IN ME­MO­RI­AM – STEVAN VIĆANOVIĆ SINĐA – Od­la­zak šid­skog Džo Ko­ke­ra

U če­tvr­tak, 11. fe­bru­a­ra u 68. go­di­ni ži­vo­ta, pre­mi­nuo je po­zna­ti šid­ski ro­ken­rol pe­vač Ste­van Vi­ća­no­vić – Sin­đa.
Mno­gi su Sin­đu na­zi­va­li šid­skim Džo Ko­kerom, jer je Sin­đa bio čo­vek ko­ji je du­gi niz go­di­na is­tra­jao u ro­ken­ro­lu i svo­jom upor­no­šću i sna­gom ostao do­sle­dan uti­ca­ji­ma svog vre­me­na. Sin­đa je pr­vak šid­ske ro­ken­rol sce­ne. U mno­go če­mu je obe­le­žio ži­vot u Ši­du to­kom še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka. On ni­je bio sa­mo iz­vo­đač mu­zi­ke, on je ži­veo ro­ken­rol.
To­kom 50 go­di­na svog mu­zi­ci­ra­nja, us­peo je Sin­đa da pre­slu­ša i od­svi­ra sve, od Ston­sa, Bitlsa, Džo Ko­ke­ra, Hen­drik­sa… Na­stu­pao je kao gost gru­pe Na­u­ti­lus, a ofor­mio je svo­je­vre­me­no i svo­ju gru­pu Cr­ni Or­fe­ji. Na­kon Cr­nih Or­fe­ja, Sin­đa je svi­rao u gru­pi Pres, za­tim u gru­pa­ma Ren­dže­ri, Fo­bo­si, Let, Pa­uk, kao i u ve­li­kom bro­ju ad hok ben­do­va ko­ji su na­stu­pa­li ši­rom Sre­ma. Slu­čaj je hteo da se Sin­đa sret­ne sa Ne­boj­šom Gro­zda­ni­ćem i Si­ni­šom Sta­no­je­vi­ćem auto­rom pe­sa­ma i uz po­moć Du­de Bez­u­he, ko­ji je ura­dio al­bu­me i pro­du­ci­rao pe­sme u Sin­đi­noj in­ter­pre­ta­ci­ji, iz­da­ta su dva al­bu­ma. Po­sled­nji al­bum iz­dat je 2012. go­di­ne pod na­zi­vom „Don bluz 2“ i to sa­mo me­sec da­na pre Sin­đi­ne te­ške ope­ra­ci­je.
Sin­đi je 2013. go­di­ni od stra­ne Op­šti­ne Šid uru­če­na 6. de­cem­bar­ska na­gra­da za ži­vot­no de­lo i ne­ka­ko ne­po­sred­no po­sle to­ga, ima­la sam pri­li­ku da raz­go­va­ram s njim. Iako je imao te­šku ope­ra­ci­ju, po­sle ko­je je usle­dio du­gi opo­ra­vak, Sin­đa ni ta­da ni­je klo­nuo du­hom. I to­kom opo­rav­ka ne­pre­sta­no je mu­zi­ci­rao i pe­vao go­vo­re­ći, da je uz mu­zi­ku pu­no lak­še. To­kom opo­rav­ka, ra­dio je Sin­đa re­vi­zi­ju pe­sa­ma, na­da­ju­ći se da će čim se ma­lo opo­ra­vi, or­ga­ni­zo­va­ti svoj kon­cert. Sa­mo ne­ko­li­ko me­se­ci ka­sni­je, is­pu­ni­la mu se že­lja. Po­vo­dom uru­če­nja 6. de­cem­bar­ske na­gra­de, u sa­li KOC-a u Ši­du, na ini­ci­ja­ti­vu Ne­boj­še Gro­zda­ni­ća, ri­tam gi­ta­ri­ste, tek­sto­pi­sca i ko­a­u­to­ra svih pe­sa­ma „Don blu­za“, or­ga­ni­zo­van je hu­ma­ni­tar­ni kon­cert za Sin­đu. Uče­šće na kon­cer­tu uze­le su ta­da gru­pa „Zo­na B“, Bran­ko Ma­ru­šić Ču­tu­ra, Du­da Bez­u­ha, „Gem­bler­si“, „Prim­tajm“ iz Ši­da, „Mi­ku­la“ i ko­le­ge iz Ši­da, a za­pe­vao je i Sin­đa te ve­če­ri. Bez ob­zi­ra na te­ške ope­ra­ci­je, pe­vao je pu­nim plu­ći­ma, či­ni­lo se sa još ve­ćim ža­rom ne­go ne­ka­da. I još pam­tim Sin­đi­nu re­če­ni­cu: „Ba­vi­ću se s ro­ken­ro­lom do­kle god bu­dem mo­gao. To je me­ni u sr­cu, kao što je Ci­ga­ni­nu vi­o­li­na“. A ta­ko je i bi­lo, jer je svo­joj mu­zi­ci Sin­đa ostao do­sle­dan do sa­mog kra­ja. Ka­ko je vo­leo da ka­že, za ži­vot je za­ra­đi­vao na raz­li­či­te na­či­ne, a ro­ken­rol mu je hra­nio du­šu.
Ši­đa­ni ga ni­su odav­no vi­de­li. Ali su se če­sto iz Sin­đi­ne ku­će, mo­gli ču­ti tak­to­vi blu­za i ro­ken­ro­la, a po­ne­kad i nje­gov glas.
Još du­go će­mo pam­ti­ti le­gen­du ro­ken­ro­la, ret­kog za­lju­blje­ni­ka mu­zi­ke ka­kav je bio Sin­đa. Do­brog su­pru­ga, ro­di­te­lja, de­du, do­brog kom­ši­ju i pri­ja­te­lja, ko­ga ve­dar duh i op­ti­mi­zam, ni­je na­pu­štao ni u naj­te­žim tre­nu­ci­ma.

M. N.