Nata­ša Nin­ko­vić, glu­mi­ca otme­ne poja­ve i lepo­te, prva­ki­nja je glu­mač­kog ansam­bla Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du. Široj publi­ci sva­ka­ko je pozna­ti­ja po broj­nim popu­lar­nim TV seri­ja­ma u koji­ma je igra­la – Šotri­ne ekra­ni­za­ci­je roma­na spi­sa­telj­ke Mir­jam, „Jago­di­ći“, kult­noj seri­ji „Lud, zbu­njen, nor­ma­lan“, „Uli­ci lipa“ – da pome­ni­mo neke od njih, ali i poseb­no aktu­el­nu, našu prvu ozbilj­nu kri­mi­na­li­stič­ku seri­ju „Ubi­ce mog oca“ gde igra Nata­li­ju.

M NOVI­NE: Pred rum­skom publi­kom igra­te u pred­sta­vi „Gozba“ Zve­zda­ra tea­tra koja je pre­mi­je­ru ima­la 16.novem­bra ove godi­ne. Dakle, posle nepu­na dva mese­ca igra­nja reci­te kako publi­ka rea­gu­je na ovaj savre­men tekst o jed­noj srp­skoj poro­di­ci u kojoj su svi neza­po­sle­ni?
NATA­ŠA NIN­KO­VIĆ: Publi­ka rea­gu­je upra­vo na onim mesti­ma u pred­sta­vi na koje smo i misli­li da će rea­go­va­ti. To je sati­ra, reč je o poro­di­ci koja živi od kla­đe­nja, jer od tri gene­ra­ci­je niko ništa ne radi. Rad­no su spo­sob­ni ali bez moguć­no­sti da rade. To su ljudi koji su pri­nu­đe­ni da se kla­de i na taj način zara­đu­ju za život. Na sve se kla­de i narav­no to ih dovo­di u apsurd­ne situ­a­ci­je, što je nama bilo zani­mlji­vo za igru, a vidim publi­ci za gle­da­nje.

Vi ste glu­mi­ca koja igra i u pozo­ri­štu, ali i u TV seri­ja­ma i fil­mo­vi­ma, mada nema­mo baš neku veli­ku pro­duk­ci­ju fil­mo­va­ma. Igra­li ste u kult­noj seri­ji „Lud, zbu­njen, nor­ma­lan“ koja je oku­pi­la zai­sta veli­ka umet­nič­ka ime­na sa pro­sto­ra biv­še SFRJ. Kako je bilo radi­ti u jed­noj takvoj seri­ji koja je ste­kla izu­zet­nu popu­lar­nost i naj­vi­še liči na ame­rič­ke ili engle­ske sit­ko­me?
Ja sam bila gost u pet epi­zo­da ove seri­je. Od počet­ka sam pra­ti­la tu seri­ju jer je tekst pisao moj drug Feđa Iso­vić. Dopa­la mi se vrlo i ja sam rekla da me zove ako bude neki inte­re­san­tan lik. Bilo mi je zai­sta veli­ko zado­volj­stvo da radim sa Musta­fom Nada­ro­vi­ćem. Ja sam došla i sni­mi­la svoj lik za neko­li­ko dana, uži­va­la sam u tome. To nije nima­lo jed­no­stav­no, to je uigra­na eki­pa, i teh­ni­ka i glum­ci, a ti mu onda dođeš kao neko stra­no telo. Među­tim, ja sam se brzo „uka­či­la“ sa njima, i brže sam se uklo­pi­la nego što smo i misli­li. Oni su veli­ki pro­fe­si­o­nal­ci i ja ne znam da li bih izdr­ža­la toli­ke godi­ne da sni­mam tim tem­pom. Ali mi je, kao izlet, to bilo veo­ma zani­mlji­vo i dra­go što sam to ura­di­la.

To što seri­ja tako izgle­da ne mora da zna­či da je igra­ti u njoj lak glu­mač­ki zada­tak. Da li je možda na takvim sni­ma­nji­ma bolje dru­že­nje, možda zani­mlji­vi­je nego kada se sni­ma nešto dru­go?
To nema veze. Vi kada biste vide­li njih, oni sve rade u jed­nom stu­di­ju, u ne tako sjaj­nim uslo­vi­ma, mogu čak reći u lošim uslo­vi­ma. Sve što vidi­te u toj seri­ji – kafić, stan – to je sve napra­vlje­no u jed­nom stu­di­ju, ti ideš iz pro­sto­ri­je u pro­sto­ri­ju, sce­na se menja u roku pola sata i tu se pre­la­ze nenor­mal­ne koli­či­ne tek­sta. Moraš biti dobro kon­cen­tri­san, pra­vi se pau­za za ručak, gde se u jed­noj maloj pro­sto­ri­ji jede i nasta­vlja se dalje. Izgle­da lako, ali nije. Glum­ci su već toli­ko ušli u svo­je liko­ve, oni impro­vi­zu­ju, mogu da rade šta hoće, ali ono što je tu seri­ju drža­lo je apso­lut­no i isklju­či­vo Musta­fa Nada­re­vić, on je kič­ma te seri­je, on je uspo­sta­vio žanr i stan­dard i teško ga je bilo sti­ći.

Da sada kaže­mo nešto o seri­ji „Ubi­ce mog oca“ – malo je seri­ja rađe­no u ovom žan­ru. To je kri­mi­na­li­stič­ke seri­je, veo­ma ozbilj­no rađe­na i puno je nega­tiv­nih liko­va gde vidi­mo tu neku našu lažnu eli­tu, ubi­stva, korup­ci­ju, dro­gu, pro­sti­tu­ci­ju…
To je dru­štve­no anga­žo­va­na seri­ja, tri­ler i ono što je meni jako bit­no i zbog čega je bilo pra­vo zado­volj­stvo radi­ti tu seri­ju jer to fan­ta­sti­čan sce­na­rio. Nije bilo puno vre­me­na za pri­pre­mu, svi su bili jako pro­fe­si­o­nal­ni, bili su dobri uslo­vi i kada uđeš u kadar sve je apso­lut­no pod­re­đe­no tebi kao glum­cu. Svi smo tu da bi se ta sce­na napra­vi­la – takva je bila atmos­fe­ra. Od samog počet­ka, od prvog dana ja sam rekla da će to da bude fan­ta­stič­no .

Igra­li ste nega­ti­van lik. Da li kao glu­mi­ca raz­mi­šlja­te da li da pri­hva­ti­te ili ne ulo­gu nega­tiv­ca, i da li je potreb­no više glu­mač­kog napo­ra da bi se jedan takav lik oprav­dao?
Dok nisam pro­či­ta­la i dese­tu epi­zo­du, nisam mogla da raz­u­mem njene postup­ke moga lika. Zna­la koli­ko je opsed­nu­ta mržnjom, koli­ko se to gra­ni­či sa bipo­lar­nim pore­me­ća­jem kod nje, i koli­ko je ta želja za osve­tom uni­šta­va. To mi je kao feno­men bilo inte­re­sant­no. Ali, dok nisam pro­či­ta­la dese­tu epi­zo­du ja sam se dvo­u­mi­la, zato što mi nije bila naj­ja­sni­ja, nije mi bilo jasno šta ona to radi, zbog čega… Baš je dosta loša, ne mogu da je prav­dam. Onda kada sam dobi­la i tekst dese­te epi­zo­de, onda sam ose­ti­la da to želim da radim, da je to za mene nešto dru­ga­či­je, jedan izlet u nešto novo. To je bila jako teška ulo­ga, tra­ži­la je apso­lut­nu kon­cen­tra­ci­ju, dobru pri­pre­mu i pove­re­nje u redi­te­lja.

Ove godi­ne nije bilo baš neke veli­ke film­ske pro­duk­ci­je, ali vi ste igra­li u „Sta­du“ Niko­le Koja, fil­mu koji je, na neki način dobio kult­ni sta­tus goto­vo i dok se nije poja­vio u bio­sko­pi­ma. Sma­tra­te li sebe na neki način pri­vi­le­go­va­nom kada igra­te u takvim fil­mo­vi­ma ili seri­ja­ma?
Narav­no. Eto nai­šao je peri­od da ljudi koji su to radi­li cene to što ja radim i tako su me i zva­li. I eto desi­lo se, „Sta­do“ je apso­lut­no bio­skop­ski hit, kao što je i seri­ja „Ubi­ce mog oca“ apso­lut­ni hit u celoj zemlji, samo se pri­ča ko je ubi­ca. Meni, od austra­lij­skog amba­sa­do­ra do čista­či­ce, do slu­žbe­ni­ka na aero­dro­mu svi posta­vlja­ju pita­nje ko je ubi­ca, tako da mi je baš dra­go što je tako ispa­lo. Neka­da nešto radi­te, ali to nema nika­kvog odje­ka, samo ljubi­te­lji i uža fami­li­ja zna­ju da je to iza­šlo, a neka­da se desi da to uro­di plo­dom. Ne znam šta je garan­ci­ja za uspeh – vero­vat­no se sve neka­ko mora poklo­pi­ti. Ima nekad i kva­li­tet­nih stva­ri koje pro­đu neza­pa­že­no, a ovo se sve neka­ko skoc­ka­lo i poklo­pi­lo.

Ima li nešto novo što radi­te, što je možda u pro­duk­ci­ji ili post­pro­duk­ci­ji?
Nasta­vljam „Ubi­ce mog oca“, mislim da ćemo nasta­vi­ti sni­ma­nje novih epi­zo­da u maju. Tre­ba da radim jedan film koji se zove „Ajvar“, ali ne znam kada tač­no poči­nje sni­ma­nje, a u pozo­ri­štu kra­jem janu­a­ra poči­nje­mo „Ričar­da Tre­ćeg“.

Vi ste prva­ki­nja glu­mač­kog ansam­bla Narod­nog pozo­ri­šta. Da li jed­na takva naci­o­nal­na kul­tur­na insti­tu­ci­ja ima dovolj­no sred­sta­va koja se izdva­ja­ju za njen rad?
Što se tiče para za reper­to­ar u Narod­nom pozo­ri­štu, apso­lut­no ima dovolj­no, rekla bih da je dru­gi pro­blem izgled zgra­de, pogo­to­vo unu­tra­šnjost koja je pot­pu­no zapu­šte­na. Tre­ba neko da uđe u tao­let Narod­nog pozo­ri­šta da vidi na šta to liči, uvek pomi­slim kada bi neko gosto­vao kod nas, šta bi rekao. Eto to je meni stra­šno, što je toli­ko zapu­šte­no, a što se tiče para za pred­sta­ve, u odno­su na dru­ga pozo­ri­šta, Narod­no pozo­ri­šte ih ima.

Polo­žaj glu­ma­ca je težak, sve­do­ci smo nekih zai­sta tužnih sud­bi­na, a neki izu­zet­ni glum­ci naja­vlji­va­li su i svoj odla­zak.
Mislim da je jako težak polo­žaj glu­ma­ca, ali ništa nije lak­ši ni leka­ri­ma, prav­ni­ci­ma, eko­no­mi­sti­ma i da je to sve nedo­volj­no za neki nor­ma­lan život – to je ono što je stra­šno.

Jedan od izvo­ra zara­de za glum­ce su i rekla­me. Vas do sada u njima nije bilo.
Tač­no je, nisam bila. Apso­lut­no nemam ništa pro­tiv ako je neka dobra rekla­ma, što da ne. Što se tiče mene, još niko nije dovolj­no pla­tio, a ako bude dovolj­no pla­tio i ako mi bude odgo­va­rao pro­iz­vod, rekla­mi­ra­la bih ga, što da ne.

Polo­žaj kul­tu­re i ljudi koji rade u ovoj obla­sti je veo­ma težak. Šta biste pože­le­li da se pokre­ne u ovoj novoj godi­ni, da nešto kre­ne nabo­lje?
Vole­la bih da kul­tu­ra posta­ne potre­ba naših gra­đa­na i da ljudi koji stva­ra­ju kul­tur­nu poli­ti­ku pro­me­ne sistem vred­no­va­nja tako što će više ula­ga­ti u kul­tu­ru ili dati neke olak­ši­ce ljudi­ma koji bi je pomo­gli nov­ča­no. Da li odbi­ja­nje od pore­za ili ne znam šta, pro­sto se mora­ju moti­vi­sa­ti, ali pre sve­ga da nam to posta­ne potre­ba. Nadam se da će neke rija­li­ti pro­gra­me zame­ni­ti kul­tur­ni sadr­ža­ji.