RAM ZA SLIKU: Glumica Jelena Janković, upravnica mitrovačkog Pozorišta – Uvek su bila loša vremena za pozorište

Ako se neko vreme može računati kao ono u kome je mitrovačko Pozorište Dobrica Milutinović opstajalo živeći koliko-toliko ušuškano i zaštićeno od spoljnih uticaja, onda je to svakako odmah posle Drugog svetskog rata, tačnije do 1955. godine. Tada je skinuto sa državnih jasala i ostalo da tavori kao okupljalište amaterskih entuzijasta i hobista, koje je za razliku od seoskih domova kulture dobijalo donacije opštinskih vlasti, namenjene udomljavanju partijskih kadrova i (kvazi)umetnika najrazličitije provenijencije. Ranih osamdesetih ostao je zapamćen jedan tekst ovog autora, objavljen u Omladinskim novinama. U njemu mlađani reditelj, sada pokojni Branko Svilokos, kaže da je duboko razočaran, jer je umesto mirisa pozorišta koji je očekivao, ovde naišao na miris paprikaša. Aludirajući na očajnu atmosferu, koju su u Pozorištu nametnuli ovdašnji zgubidani, na platnom spisku profesionalnih partijskih amatera, odgovorni za višedecenijsku učmalost i nerad.
Tako je to trajalo dok na čelo, krajem osamdesetih, ili početkom devedesetih prošlog veka, nije došla školovana glumica Dušanka Anojčić, koja je pomerila stvari sa mrtve tačke. U to vreme, Pozorište Dobrica Milutinović ponovo dobija profesionalni status, doduše na papiru, bez ijednog zaposlenog glumca. Došavši u sukob sa tadašnjim partijskim komesarima, krhka umetnička duša kratkog daha, nije izdržala, povukavši se sa tog mesta. Tavorenje je nastavljeno. Ako se išta očekivalo od petooktobarskog prevrata, džaba se krečilo. Čuveni dosmanlijski kadrovi, za razliku od es-pe-es-ovskih imali su još manje pojma o poslu, ne razlikujući pozorište od slikarskog ateljea.
Gubljenje vremena i para teklo je obilato sve dok se 2012. na čelu mitrovačkog Pozorišta nije našla profesionalna akademska glumica Jelena Janković. Čak i da nije uradila mnogo više od svojih prethodnika, Jelena Janković prekinula je suludu praksu lokalnih vlastodržaca, da Pozorište može da postoji bez glumaca. Tako je sem nje, koja je zaposlena kao direktorica, radnu knjižicu konačno dobio jedan, takođe školovani glumac Vladimir Balašćak. To je bio novi početak stare priče o mitrovačkom Pozorištu. Ta priča će, imamo razloga da verujemo, ipak ovog puta imati srećan kraj. Jer, ono što je vidljivo spolja ne može se negirati. To je da su svetla na sceni mitrovačkog Pozorišta sve češće upaljena, kako za premijere, tako i za stare i brojne gostujuće predstave, ali i ne samo pozorišna umetnička dešavanja.
Jelenu Janković prvi put sam imao prilike da gledam pre više od jedne decenije, na sceni Hrvatskog doma (nekadašnjeg mitrovačkog veoma popularnog Doma kulture) gde je igrala svoju diplomsku predstavu: U potpisu Virdžinija Vulf. U to vreme uzalud je tražila posao u mitrovačkom Pozorištu, koje je tada bilo rezervisano za partijske kadrove koji su bili poslušni Nenadu Lemajiću. Takva je tada bila Mitrovica, a Jelena je morala i da nosi krst nekadašnjeg političkog angažovanja svoje majke Vere.
U kucanju na zatvorena vrata nije izgubila entuzijazam, bavila se pozorištem kad god je to mogla. Tada je stekla otpornost na najrazličitije teškoće, pa i one egzistencijalne, što joj danas pomaže u vođenju Pozorišta, na čije je čelo došla nakon lokalnih izbora 2012. godine. Za razliku od tolikih pre nje, Jelena ne kuka zbog večite besparice, naročito izražene u kulturi:
Uvek su bila loša vremena za pozorište. Kad staneš na čelo Pozorišta kakvo je ovo naše, imaš samo dva rešenja: da li ćeš da kukaš jer ti nedostaje hiljadu stvari, a para najviše, ili ćeš da prihvatiš realnost i da radiš, uprkos svemu. Ja sam izabrala ovo drugo i u tome mi najviše pomaže pozorišna publika, zahvaljujući kojoj i zbog koje ovo Pozorište postoji, kaže jednostavno i bez patetike.
Da je moguće raditi i sa skromnim sredstvima, ali ne na uštrb kvaliteta, pokazuje predstava Raskol Rodiona Romanoviča, koja je rađena po motivima Zločina i kazne Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Ta predstava, reditelja Dragana Jovičića, koju nosi Jelena Janković sa svojim kolegom Vladimirom Balašćakom, izvođena je 2013. godine na Međunarodnom festivalu Čovek – teatar u Čeljabinsku, u Ruskoj Federaciji.
Za razliku od mnogih drugih ustanova kulture, koje uglavnom tihuju u opštoj besparici, Pozorište se otima od sivila svakodnevnice, trudeći da opravda svoje postojanje pred građanima i vernom publikom.
Od tada, do danas, igrane su mnoge premijere, a poslednja, Javna ličnost, rađena u saradnji sa Šabačkim pozorištem, zainteresovala je i selektora Sterijinog pozorja. Sudbina ovog komada je već sada određena brojnim gostovanjima u zemlji i inostranstvu, što znači da nas očekuju i uzvratna brojna gostovanja iz Hrvatske, Bosne, Crne Gore, ali i šire.
Iako ima direktorske obaveze, Jelena se trudi da igra u brojnim predstavama koje na scenu postavlja njena matična kuća. Naravno, sada je u godinama kada može da pruži dosta, zato mašta o mnogim ulogama. Rado bi igrala Šekspira, Čehova, Vilijamsa. Reperi u glumi su joj od kolega Nebojša Dugalić, Glogovac, Biković, dok je među koleginicama to pre svega Nataša Ninković. Naravno, sve zavisi od produkcije, odnosno mogućnosti koje pružaju budžetska sredstva iz kojih se Pozorište finansira. Od 19 miliona dinara, predviđenih za ovu godinu, kada se pokriju plate, upravni i nadzorni odbori, za program ostaje svega dva miliona, odnosno deseti deo ukupnih sredstava.
Na sreću, ima ljudi dobre volje, Mitrovčana koje vole svoje Pozorište i hoće da pomognu, na razne načine. Na njih Jelena Janković računa.
Prošle godine, Pozorište Dobrica Milutinović u Sremskoj Mitrovici, obeležilo je 70 godina postojanja. Ime glumice Jelene Janković je bez sumnje upisano u tu sedmodecenijsku istoriju.

Vladimir Ćosić