GO­RAN VU­KO­VIĆ, STO­ČAR IZ ŠA­TRI­NA­CA – Go­ve­da „za­vr­ši­la“ u kom­šij­skim šta­la­ma

Go­ran Vu­ko­vić, po­ljo­pri­vred­nik iz Ša­tri­na­ca je me­đu onim ne­za­do­volj­nim sto­ča­ri­ma ko­ji je re­šio da na­pu­sti pro­iz­vod­nju go­ve­da. Va­žio je za re­kor­de­ra u pro­iz­vod­nji mle­ka, a u svom ga­zdin­stvu do sko­ro je imao 50 gr­la. Na ne­sva­ki­da­šnji po­tez da u pot­pu­no­sti uga­si uz­goj go­ve­da od­lu­čio se na­kon što je shva­tio da u ovoj gra­ni po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vod­nje ne­će bi­ti bo­lje. Tri­de­set gr­la je us­peo da pro­da ve­ćim uz­ga­ji­va­či­ma u Sre­mu, a pre­o­sta­lih dva­de­set je ta­ko­re­ći po­de­lio za sit­ne pa­re svo­jim su­gra­đa­ni­ma u se­lu i to bez vre­men­skog ogra­ni­če­nja.
– Sva­ke go­di­ne smo ži­ve­li od obe­ća­nja da će bi­ti bo­lje, a ta obe­ća­nja su tra­ja­la od ok­to­bra do ja­nu­a­ra. Ni­šta se ni­je me­nja­lo, ce­ne mle­ka ni­ske, ni­je se pla­ća­lo, ot­ku­plji­va­či i mle­ka­re u ste­ča­ju… Kap ko­ja je pre­li­la mo­ju ča­šu je bi­la afe­ra afla­tok­sin, ka­da smo mo­ra­li da na tri da­na za­tvo­ri­mo ot­kup jer smo ima­li ni­vo 0,056 od­no­sno vr­lo ma­lo iz­nad te sma­nje­ne do­zvo­lje­ne gra­ni­ce. Kra­ve sam pro­dao, pre­o­sta­lih dva­de­set sam dao kom­ši­ja­ma da ot­pla­ću­ju kad ko i ko­li­ko stig­ne. Mi smo se re­ši­li tog ne­po­treb­nog te­re­ta, s ob­zi­rom na na­po­re ko­je zah­te­va go­ve­dar­stvo. Dan po­či­nje u po­la šest uju­tro, a on­da po­ji­te, či­sti­te, hra­ni­te, tro­ši­te vre­me, stru­ju, no­vac, a ne do­bi­ja­te za uz­vrat ni­šta. Ce­na mle­ka je bi­la 25-26 di­na­ra za li­tar, kao i da­nas. Po­sled­nje kra­ve smo po­de­li­li kom­ši­ja­ma, pla­ti­li su uglav­nom svi, ka­ko je ko i ko­li­ko mo­gao. U po­čet­ku dok smo još ima­li ot­kup mle­ka, do­go­vor je bio da se is­pla­ti u mle­ku, oko tri li­tre dnev­no. Ka­sni­je kad se za­tvo­rio ot­kup, is­pla­ti­li su u nov­cu – ob­ja­šnja­va Go­ran Vu­ko­vić.
Do­da­je da je tre­ba­lo mno­go vre­me­na da se do­đe do to­li­kog bro­ja gr­la, ako se ra­ču­na to da pr­va kra­va sta­sa­va tek na­kon tri go­di­ne. Ipak, onog mo­men­ta ka­da je, ka­ko ka­že „pro­gla­šen da tru­je zbog vi­šeg ni­voa afla­tok­si­na“, re­šio je da pre­ki­ne i pre­sta­ne da pro­iz­vo­di mle­ko i da se re­ši svih gr­la. Dve i po go­di­ne je tre­ba­lo da ras­pro­da svo­ja go­ve­da, i to po ce­ni od oko 1.000 evra, dok su po­sled­nja u se­lu oti­šla i za ma­nje nov­ca. Ta­da se okre­nuo dru­gim po­slo­vi­ma, uz po­sto­je­će ra­tar­stvo.
Da­nas ob­ra­đu­je oko 140 hek­ta­ra ze­mlje pod ra­tar­skim kul­tu­ra­ma, 70 od­sto ku­ku­ru­za, 20 od­sto pše­ni­ce, a osta­tak so­ja i sun­co­kret. Pše­ni­cu je po­se­jao na oko 40 ju­ta­ra, a ovih da­na će po­se­ja­ti još de­se­tak ju­ta­ra, bez ob­zi­ra na to što je pro­šao op­ti­ma­lan rok se­tve. Ka­že da se zbog kli­mat­skih pro­me­na ve­ro­vat­no me­nja i taj op­ti­ma­lan rok, te ne sma­tra da će to bit­ni­je uti­ca­ti na rod hleb­nog ži­ta. Za sve je neo­p­hod­na do­bra me­ha­ni­za­ci­ja, a ovaj po­ljo­pri­vred­nik je pre tri go­di­ne uz po­vo­ljan ban­kar­ski kre­dit ob­no­vio ma­ši­ne. Ne­ka­da je ob­ra­đi­vao bli­zu 300 hek­ta­ra, me­đu­tim, ka­ko ka­že, na te­ri­to­ri­ji iri­ške op­šti­ne ce­ne za­ku­pa ze­mlje su iz­u­zet­no vi­so­ke.
– Dr­žav­na ze­mlja u iri­škoj op­šti­ni na li­ci­ta­ci­ja­ma do­sti­že iz­u­zet­no vi­so­ku ce­nu ko­ju mi ne mo­že­mo da pra­ti­mo. To su ce­ne od pre­ko 70.000 di­na­ra za hek­tar, ta­ko da sva­ke go­di­ne na­pu­šta­mo po 20 – 30 hek­ta­ra, ove go­di­ne smo na­pu­sti­li pre­ko 60 hek­ta­ra dr­žav­ne ze­mlje, jer sa tom ce­nom ne­ma po­zi­tiv­ne ra­ču­ni­ce. Ja ne­mam ni­šta pro­tiv da ce­na bu­de što vi­ša, jer sva­ki taj di­nar se kroz op­štin­ski bu­džet vra­ti na­ma po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma kroz ure­đe­nje atar­skih pu­te­va, po­ljo­ču­var­ske slu­žbe i slič­no. Ve­ći pro­blem je uzur­pa­ci­ja ze­mlji­šta ne­go ce­na. Ja se na­dam da će mo­je ga­zdin­stvo us­pe­ti da se vra­ti na ne­ka­da­šnjih 300 hek­ta­ra za­ku­pa – ka­že Go­ran Vu­ko­vić.
Iako je uga­sio go­ve­dar­sku pro­iz­vod­nju, Vu­ko­vić se ni­je od­re­kao sto­čar­stva. Na me­stu gde su ne­ka­da bi­le kra­ve, da­nas je 60 ova­ca. Od to­ga je 30 ova­ca ra­se il de frans i 30 vin­te­berg. I dok su u go­ve­dar­stvu po­sto­ja­la oče­ki­va­nja za za­ra­du, od ova­ca Vu­ko­vić ne oče­ku­je mno­go.
– Žen­sku jag­njad osta­vlja­mo za ose­me­nja­va­nje, ali ne­mam pla­no­ve za ve­će pro­ši­re­nje. Ov­ce ne pu­štam na is­pa­šu, iako u se­lu ima­mo 66 hek­ta­ra pa­šnja­ka. One su u objek­tu u kom su do­sko­ro bi­le kra­ve. Ni­su sku­pe za ga­je­nje jer ih hra­ni­mo onim što osta­je iza ra­tar­ske pro­iz­vod­nje kao vi­šak i što ne­ma tr­ži­šnu vred­nost. Sa bo­le­sti­ma ne­ma pro­ble­ma jer ih ve­te­ri­nar re­dov­no kon­tro­li­še, a ni­su iz­lo­že­ne ni spolj­nim uti­ca­ji­ma. Je­du uglav­nom lu­cer­ku, se­no, ku­ku­ru­zo­vi­nu i ku­ku­ruz, a sve to ima­mo u do­volj­nim ko­li­či­na­ma s ob­zi­rom na to da se ba­vi­mo ra­tar­stvom. Ti­me se ba­vi­mo bez ve­li­kih oče­ki­va­nja jer nam to ni­je osnov­ni po­sao. Ja ih čak i ne pro­da­jem, vi­še ih po­kla­njam, a naj­bo­lje po­slu­že da se do­bro naj­e­de­mo ka­da oglad­ni­mo po­sle na­por­nog po­sla na nji­vi – ka­že Go­ran Vu­ko­vić.
S ob­zi­rom na to da mu je ra­tar­ska pro­iz­vod­nja pri­mar­na, Vu­ko­vić opu­šte­ni­je ga­ji i svi­nje. U svom ga­zdin­stvu ima još šest kr­ma­ča i če­tr­de­set to­vlje­ni­ka. I tu ce­ne va­ri­ra­ju, ali ka­ko ka­že ni to ne pred­sta­vlja pro­blem, jer mu je osnov­na de­lat­nost ra­tar­stvo. Jed­no što mo­že da ga bri­ne je­ste da ce­na ra­tar­skih kul­tu­ra bu­de ade­kvat­na. Po­zi­tiv­na stvar je ta što ži­ta­ri­ce ipak ni­su pro­iz­vod po­put mle­ka, jer mo­gu da se la­ge­ru­ju i da če­ka naj­bo­lju ce­nu.
I dok je on se­be na­šao u pro­iz­vod­nji ra­tar­skih kul­tu­ra na ve­ćoj po­vr­ši­ni, go­ve­dar­stvo za­mi­re. U Ša­trin­ci­ma, osim nje­go­vih kra­va, na is­pa­šu iz­la­zi ma­nje od 30 gr­la, a ne­ka­da ih je bi­lo oko 150. Is­pla­ti­lo se to ili ne, ovaj po­ljo­pri­vred­nik je da bi re­šio svoj pro­blem, si­gur­no po­mo­gao mno­gim me­šta­ni­ma Ša­tri­na­ca pro­dav­ši im kra­ve po ret­ko pri­stu­pač­noj ce­ni.
So­fi­ja Be­lo­tić