Na Svetskom prvenstvu u para streljaštvu održanom početkom maja ove godine, ekipa naše reprezentacije u sastavu – Dejan Jokić, Zdravko Savanović i Dragan Ristić osvojila je ekipno zlato, a u rodnoj Jameni je za Dejana Jokića organizovan svečani doček 13. maja, gde su ga dočekali rodbina, prijatelji, meštani, kao i predstavnici mesne zajednice i lokalne samouprave.
Tom prilikom, ekipa naših novina posetila je dvadeset četvorogodišnjeg Dejana, koji je sa nama podelio utiske sa prvenstva.
– Streljaštvom sam počeo da se bavim 2013. godine, nakon što sam se malo oporavio od povrede koju sam doživeo. Doktorka mi je rekla da bi trebao da se bavim nekim sportom i pitala me šta volim. Rekao sam da volim pušku, a ona je pozvala ljude iz oblasti streljaštva i primljen sam u Streljački klub Pobednik iz Beograda – rekao je Dejan.
Kako kaže, samo učešće, a posebno osvajanje medalje, njemu znači mnogo.
– Cilj svakog sportiste je da ode na svetsko ili evropsko prvenstvo ili na olimpijadu. Otišli smo tamo i bili smo prvi ekipno, u ležećem položaju. Otpucali smo sva trojica baš onako kako treba – priča Dejan i dodaje da iz Južne Koreje nosi samo pozitivna iskustva. Prema njegovim rečima, tamo su prihvaćeni na najlepši mogući način, a Korejci posebno vode računa o osobama sa invaliditetom.
Dejan je oduševljen dočekom koji mu je priređen u Jameni, ali, kako kaže, na beogradskom aerodromu ih niko nije dočekao.
– U Beogradu na aerodromu nije bilo nikoga. Dragan Ristić je u pojedinačnoj konkurenciji osvojio zlato za našu državu, a to niko nije primetio, što je stvarno sramota. Kada dolaze sportisti koji su poznati skupi se gomila ljudi i novinara, a za nas ništa – kaže Dejan, dok njegov rođeni brat Slobodan, koji je inače bio njegov pratilac, dodaje da se ovde vrlo malo pažnje obraća na osobe sa invaliditetom.
Zahvaljujući ovom sportu Dejan je obišao više zemalja sveta, gde je osvojio brojne medalje, a medalje sa takmičenja na nivou republike nemoguće je izbrojati. Svega ovoga, kako kaže, ne bi bilo da nije selektora naše reprezentacije u para streljaštvu Milorada Pajića. On reprezentaciju vodi od 2005. godine, a prema Dejanovim rečima tada naša reprezentacija u para streljaštvu nije imala ništa od opreme, a sada je situacija dosta drugačija i uspeli su da se izbore da budu u samom svetskom vrhu.
Na treninge u Beograd morao je da ide šest puta nedeljno, što je bilo nezgodno, pa je od stipendije koju je dobio kada je postao državni prvak, sebi sagradio streljanu u Jameni. Ovo mu mnogo znači, jer je tako u prilici da trenira svakodnevno.
Za svoje uspehe, Dejan je najviše zahvalan svojoj porodici i prijateljima koji mu svakodnevno pružaju podršku. Bez te podrške, bez ljudi koji su svakodnevno uz njega, prema njegovim rečima, svih ovih uspeha ne bi ni bilo.

N. Milošević