Dok ovo pišemo, tzv. druga Srbija još nije graknula „izdao vas je”, da probudi „nacionalnim mitovima zadojenu Srbiju” i da ova konačno okrene leđa Vučiću. Ni srpska desnica nije još graknula „izdao nas je”, da javi Srbiji ko bi mogao da joj odbrani Kosovo. To bi moglo da se dogodi kada se pitanje prihvatanja nemačko-francuskog predloga „demokratizuje” i kada ga predsednik eventualno spusti u širu raspravu i zatraži jedinstvo Srbije oko njegove odluke. Ako predsednik ličnim trudom i autoritetom ne uvede intonaciju za dijalog, dvodnevne reakcije na Vučićevo prihvatanje nemačko-francuskog koncepta ne obećavaju da će politički akteri umeti da se saslušaju: opozicija traži referendum o Kosovu i politički bankrot predsednika, a predstavnici vladajuće većine ne vide kako se može voditi dijalog sa onima koji su odmah zabili nož u leđa Srbiji kada joj je najteže. Oglasili su se sa „uvek uz svoga predsednika” funkcioneri Vlade i drugi visoki nameštenici, ne uviđajući da je takva podrška podrazumevana iz funkcije ili nameštenja. Priupitan od Tanjuga, predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju u Narodnoj Skupštini Milovan Drecun  je rekao da je „situacija teška, rat u Ukrajini nas je isterao na geopolitičku čistinu i sada nas Zapad stavlja uza zid za streljanje”.

Funkcioneri su, međutim, ispravno osetili da je predsedniku, čija je savest izvesno i zasluženo čista sada, više nego ikada otkako vodi Srbiju, potrebna podrška onog „nevidljivog” dela Srbije kojem je kosovski zavet i „ne damo Kosovo” najmanji zajednički imenitelj. Problem je kako probuditi huk podrške ove „nevidljive” Srbije oko novog najmanjeg zajedničkog imenitalja „a da ga ipak damo za nešto”.

Kad je pre nekoliko godina iniciran famozni „unutrašnji dijalog o Kosovu” predsedniku  je bio potreban upotrebljiv  stav javnosti o pregovaračkoj platformi Srbije. Sada je pregovaračka platforma nametnuta sa Zapada grubom silom. Tačnije, predsednik još ne otkriva prirodu pretnji koje su ga opredelile da prihvati platformu, ali nije teško pretpostaviti da je Srbiji zaprećeno sankcijama koje bi mogle da ponište dostignutu relativnu ekonomsku stabilnost i prekinuti ekonomski razvoj. Ali „unutrašnji dijalog o Kosovu” ostavio je iza sebe opsenu da će Srbija biti pitana hoće li ili neće dati svoju južnu pokrajinu. Posebne tribine za pravnike, kulturnjake, privrednike, pa i sportiste, uz dužno poštovanje za pojedinačna mišljenja, nisu donele ništa osim plebiscita o kolevci srpske kulture i vere, o kolevci srpske države, o istorijskoj zemlji srpskog naroda, o najskupljoj srpskoj reči, o Brozovoj autonomiji Šiptarima kao maksimumu koji Srbija treba da dopusti. Predsednik nije dobio ništa konkretnije i promišljenije od izliva patriotizma. Srpska crkva je, zatim, zakovala ovu raspravu stavom: ne prihvatamo otcepljenje, nećemo da ih priznamo, nećemo razgraničenje ni podelu, jer je Kosovo naše. Sada upokojeni patrijarh Irinej tada je rekao: „Neka nam ga otmu, ali naš pristanak neće dobiti, čekaćemo Božju i zemaljsku pravdu. Ako ga podelimo, pristali smo. Ako se razgraničimo, pristali smo, a onda više nismo to što jesmo.”

Zapad je, međutim, već oteo Kosovo, i jedan uslov za čekanje Božje i zemaljske pravde je ispunjen. Problem je u tome što je Zapadu potreban naš pristanak kako bi oteto uknjižio na Šiptare. Sada nam u zamenu za pristanak nudi ekonomski razvoj koji nije moguć uz prisustvo zamrznutog konflikta.

Uklanjanje zamrznutog konflikta kao smetnje za ekonomski razvoj bez sumnje je u najvećoj meri i opredelilo predsednika Srbije da prihvati nemačko-francuski koncept. To će svakako oprediliti srpsku Vladu i srpski parlament da podrže odluku predsednika i podele s njim odgovornost koju je preuzeo. U susret uklanjanju zamrznutog konflikta SAD već preduzimaju da primoraju Prištinu na formiranje Zajednice srpskih opština, ali onakvu kakvu može da istrpi svetska pravna svetinja od kosovskog ustava.

Građani će od predsednika Srbije očekivati minimalno da svoju podršku nemačko-francuskom konceptu uslovi ovlašćenjima zajednice srpskih opština, koja će sprečavati prištinsku policiju da upada u srpske sredine i odvodi Srbe „teroriste”, koja će omogućiti specijalne veze sa Srbijom i njeno pravo da bude garant sigurnosti kosovskih Srba. Ne izbori li se Srbija za suštinska ovlašćenja srpske autonomije, Zajednica srpskih opština će sama po sebi da predstavlja zamrznuti konflikt, ali konflikt unutar suverene kosovske države, u koji Srbija više neće moći da se meša.