Jovan Čikić, proizvođač mleka iz Sibača

Mu­ko­tr­pan po­sao ko­ji se ra­di iz lju­ba­vi

Se­lo Si­bač u pe­ći­nač­koj op­šti­ni, de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka bi­lo je na­da­le­ko po­zna­to po uz­go­ju svi­nja i kra­va i po pro­iz­vod­nji mle­ka. Iz tog se­la je i čo­vek ko­ji je u vre­me sank­ci­ja dr­žao naj­vi­še kra­va i bio ne­ka­da­šnji ju­go­slo­ven­ski re­kor­der u pro­iz­vod­nji mle­ka Slav­ko Ra­do­va­no­vić.
Da­nas je sve ma­nje sto­ča­ra u Si­ba­ču, no osam­de­se­to­go­di­šnji Jo­van Či­kić svo­jim pri­me­rom po­ka­zu­je da je ipak lju­bav pre­ma sto­čar­stvu i pro­iz­vod­nji mle­ka naj­va­žni­ja, te i u svo­jim po­znim go­di­na­ma ne od­u­sta­je od po­ljo­pri­vre­de, ne­go vred­no ra­di.
Či­kić se već 40 go­di­na ba­vi se pro­iz­vod­njom mle­ka i uz­go­jom kra­va, a ka­ko ka­že, če­sto mu lju­di za­me­ra­ju što još uvek ra­di ovaj te­žak i zah­te­van po­sao. On is­ti­če i ve­li­ku po­moć su­pru­ge i sma­tra da ni­šta ne bi mo­gao ura­di­ti da ne­ma nje­nu po­moć.
– Kad sam se ože­nio, su­pru­ga i ja smo se opre­de­li­li da uz­ga­ja­mo kra­ve. U vre­me sta­re Ju­go­sla­vi­je bi­li su udru­že­ni ze­mljo­rad­ni­ci, za­dru­ge su funk­ci­o­ni­sa­le i ni­je bi­lo te­ško ni kre­dit po­di­ći, la­ko se ot­pla­ći­vao. Ne mo­že se po­re­di­ti sa­da­šnje vre­me sa onim ka­ko je bi­lo ne­ka­da. U sta­roj Ju­go­sla­vi­ji sva­ka ku­ća je u ovoj ma­loj uli­ci dr­ža­la kra­ve. Sad nas je sa­mo dvo­ji­ca. Imam šest kra­va, a ra­ni­je sam imao i po 15. Lju­di su pre­sta­li da se ba­ve pro­iz­vod­njom mle­ka, pr­ven­stve­no zbog ce­ne, ali i zbog to­ga što pro­iz­vo­đa­či mle­ka nemaju podršku države. Tre­nut­no je ce­na mle­ka 24 di­na­ra. Ja sa­ra­đu­jem sa mle­ka­rom iz Be­le­gi­ša i oni mi pla­ća­ju 27 di­na­ra po li­tri i do­bi­jam se­dam di­na­ra pre­mi­je, po­što je mle­ko do­brog kva­li­te­ta. Ka­da su is­pi­ti­va­li mle­ko i uzi­ma­li uzor­ke ra­di pro­ve­re ko­li­či­ne afla­tok­si­na, usta­no­vi­li su da sam imao naj­bo­lje mle­ko u ovom de­lu op­šti­ne. Ja mu­zem, mo­ja ba­ba si­pa i no­si mle­ko, po­ma­že mi u sve­mu, nas dvo­je smo sa­mi za­du­že­ni za to. Sve dok sam ja u mo­guć­no­sti da ra­dim, to će ta­ko bi­ti – pri­ča de­ka Jo­van iz Si­ba­ča.
On tvr­di da su kra­ve ja­ko zah­tev­ne ži­vo­ti­nje i da im se mo­ra po­sve­ti­ti do­sta pa­žnje. Ali to mu ne pred­sta­vlja pro­blem, jer on ovaj po­sao ra­di za­to što vo­li. Uz kra­ve je uvek. Hra­ni ih, mu­ze, pra­ti ter­mi­ne te­lje­nja, vo­di ra­ču­na o mla­dim te­la­di­ma.
– To je mu­ko­tr­pan po­sao i zah­te­va 24 sa­ta de­žur­stva, i no­ću i da­nju. Ako se na­pra­vi sa­mo ma­li pro­pust, mo­že se de­si­ti da kra­vi puk­ne vi­me, mo­ra se pa­zi­ti na mla­dun­če da ne pre­si­sa… De­žur­ni sam stal­no, i kad se kra­ve te­le i na­kon to­ga, jer su one kao bo­le­sni­ci, zah­te­va­ju pu­nu pa­žnju. Mo­je kra­ve su na­u­či­le da bu­du po­mu­že­ne u po­la šest uju­tru i u po­la šest uve­če. Ne­ke mu­zem i tri pu­ta. Ako se ne po­mu­ze na vre­me, do­la­zi do upa­le vi­me­na – ob­ja­šnja­va ovaj mle­kar.
Pro­iz­vod­nja mle­ka i uz­goj kra­va zah­te­va mno­go od­ri­ca­nja, tru­da i ra­da, a pre sve­ga zah­te­va od­lič­nu hi­gi­je­nu i vr­hun­sku, naj­sa­vre­me­ni­ju opre­mu. Ali i po­red to­ga, ve­te­ri­nar­ska in­spek­ci­ja iz­la­zi na te­ren da vi­di da li su se is­pu­ni­li od­re­đe­ni uslo­vi. Ka­ko ka­že Či­kić, ras­hlad­ni ure­đaj mo­ra uvek bi­ti čist i sva opre­ma mo­ra bi­ti ured­na.
Na pi­ta­nje ka­kvo je tre­nut­no sta­nje u po­ljo­pri­vre­di i sto­čar­stvu on ka­že:
– Se­ljak je pre­pu­šten sam se­bi. Ne­ma za­dru­ge kao ra­ni­je od ko­je smo ži­ve­li svi. Sad se sve pla­ća go­to­vin­ski, ne­ma po­volj­nih kre­di­ta. Dr­ža­va je sma­nji­la sub­ven­ci­je, ne­ma od­re­đe­ne ce­ne pro­iz­vo­da, ne­ma si­gur­nog ot­ku­pa. Ra­ni­je su se pra­vi­li ak­ci­o­ni pro­gra­mi se­tve. Zna­lo se šta će se se­ja­ti u Si­ba­ču, Pr­ho­vu, Pe­ćin­ci­ma. Da­nas ne po­sto­ji si­gu­ran ot­kup, a to je do­kaz da smo pre­pu­šte­ni sa­mi se­bi. Što se ti­če po­ljo­pri­vre­de ona je ge­ne­ral­no u ja­ko lo­šem sta­nju, u šok so­bi. Bor­ba je. Po­ko­sio sam če­ti­ri ju­tra de­te­li­ne da bih hra­nio kra­ve, a ka­ko ki­ša pa­da sva­ki dan, to će pro­pa­sti. Kra­ve se ne sme­ju hra­ni­ti bu­đa­vom i ple­sna­vom hra­nom, jer kra­va zah­te­va vr­hun­sku hra­nu. Ona mo­ra da je­de i stoč­no i ku­ku­ru­zno bra­šno, so­ji­nu sač­mu, de­te­li­nu, si­la­žu, a to sve ko­šta – do­da­je Či­kić.
Za­klju­čak na ko­ji Jo­van po­ku­ša­va da nam uka­že, to­kom ovog raz­go­vo­ra, je da se ne mo­že ži­ve­ti sa­mo od pro­da­je mle­ka.
– Mo­je kra­ve dnev­no da­ju oko 100 li­ta­ra mle­ka. Me­đu­tim, sve je to ne­do­volj­no za nor­ma­lan ži­vot ka­da u ku­ći ima­te đa­ke. Za­to mi sva­šta ra­di­mo da bi­smo op­sta­li. Pro­iz­vo­di­mo ku­ku­ruz, pše­ni­cu i so­ju. Ali opet ka­žem, kad ja ne bu­dem mo­gao da ra­dim, ovaj po­sao će se uga­si­ti, jer je za­i­sta ma­lo ce­njen i pla­ćen, a zah­te­va mno­go – ka­že za kraj Jo­van Či­kić.
Za­do­volj­stvo je bi­lo slu­ša­ti ovog čo­ve­ka, ko­ji u svo­jim po­znim go­di­na­ma još uvek ne od­u­sta­je, ne­go vred­no ra­di i to iz lju­ba­vi i za­do­volj­stva.

Sa­nja Sta­ne­tić
Fo­to: Želj­ko Pe­tras