Leto u gradu: Irfan Mensur

Po­zo­ri­šte ni­je cir­kus

Mo­no­dra­ma Ir­fa­na Men­su­ra „Glu­mac, ka­ži ne­što sme­šno“ od­i­gra­na je u mi­tro­vač­kom po­zo­ri­štu u okvi­ru Po­zo­ri­šnog le­ta. Bri­ljant­na po­zo­ri­šna eg­zi­bi­ci­ja Ir­fa­na Men­su­ra u cen­tar pa­žnje sta­vi­la je upra­vo glum­ca, ali i po­sta­vi­la ne­ka vr­lo va­žna pi­ta­nja. Pri­ča je to o sja­ju i be­di te­a­tra. Pri­ča o vul­ga­ri­za­ci­ji i estra­di­za­ci­ji po­zo­ri­šta kao su­bli­ma­ci­ji kul­tu­re jed­nog na­ro­da.

M NO­VI­NE: Če­sto se pi­ta­mo da li je sve što se sta­vi me­đu ko­ri­ce knji­ga li­te­ra­tu­ra, pa shod­no to­me pi­ta­mo da li je sve što se po­sta­vi na sce­nu po­zo­ri­šte? Da li je Vaš, da ta­ko ka­že­mo, ob­ra­čun sa estra­dom na po­zo­ri­šnim da­ska­ma su­štin­ska po­tre­ba glum­ca pro­fe­si­o­nal­ca?
IR­FAN MEN­SUR: Ini­ci­jal­na ka­pi­sla da poč­nem rad na ovoj pred­sta­vi je bio moj očaj što je po­zo­ri­šte po­sta­lo po­li­gon na ko­ji us­ka­ču i lju­di i pro­gra­mi ko­ji ne pri­pa­da­ju kul­tur­nom mi­ljeu. To ne go­vo­rim ka­ko bih bi­lo ko­ga edu­ko­vao. Ni ova pred­sta­va ni­je edu­ka­tiv­na. Že­lim da se ob­ra­ču­nam sa sve­šću od­re­đe­nog de­la pu­bli­ke da po­zo­ri­šte mo­ra da bu­de za­ba­va i smeh. To je po­gre­šno. Po­zo­ri­šte mo­ra da otvo­ri oči, da pro­bu­di, pa on­da ako ho­će­te mo­že da bu­de za­ba­va i smeh. Ja ne­mam ni­šta pro­tiv sme­ha. Na­pra­vi­ti do­bru ko­me­di­ju je te­že ne­go na­pra­vi­ti do­bru tra­ge­di­ju. Ja imam pro­tiv estra­di­za­ci­je po­zo­ri­šta. I za­to sam po­čeo da ra­dim na ovom tek­stu i da 17 kla­si­ka svet­ske li­te­ra­tu­re uple­tem u pri­ču o po­zo­ri­štu i glum­cu.

Ka­ko pu­bli­ka re­a­gu­je na pred­sta­vu?
Ta­mo gde tre­ba da se sme­je, pu­bli­ka se sme­je. Ta­mo gde tre­ba da se za­mi­sli, mi­slim da se za­mi­sli. Mi­slim da je ova pred­sta­va sa­ma se­be za­du­ži­la. Ja sam za go­di­nu da­na već na pet fe­sti­va­la igrao. Sa ovom pred­sta­vom šti­tim po­zo­ri­šte, do­bar ukus i kul­tu­ru, ali ne eks ka­te­dra. Ja se po­ne­kad i udva­ram pu­bli­ci, ali ne na pri­mi­ti­van na­čin, jer me­ne je upra­vo pri­mi­ti­vi­zam u po­zo­ri­štu na ko­ji ne že­lim da pri­sta­nem po­bu­dio da ra­dim pred­sta­vu.

Ka­ko iz­u­ze­ti po­zo­ri­šte od pri­mi­ti­vi­zma ko­ji je sve­pri­su­tan?
Ja sam gla­sno pro­go­vo­rio o ne­čem o če­mu svi ću­te, a svi to zna­ju. Na­rav­no da su lju­di ko­ji pri­mi­ti­vi­zam že­le da uba­ce u po­zo­ri­šte kao usta­no­vu kul­tu­re, to ra­de iz oča­ja ili ne­mo­ći. Oča­ja, za­to što ne­ma­ju od če­ga da ži­ve. A ne­mo­ći jer ne zna­ju da svoj ta­le­nat pre­to­če u mi­sao i za­nat, ne­go sa­mo za­sme­ja­va­ju pu­bli­ku kao što to ra­de klov­no­vi u cir­ku­su.

Ko­li­ko pu­bli­ka to za­i­sta tra­ži, a ko­li­ko je i sa­ma žr­tva na­met­nu­tih mo­de­la? Če­sto se ka­že: na­rod to vo­li! Na­rod vo­li uglav­nom ono što mu se ne­pre­sta­no nu­di.
Pu­bli­ka je uvek u pra­vu. To je na­ža­lost ta­ko. I upra­vo je o to­me ova pred­sta­va. Ja ne­ću da nam na­ci­on bu­de pri­mi­ti­van. Ja pri­sta­jem da sam pri­mi­ti­van i šti­ti­ću svoj bal­kan­ski pri­mi­ti­vi­zam. Ali pri­mi­ti­vi­zam ko­ji že­li da se umno­ži i da se na­pla­ti, na nje­ga ne pri­sta­jem. Ne pri­sta­jem na Sr­bi­ju ko­ja se pe­nje na sto, di­že dva pr­sti­ća u vis i go­lih sto­ma­ka ple­še. A upra­vo ta­kva vr­sta pri­mi­ti­vi­zma, ne baš sa go­lim sto­ma­ci­ma, se po­la­ko uvla­či u po­zo­ri­šte. Me­đu­tim, isto bih ova­kvu mo­no­dra­mu mo­gao da na­pra­vim i o pi­sci­ma, i o sli­ka­ri­ma i o mu­zi­ča­ri­ma. Na­ša ce­lo­kup­na kul­tu­ra je žr­tva estrad­nog pri­mi­ti­vi­zma. Ovo je mo­no­dra­ma o srp­skoj kul­tu­ri.

Da li po­zo­ri­šte ima uti­caj i sna­gu ka­kvu je ima­lo ne­ka­da? Da li mo­že­te da za­mi­sli­te da u Sr­bi­ji 2016. go­di­ne jed­na pred­sta­va pro­tre­se ce­lu jav­nost, kao što je to bi­lo pre vi­še de­ce­ni­ja sa Ti­kva­ma, Go­lub­nja­čom, Sve­tim Sa­vom?
Kroz mo­ju ka­ri­je­ru ko­ja je du­ga 40 go­di­na, pro­šlo je ne­ko­li­ko pred­sta­va ko­je su pro­dr­ma­le jav­nost svo­jim kva­li­te­tom i an­ga­žo­va­no­šću. Ako je an­ga­žo­va­nost u pi­ta­nju, sum­njam da će se usko­ro to de­si­ti. Či­ni mi se da smo po­sta­li imu­ni na opo­me­nu. To­li­ko smo sve­sni da ži­vi­mo u bez­na­đu da ne mo­že­mo vi­še ni po­zo­ri­šte is­ko­ri­sti­ti da nas po­kre­ne. Po­zo­ri­šte, sa dru­ge stra­ne, mo­ra da kal­ku­li­še jer ži­vi od vla­sti. Ra­ni­je su se de­ša­va­li i skan­da­li. Po­me­nu­li ste pred­sta­ve Kad su cve­ta­le ti­kve, Go­lub­nja­ču… To su pred­sta­ve ko­je su bi­le an­ga­žo­va­ne ne sa­mo po­li­tič­ki ne­go i idej­no. A kad se ra­di o kva­li­te­tu, mi­slim da do­la­zi vre­me i da će lju­di da se sku­plja­ju oko kva­li­te­ta. De­si­će se ne­što kao što se de­si­lo sa Pu­či­nom De­ja­na Mi­ja­ča, sa Mre­šće­njem ša­ra­na, pred­sta­vom ko­ja je stvo­ri­la Zve­zda­ra te­a­tar. Pa Ma­ra­ton­ci ko­ji tr­če po­ča­sni krug, a da ne go­vo­rim o Ju­go­slo­ven­skom dram­skom po­zo­ri­štu i ve­li­kim pred­sta­va­ma kao što su Su­mrak, Va­sa Že­le­zno­va… To su pred­sta­ve ko­je su u onoj ve­li­koj Ju­go­sla­vi­ji obe­le­ži­le srp­sku kul­tu­ru. Do­ći će vre­me ta­kvih pred­sta­va.
Sve­tla­na Cu­ca­nić