Osmi mart, Dan žena, uz 1. maj, jedini je preživeli praznik iz socijalističkog dobra. U zaborav su otišli i Dan republike i Dan borca i Dan JNA (on posebno) i svi ostali dani, ali Dan žena i Praznik rada su se kako tako održali. To što se ta dva dana i u posttranzicionoj Srbiji obeležavaju sa posebnim pijetetom je cinizam svoje vrste, jer realno: koje žene i koji radnici i koja njihova prava?! Kad smo mi došli dotle da se ženskim pravima bavi nevladin sektor, onda je to mrka kapa. Što bi rekli, piši propalo. Isto se odnosi i na radnička prava. Dok je sindikat bio društveno-politička organizacija, bilo je razloga da se radnici nečemu nadaju (dobro, sve je to bila sletska vežba druge vrsta, ali…), sad kad je uveden kao socijalni dijalog, država, radnici, poslodavci, i radnici i poslodavci mogu da se slikaju, jer je tu ubedljivo najjača država i uvek bude kako ona kaže.

Ali, nisu mi tema radnici, nego žene. One, koje danas mogu da sanjaju o pravima koja su imale njihove mame ili čak i pokoja baka. Ali, i tu je bila ključna država, koja je posle Drugog svetskog rata bila komunistička, je l te, ali i emancipatorska. U tih 40-50 godina do početka novog rata devedesetih, te generacije žena su prešle toliki civilizacijski put koji je devedesetih grubo prekinut, a nema naznaka ni da će se ikad više nastaviti niti ponoviti. Što bi rekli, šta je bilo, bilo je.

Naravno da su i onda žene uglavnom bile siromašne, naročito žene na selu, kao uostalom i danas, ali bila je drugačija društvena klima. Ma koliko da su socijalistički sistem bila i Potemkinova sela, taj deo socijalne emancipacije žena je bio stvaran, mada ne potpun. Ali, u odnosu na ovo danas, to je bila pesma. Međutim, društveni progres nije nešto zakonomerno. Uvek su u jednom društvu moguće i regresije. Negde sam čitala da su majke i babe današnjih Iranki, koje pokrivaju glavu i lice, u svoje vreme po Teheranu nosile miniće. Njihove ćerke i unuke danas žive po drugačijim pravilima, ali to je njima njihova borba dala.

Nama je naša borba dala da slavimo Dan žena i da kršimo sva moguća ženska prava i to na svakom koraku. Ali, zato nam ne manjka statistike. Pa će upravo nevladin sektor pred 8. mart izaći sa gomilom poražavajućih podataka, sa posebnim akcentom na broj ubijenih žena u porodičnom nasilju. Taj nevladin sektor i služi zato da vodi evidenciju. A što se tiče prava, e to je nešto drugo. Tu vam drage dame nevladin sektor ništa ne može pomoći. Tu se očekuje da se same izborite, što je, svi znaju, potpuno nemoguća misija. I tu vam samo država može pomoći. Ako hoće.