Ko ču­va ov­ce, taj ima i nov­ce”. Ako je mo­gla da va­ži za na­še pret­ke, za­što ne bi mo­gla i za nas.
B. Se­la­ko­vić