Miloš Škrbić iz Sremske Mitrovice osvojio je na poker turniru u Las Vegasu milion dolara. Ova vest obišla je Srbiju protekle nedelje, a Mitrovčani su se redom pitali ko je taj komšija, koji je uleteo u lovu. Miloš je stigao do finala, gde ga je u direktnom duelu pobedio Amerikanac Dilan Linde, koji je uzeo nešto više od milion i po zelenih novčanica.

Treba napomenuti da je Škrbić do sada osvojio na turnirima oko 1.500.000 dolara. Zanimljivo je i da je u oktobru ove godine osvojio 240.000 evra na turniru u Češkoj. I pored toga, on nije Srbin sa najvećom zaradom od poker turnira. Na prvom mestu je rođeni Beograđanin, sa prebivalištem u Majamiju, Anđelko Andrejević, koji je do sada zgrnuo 3,6 miliona dolara. Iza njega je Ognjen Šekularac sa 1,7 miliona dolara. Škrbić je na trećem mestu. Mitrovčanima će biti zanimljivo i da je još jedan njihov sugrađanin prilično uspešan u kartanju. Nikola Ristivojević se dobro kotira i do sada je osvojio oko 150.000 dolara.

Ovakve vesti često bude intrige. Da li je poker čisto kockanje ili nešto više od toga? Da li od pokera može da se živi? Šta će sad on sa tolikim parama? Da li će ih spičkati kao pravi kockar ili pametno uložiti? Mišljenja su uglavnom podeljena.

Većina ljudi u Srbiji nije baš upoznata sa profesionalnim igranjem pokera. Kada se spomene ova igra, obično je prvi sinonim Boža zvani Pub ili trošenje dedovine. Jednom rečju – kocka. Međutim, kada malo zagrebete ispod površine, videćete da na svetu postoje hiljade profesionalaca kojima je ta igra životna okupacija. Ako neko misli da je Mitrovčanin pao sa neba direktno u Las Vegas, učipio se 10.000 dolara i uzeo milionče, grdno se vara. Ti ljudi se već godinama takmiče na turnirima širom sveta. Turniri su medijski ispraćeni, postoje gomile sponzora koji se vrte oko tih događaja. I jedna naša sportska televizija ima emisije posvećene pokeru. Inače, postoji čak inicijativa da se ova kartaška igra uvrsti u program Olimpijskih igara.

I opet se vraćam na dilemu – sport ili kocka. Činjenica je da je u tu igru upleteno mnogo faktora. Treba kalkulisati, planirati, pratiti karte, analizirati protivnika, pametno baratati stečenim žetonima. Pa opet, na kraju, tu je taj faktor sreće koji ne može da se ignoriše. Neko bi rekao, džaba ti sav trud, ako te neće karta. I tu je u pravu.

Ipak, mislim da profesionalni poker sve više liči na sport. U redu, potrebna je sreća. Ali, kako objasniti činjenicu da postoji određen broj igrača koji dominiraju u pokeru i često stižu do same završnice velikih turnira? Tu teorija o sreći pada u vodu. Na kraju krajeva, nije li u svakom sportu nekada potreban spoj srećnih okolnosti da bi se došlo do uspeha?

Život je ustvari, sam po sebi kocka. Neko igra na sigurno, bude pasivan do kraja života, pa žali za propuštenim šansama. Neko rizikuje i traži uzbuđenja. Nekom su dobre karte podeljene već u prvoj ruci, dok je nekom život večita borba, puna uspona i padova. Jedno je sigurno, pokeraši redovno sve to proživljavaju – za stolom. Život je neka druga partija pokera.