Intervju

Mira Banjac

Kad ne budem radila uginuću kao biljka

Spe­ci­jal­na go­šća 17. po re­du „Srem­ske ku­le­ni­ja­de“, odr­ža­ne u Er­de­vi­ku pr­ve jun­ske su­bo­te, bi­la je glu­mi­ca Mi­ra Ba­njac.
Mi­ra Ba­njac ro­đe­na je u Er­de­vi­ku 4. no­vem­bra 1929. go­di­ne. Uspe­šna i ostva­re­na srp­ska film­ska, te­le­vi­zij­ska i po­zo­ri­šna glu­mi­ca, po­red Mi­le­ne Dra­vić, naj­ve­ća je ži­va zve­zda ju­go­slo­ven­skog fil­ma. Za M no­vi­ne ona je go­vo­ri­la o svom rod­nom kra­ju, tre­mi ko­ja je pra­ti pri sva­kom na­stu­pu, ka­ri­je­ri, sta­nju u kul­tu­ri i o tre­nut­nim an­ga­žma­ni­ma.

M NO­VI­NE: Ko­li­ko če­sto do­la­zi­te u svo­je rod­no me­sto i u ka­kvom Vam je se­ća­nju osta­lo de­tinj­stvo?
MI­RA BA­NJAC: U Er­de­vik ne do­la­zim če­sto. Ja sam čo­vek ko­ji ima ka­ri­je­ru ko­ja je kraj­nje ne­iz­ve­sna, ni­kad ne znam gde sam, uvek sam ne­gde na toč­ko­vi­ma, a do­ći u Er­de­vik zna­či do­ći sa ra­do­šću, do­ći da se od­mo­riš i opu­stiš, a ja za to stra­šno ma­lo vre­me­na imam. Er­de­vik je ne­što što je stal­no uz me­ne. Ni­je­dan in­ter­vju, ni­jed­na mo­ja mo­no­gra­fi­ja ni­je iza­šla, a da tu ni­je Er­de­vik kao su­šti­na ce­le stva­ri, jer Er­de­vik je­ste su­šti­na jed­ne ce­le stva­ri. Bi­la sam si­ro­ma­šno de­te, sa ne­iz­ve­snom bu­duć­no­šću, bez oca i maj­ke, ali su me­ni po­mo­gli lju­di. Po­mo­gli su mi mo­ji uči­te­lji i ja­ko mi je žao što se da­nas uči­te­lji ne zo­vu uči­te­lji­ma. Mo­ja uči­te­lji­ca je me­ne upu­ti­la u ovaj ne­iz­ve­sni ži­vot glum­ca i umet­no­sti kao ta­kve, ali sam sa­da za­hval­na što su ti lju­di u jed­nom tre­nut­ku mo­je mla­do­sti, mo­je ne­iz­ve­sno­sti, zna­li ku­da ja tre­ba da kre­nem. Er­de­vik je uvek bio mo­je po­la­zi­šte, i evo sa­da u ovim go­di­na­ma, mo­je is­ho­di­šte. Krug se za­tva­ra, gde si po­čeo, tu si opet. Do­ći u Er­de­vik za me­ne je bi­lo stra­šno uz­bu­dlji­vo, sre­sti lju­de ko­ji su vre­me­šni kao i ja, ko­ji me pod­se­ća­ju na ne­ke le­pe stva­ri, na ne­ku le­pu mla­dost, i sreć­na sam što se Er­de­vik ta­ko po­di­gao. Sko­ro ga ne pre­po­zna­jem, iako sam mi­sli­la da bih ve­za­nih oči­ju zna­la sva­ku uli­cu i ku­ću, ko u toj ku­ći ži­vi, ali vre­me ide, vre­me je pot­pu­no ne­u­mit­no i ono nas pre­ra­sta, pre­ra­sta na­še pam­će­nje i emo­ci­je i na­rav­no ži­vot ide u svom bo­ga­tom smi­slu.

Ko­li­ko ste ima­li go­di­na ka­da ste na­pu­sti­li Er­de­vik?
Pa ma­lo. Pr­vo sam oti­šla iz Er­de­vi­ka u par­ti­za­ne. Ima­la sam ta­da 13 ili 14 go­di­na. U er­de­vič­kom par­ku je bio sta­ci­o­ni­ran štab Pr­ve pro­le­ter­ske di­vi­zi­je. U Do­mu kul­tu­re su bi­le pri­red­be tog šta­ba. Ja sam kao de­voj­či­ca re­ci­to­va­la i oni su shva­ti­li da ja to ja­ko do­bro ra­dim. Po­tom sam oti­šla sa kul­tur­nom eki­pom Pr­ve pro­le­ter­ske di­vi­zi­je od Er­de­vi­ka do Tr­sta, sve pe­ša­ka. Pre­šla sam ovu na­šu ze­mlju, i na­trag, i vra­ti­la se u Er­de­vik gde sam za­vr­ši­la još dva raz­re­da, a on­da oti­šla na da­lje ško­lo­va­nje u Srem­sku Mi­tro­vi­cu i No­vi Sad. Bi­la sam pri­mlje­na sa pr­vom ge­ne­ra­ci­jom glu­mač­ke ško­le u No­vom Sa­du, na op­šte ču­do i za­do­volj­stvo, ka­kva sam ta­da bi­la, u ne­koj en­gle­skoj blu­zi i co­ku­la­ma.
Pre sa­mog in­ter­vjua iz­ja­vi­li ste ka­ko uvek ima­te tre­mu. Ka­ko je mo­gu­će da je tre­ma još uvek pri­sut­na kod Vas?
Uvek imam tre­mu. To je u glum­cu uro­đe­no, jed­no po­što­va­nje ne­ko­ga, ko je pri­stao da te­be slu­ša. Mi ra­di­mo za vas, za ove pre­ko­pu­ta. Po­pu­lar­nost je kvar­na ro­ba. Tre­ba tra­ja­ti i ne­go­va­ti od­nos sa ži­vo­tom. Ni­ka­da ni­sam re­kla ne­ću, ne­ko­me ko me sret­ne na uli­ci i že­li da sa mnom raz­go­va­ra, jer ja u stva­ri ra­dim za pu­bli­ku, ako ne po­štu­jem svo­ju pu­bli­ku, ne­mam le­ba da je­dem. Glum­ci su jed­na iz­lo­že­na ro­ba. To po­što­va­nje imam po­go­to­vo pre­ma de­ci, za ko­ju sam uvek mi­sli­la da tre­ba da­ti naj­bo­lje. De­cu ne tre­ba uči­ti ače­nju i be­če­nju, va­žno je da­ti im ono što mi­sliš da je tre­nut­no za njih naj­bo­lje. Ta že­lja je uvek sa tre­mom za­jed­no, da li ću do­bro ura­di­ti, da li ću to do­bro shva­ti­ti, da li sam do­bro oba­vi­la svo­ju mi­si­ju, jer sva­ka mi­si­ja ima ne­ko svo­je me­ri­lo.

U ko­joj ulo­zi u svo­joj ka­ri­je­ri ste se naj­bo­lje pro­na­šli, ko­ja ulo­ga Vam je naj­vi­še pri­ja­la?
O to­me ne mo­gu da go­vo­rim. Ulo­ge pam­ti­mo po za­do­volj­stvi­ma sa ko­ji­ma smo ra­di­li, po mu­ka­ma sa ko­ji­ma smo ra­di­li, po ki­ša­ma i sne­go­vi­ma, ra­zno­ra­znim ne­mo­guć­no­sti­ma ži­vo­ta sa ko­ji­ma smo se bo­ri­li kroz umet­nost. To­li­ko do­brih i to­li­ko lo­ših ulo­ga. Jed­na kul­tu­ra i jed­na ka­ri­je­ra ni­je sa­mo do zve­zda. Ima tu bla­ta, pe­ša­če­nja, pa­do­va i di­za­nja i od to­ga se sa­sto­ji jed­na ka­ri­je­ra.

Da li tre­nut­no ra­di­te na ne­če­mu?
Ra­dim ja­ko pu­no, vi­še ne­go ika­da. Glu­mi­ce te­ško ho­će da po­ka­žu svo­je li­ce i svo­je bo­re, me­đu­tim mo­je bo­re ra­de za me­ne. Mno­go sam tra­že­na, pu­no sam ra­di­la. Za tri go­di­ne sam ura­di­la dva fil­ma u Za­gre­bu, ra­di­la sam na TV se­ri­ji Sin­đe­li­ći, još uvek imam po­nu­de i aran­žma­ne. Rad je ne­što što sti­mu­li­še. kad ne bu­dem ra­di­la, ja ću da ugi­nem kao bilj­ka. Ne­ću umre­ti, ne­go uve­nu­ti. Rad je ne­što što bi pre­po­ru­či­la sva­kom ko ima mo­guć­no­sti, i što po­go­to­vo u na­šoj bran­ši ima jed­na ve­li­ka in­fla­ci­ja glu­ma­ca ko­ji su ne­za­po­sle­ni. Mno­go mla­dih i da­ro­vi­tih glu­ma­ca ne­ma po­sla. Po­zo­ri­šte i ce­la kul­tu­ra u ovom tre­nut­ku ni­je na ce­ni.

Ka­ko ko­men­ta­ri­še­te da­na­šnje sta­nje u kul­tu­ri?
Ka­ta­stro­fal­no. Mi­slim da je kul­tu­ra ne­što što je za ovo dru­štvo sku­po, za dru­štvo ko­je ju­ri u re­for­me, ali ne vi­dim u tim re­for­ma­ma nje­no me­sto. Lju­di bez kul­tur­nog iden­ti­te­ta ne po­sto­je. Da li će se tu ne­što pro­me­ni­ti, ne znam, ali mi smo ma­li šra­fo­vi da u to­me uče­stvu­je­mo. Oče­ku­je­mo da će dru­štvo ipak u jed­nom tre­nut­ku shva­ti­ti da su kul­tu­ra, na­u­ka i umet­nost od­li­ke jed­ne ja­ko sta­bil­ne ze­mlje.

Vi ste ve­li­ki op­ti­mi­sta ka­da sma­tra­te da mo­že i da će bi­ti bo­lje?
Je­sam, ve­li­ki sam op­ti­mi­sta. Ja se uvek na­dam da će do­ći ne­ki pa­met­ni lju­di, kao što sam i re­kla, iza sve­ga pa­met­nog sto­ji čo­vek, čo­vek je me­ra stva­ri, pa će se na­ći i ne­ki čo­vek ko­ji će ka­za­ti to je ta stvar.
Raz­go­va­ra­la: Sa­nja Sta­ne­tić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Required fields are marked *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.