Beograd je čudo. U tom velikom gradu dešavaju se svakojaka čuda. Ljudi su takođe čudni, mada neki kažu da to nisu ljudi, nego Beograđani. Svejedno, Beograd je pre neki dan dobio još jednu atrakciju. Ne, ne u obliku izlokanih trotoara kakav je onaj u Kameničkoj na kom komotno možeš slomiti vrat. (Ali, gostoljubivi Beograđani i ne mare mnogo za one koji se penju do Terazija i silaze do autobuske stanice. To i nisu neki gosti. Pravi gosti stižu avionom ili automobilima.) Elem, čudo o kojem je reč je „muzička“ fontana na Slaviji. Eto, i to su Beograđani dočekali, da im muzika svira dok se probijaju kroz krkljanac gradskog prevoza. A gradski prevoz u Beogradu je posebna kategorija prevoza, ko ga je probao tom ni pakao neće teško pasti.
Vidim da su se raspištoljili „komentatori“ po interent sajtovima. Jedni kude, drugi hvale postavljenu fontanu. Standardno. Narodu ne možeš ugoditi. Međutim, meni je zanimljivo što čelnici našeg glavnog grada očekuju da ova fontana postane turistička znamenitost Beograda. Ne znam da li su u vidu imali rimsku Fontanu di Trevi ili nešto slično, ali ako jesu onda im ćorav posao. Ovoj beogradskoj za razliku od rimske turista u obliku pešaka ne može ni prići, a kamoli u nju ubaciti novčić. Kažu da se u rimsku Fontanu di Trevi godišnje ubaci 700 hiljada evra u gvozdenim apoenima. E, to je turizam. Grad Rim od sujevernih turista iz celog sveta inkasira toliko novca, koliko Beograd od turizma neće zaraditi za sto godina. Ovi iz Beograda bi mogli da razmisle o ukidanju saobraćaja na Slaviji. Da, samo kad bi znali da će neko da se prevari i počne da ubacuje novčiće u našu fontanu. Al neće, a i da hoće ubacivao bi dinare a ne evra. I opet ćorav posao. E sirotinjo, i bogu si teška.
A šta se mene uostalom, i tiče Beograd? Kao da ovde nema ozbiljnijih tema. Kao da nam je baš sve potaman i samo nam fontana fali. Pa da vam kažem, ništa ovde nije potaman, i baš me briga za beogradsku fontanu. Ja ću je videti možda jednom, a možda nijednom. Posebno mi je bilo smešno kad sam pročitala da puštaju hitove Majkla Džeksona. Koji debilizam. Ako su hteli da im nešto svira mogli su pokazati malo patriotizma, zar ne? Zar pored naših ultra mega giga zvezda da se puštaju pesme od pre 30 godina koje je pevao tamo neki Džekson. A Ceca? Nije lepo, a nije ni čovečanski. Samo bih to promenila, tu muziku, a sve ostalo je baš odlično. I Beograđani baš zaslužuju tu svoju muziku i fontanu od 1,8 miliona evra. I baš je dobro što su šutnuli Dimitrija Tucovića, šta će im on kad imaju Majkla Džeksona. Sve je to baš beogradski.
Nismo mi iz provincije cicije. Kad je našim Beograđanima dobro, i nama je dobro. Mi ćemo i dalje čkiljiti i ciljati rupe po ulicama, samo neka njima sija. A brate, baš im sija. Kod njih se novogodišnja rasveta pali još u septembru, čim đaci krenu u školu. Sad kad se tome doda i fontana koja šljašti i menja boje uz muziku Majkla Džeksona, onda je stvar kompletirana.
I eto, sve im čovek napravi. Udesi im centar grada da bude ko bombona, a oni opet drvlje i kamenje na tu vlast. I to baš oni koji žive u „krugu dvojke“, oni koji za veka nisu iskaljali cipele, oni kojima drugi sadi i orezuje ruže pod prozorom, oni koji misle da života van Beograda praktično nema i u tome su potpuno u pravu. Jer ga takvog kakav je u Beogradu i nema. Da, baš ti i takvi uvek imaju problem sa vlašću. Te nije dovoljno demokratska, te previše je autokratska, te guši se sloboda medija (?), te gaze se ljudske prava, i tome slično. Pa kako su pljuvali Miloševića, Đinđića, Koštunicu i Tadića, sad tako pljuju i Vučića. Ista meta isto odstojanje. Oni decenijama žive u salonskim stanovima sa pogledom na Kalemegdan ili Tašmajdan, ali su i dalje beskompromisni borci za ljudska prava. I sve drugo je u redu, samo im tih ljudskih prava fali. Naviklo su u krugu dvojke na ljudska prava. Dočim, oni što žive na periferiji Beograda, od socijalnih i komunalnih problema ne stižu da se bave ljudskim pravima. I oni će ovu fontanu na Slaviji videti jednom ili nijednom, baš kao i ja. I oni čkilje i ciljaju rupe po periferijskim ulicama, ali bar mogu da kažu da su Beograđani. Iz Žarkova ili Sremčice, nije važno. I to je Beograd. Kao što će i Evropska unija biti EU za sve, ali neki su baš u Evropskoj uniji, a neki su onako ili će to biti, u nekom drugom ili trećem prstenu. Tako vam je i sa Beogradom. Ima vazdan tih krugova, ali najbolje je živeti o onom – krugu dvojke. Ako može da se bira.