IN­TER­VJU: GLU­MAC ALEK­SAN­DAR KR­STA­JIĆ MAC­KO – Ti­ši­na u po­zo­ri­štu je naj­go­ra

U mi­tro­vač­kom Po­zo­ri­štu „Do­bri­ca Mi­lu­ti­no­vić“ 12. no­vem­bra pre­mi­jer­no je iz­ve­de­na no­va pred­sta­va u pro­duk­ci­ji ovog te­a­tra „Jav­na lič­nost“ po tek­stu Ne­boj­še Rom­če­vi­ća, a u re­ži­ji Sne­ža­ne Udic­ki. Glav­na ulo­ga po­ve­re­na je mi­tro­vač­kom glum­cu Alek­san­dru Kr­sta­ji­ću Mac­ku, ko­ji je bri­lji­rao u ulo­zi pi­sca Lju­be.
Ne­dav­na pre­mi­je­ra, u ko­joj Kr­sta­jić na­kon 15 go­di­na po­no­vo igra glav­nu ulo­gu u mi­tro­vač­kom po­zo­ri­štu bi­la je po­vod za raz­go­vor sa ovim glum­cem.
Alek­san­dar Kr­sta­jić, Mi­tro­vča­ni­ma po­zna­ti­ji kao Mac­ko ro­đen je u Tu­zli, od­ra­stao je u Pod­go­ri­ci, a ško­lo­vao se u Sa­ra­je­vu i Be­o­gra­du. Glu­mu je stu­di­rao pr­vo u Sa­ra­je­vu na Aka­de­mi­ji scen­skih umet­no­sti u kla­si Bo­re Stje­pa­no­vi­ća, da bi stu­di­je na­sta­vio u Be­o­gra­du na Fa­kul­te­tu dram­skih umet­no­sti u kla­si ko­ju su za­jed­no vo­di­li Pre­drag Baj­če­tić, Vla­di­mir Jev­to­vić, Mi­len­ko Ma­ri­čić i Bo­ro Stje­pa­no­vić. Rat ga je na­te­rao da na­pu­sti stu­di­je glu­me u Sa­ra­je­vu i ško­lo­va­nje na­sta­vi u Be­o­gra­du. Ra­dio je u Sa­ra­je­vu, Su­bo­ti­ci i Be­o­gra­du, a od 1996. go­di­ne ži­vi u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, gde u okvi­ru Cen­tra za kul­tu­ru „Sir­mi­ju­mart“ vo­di re­ci­ta­tor­sku sek­ci­ju.

M NO­VI­NE: Ma­lo lju­di zna da ste bi­li pr­vak ne­ko­li­ko po­zo­ri­šta u ne­ka­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji. Ka­ri­je­ru ste za­po­če­li u Sa­ra­je­vu, za­tim ste glu­mi­li u su­bo­tič­kom po­zo­ri­štu i KPGT u Be­o­gra­du, a sa­da ste u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci.
ALEK­SAN­DAR KR­STA­JIĆ: Kao stu­dent tre­će go­di­ne Aka­de­mi­je scen­skih umet­no­sti u Sa­ra­je­vu me­sec da­na sam ra­dio u Ka­mer­nom te­a­tru u Sa­ra­je­vu, naj­ja­čem te­a­tru u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. To je bio moj pr­vi an­ga­žman, tu sam za­ra­dio pr­vu pla­tu, ali rat me je pre­ki­nuo. Nas 15 sa kla­se iz Sa­ra­je­va je ta­da pre­šlo u Be­o­grad, na FDU. Bi­la su to te­ška vre­me­na, bi­la je to 1992. go­di­na, ve­ći­na ko­le­ga je bi­la iz Sa­ra­je­va, bi­li su emo­ci­o­nal­no na­bo­je­ni, a ja sam se vi­še ba­vio nji­ma ne­go so­bom. Na po­ziv Lju­bi­še Ri­sti­ća i Ha­ri­sa Pa­šo­vi­ća od­la­zim u Su­bo­ti­cu, gde me je Lju­bi­ša od­mah uba­cio da igram, dao mi je dve glav­ne ulo­ge, ta­ko da sam po­sle go­di­nu da­na od do­la­ska bio pr­vak Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Su­bo­ti­ci. Bi­lo je ja­ko čud­no, ra­di­li smo 20 sa­ti dnev­no, fan­ta­stič­ne pred­sta­ve smo pra­vi­li. Se­ćam se da sam spa­vao u Pan­si­o­nu In­grid po­red Si­na­go­ge, to su bi­le tri naj­lep­še go­di­ne mog ži­vo­ta u kre­a­tiv­nom smi­slu. On­da su na­sta­li pro­ble­mi, Lju­bi­ša se odvo­jio od su­bo­tič­kog po­zo­ri­šta, pa smo oti­šli u Be­o­grad i na­pra­vi­li KPGT (Ka­za­li­šte Po­zo­ri­šte Gle­da­li­šče Te­a­tar) u sta­roj Še­će­ra­ni. Ta­mo smo pra­vi­li fan­ta­stič­ne pred­sta­ve, iz­dva­jam An­ti­go­nu, ko­ja je tra­ja­la tri i po sa­ta, a ja sam imao sce­nu od 45 mi­nu­ta. Bi­li smo go­li na sce­ni, moj naj­bo­lji pri­ja­telj Ne­boj­ša Čo­lić i ja. Bi­la je to pri­ča o ra­tu u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, ve­o­ma po­tre­sna i za­to sam pri­stao na tu sce­nu. Za­tim je pu­bli­ka pre­sta­la da do­la­zi u KPGT, zbog sve­ga što se de­ša­va­lo, Lju­bi­ša Ri­stić je bio u JUL-u. U ovom po­zo­ri­štu sam 1996. go­di­ne od­i­grao svo­ju po­sled­nju pred­sta­vu i to bez pu­bli­ke. Zva­la se „Opis sli­ke“, igra­li smo Eva Ras i ja, Eva je igra­la Hi­tle­ra, a ja sam bio u ulo­zi sa­mu­ra­ja. To je naj­bo­lja ulo­ga ko­ju sam na­pra­vio, ali ni­sam mo­gao da igram bez pu­bli­ke i oti­šao sam.

Od 1996. go­di­ne igra­te u pred­sta­vi „Audi­ci­ja“, ko­ja je ve­o­ma po­pu­lar­na u biv­šim ju­go­slo­ven­skim re­pu­bli­ka­ma.
Ta pred­sta­va mi je do­ne­la do­sta to­ga, to je jed­no in­te­re­sant­no is­ku­stvo. Ja­ko vo­lim tu pred­sta­vu, jer uspe­va­mo da na­sme­je­mo lju­de u ovim vre­me­ni­ma, a da­nas je naj­te­že na­sme­ja­ti lju­de. Pred­sta­va tra­je dva sa­ta i 15 mi­nu­ta, Želj­ko Nin­čić, ko­ji je i autor pred­sta­ve, Vla­di­mir Ba­la­šćak i ja no­si­mo pred­sta­vu, a po­vre­me­no us­ka­ču još dva glum­ca. Sa Audi­ci­jom smo pro­pu­to­va­li ceo svet, ni­je nas bi­lo sa­mo u Ki­ni i Ja­pa­nu. Tre­ba da sni­ma­mo dva CD-a, ima­mo po­nu­de za tur­ne­ju po Austra­li­ji. Igra­mo se. Glu­ma je naj­te­ži po­sao na sve­tu ako se ne igraš, a ako se igraš on­da je naj­lep­ši. Mi se baš igra­mo i pu­bli­ka to ose­ti. Od­i­gra­li smo oko 2.000 pred­sta­va za­jed­no, u glu­mač­koj po­sta­vi sam već sko­ro 20 go­di­na.

U Srem­sku Mi­tro­vi­cu sti­že­te na­kon KPGT 1996. go­di­ne. Od­i­gra­li ste ne­ko­li­ko ulo­ga u pro­duk­ci­ji mi­tro­vač­kog po­zo­ri­šta, a po­sled­nja je upra­vo u pred­sta­vi „Jav­na lič­nost“, či­ja je pre­mi­je­ra bi­la ne­dav­no. Na­kon 15 go­di­na po­no­vo ste do­bi­li glav­nu ulo­gu.
Mo­ja su­pru­ga je odav­de i mi smo se iz Be­o­gra­da 1996. go­di­ne pre­se­li­li u Srem­sku Mi­tro­vi­cu. Na njen na­go­vor sam 1999. go­di­ne ura­dio pred­sta­vu „Pa­kle­na po­mo­ran­dža“ sa Gor­da­nom Lu­kić. Bi­la je to mo­ja pr­va pred­sta­va u ovom po­zo­ri­štu. Bio sam čak oko go­di­nu i po da­na za­po­slen u mi­tro­vač­kom po­zo­ri­štu. Ta­da je Ve­sna Spa­so­je­vić bi­la di­rek­tor i po­sto­ja­la je ide­ja da se šest glu­ma­ca iz Pri­šti­ne za­po­sli ov­de i da iz Šap­ca do­đe još dvo­je glu­ma­ca, ali sve se iz­ja­lo­vi­lo. Sa­da, na­kon 15 go­di­na po­no­vo do­bi­jam glav­nu ulo­gu u mi­tro­vač­kom po­zo­ri­štu, u „Jav­noj lič­no­sti“, gde sam na sce­ni sat i po i da glu­mim. Eki­pa u pred­sta­vi je sjaj­na, tu su Je­le­na Jan­ko­vić, Vla­di­mir Ba­la­šćak, Ni­ko­la Stan­ko­vić i ko­le­gi­ni­ca iz Šap­ca Iva­na Jo­kić. Ura­di­li smo sja­jan po­sao sa ovom pred­sta­vom, iako nam je u star­tu koč­ni­ca za rad bi­la či­nje­ni­ca da je ne­dav­no u Zve­zda­ri te­a­tar ra­đen taj tekst, ali ta pred­sta­va ni­je sjaj­no pro­šla. Ulo­gu Lju­be je igrao Mi­lan La­ne Gu­to­vić. Iako nam je to bi­lo za vra­tom, ve­ro­va­li smo da mo­že­mo da na­pra­vi­mo do­bru pred­sta­vu, po­go­to­vo ka­da se po­ja­vio Pjer Raj­ko­vić ko­ji je ra­dio po­kret. Na ge­ne­ral­noj pro­bi je bio i pi­sac i bog zna ka­ko se odu­še­vio, do­bi­li smo po­hva­le sa svih stra­na. Tekst je ja­ko zah­te­van, iz­ni­jan­si­ran, kom­plek­san i dra­go mi je što su Mi­trov­ča­ni pre­po­zna­li da smo ura­di­li jed­nu ozbilj­nu pred­sta­vu.

Ka­ko ko­men­ta­ri­še­te to što Po­zo­ri­šte „Do­bri­ca Mi­lu­ti­no­vić“ ne­ma glu­mač­ki an­sambl?
Mi smo u Sr­bi­ji je­di­no pro­fe­si­o­nal­no po­zo­ri­šte ko­je ne­ma glu­mač­ki an­sambl. U Ki­kin­di su bi­li u slič­noj si­tu­a­ci­ji, ali su us­pe­li da ofor­me an­sambl. Za Mi­tro­vi­cu je to šte­ta, tu su Je­le­na Jan­ko­vić, Vla­di­mir Ba­la­šćak, Ni­ko­la Ja­no­še­vić sa­da za­vr­ša­va aka­de­mi­ju, ne­kim lju­di­ma iz Šap­ca mo­že da se da pro­sto­ra. Ali ne vre­di, već sam pre­stao o to­me da raz­mi­šljam, di­gao sam ru­ke. Žao mi je, to je moj esnaf, na­vi­jam za to, ali za­što je to ta­ko ne znam. Ovo je mo­je pri­rod­no sta­ni­šte, za to sam do­bro ospo­so­bljen. Po­zo­ri­šte ne vre­di bez glu­ma­ca, ti­ši­na u po­zo­ri­štu je naj­go­ra. Valj­da će do­ći taj dan ka­da će ne­ko od­lu­či­ti i pre­se­ći i na­pra­vi­ti po­zo­ri­šte u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci.

Ka­kva je si­tu­a­ci­ja sa kul­tu­rom u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci? Da li ima kva­li­tet­nih sa­dr­ža­ja?
Za raz­li­ku od ne­kih ko­ji ne do­la­ze ni na je­dan pro­gram u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, a ko­men­ta­ri­šu kul­tur­ni ži­vot, što me ner­vi­ra, mi­slim da je u pret­hod­ne dve go­di­ne za 30 od­sto po­ve­ćan broj pro­gra­ma i za 30 od­sto je bo­lji kva­li­tet kul­tur­nog pro­gra­ma u gra­du. Mo­gu da go­vo­rim o Sir­mi­ju­mar­tu, Po­zo­ri­štu i Ga­le­ri­ji. Sir­mi­ju­mart je po­ve­ćao i broj pro­gra­ma i kva­li­tet istih za 50 od­sto, di­rek­tor­ka Po­zo­ri­šta Je­le­na Jan­ko­vić se bo­ri ko­li­ko mo­že. Ima tu i do­sta ru­pa, ali po­na­vljam, ne­ve­ro­vat­no ko­li­ko u ovom ma­lom gra­du ima lju­di ko­ji ne do­la­ze ni na je­dan pro­gram, a se­bi da­ju za pra­vo da ko­men­ta­ri­šu. Ima po­ma­ka, u sva­kom gra­du je ista pri­ča i uvek se na­pa­da ono što je vi­dlji­vo, a naj­vi­dlji­vi­ja je kul­tu­ra.

Bi­lja­na Se­la­ko­vić