MALO IZOŠTRENO

Vučićev poslednji mandat

Aleksandar Vučić je i neki dan, iz Brisela, podsetio da je ovo njegov poslednji mandat predsednika Srbije. I ovog puta, kao i ranije, nije pojasnio čime će se baviti profesionalno i da li će prestati da se bavi politikom. Znamo da mu je želja da bude košarkaški trener za mlade, ali je teško poverovati da će mu to pogasiti ostala interesovanja i ograničiti ga samo na treniranje budućih košarkaša ili budućih fizički zdravih ljudi.

No, čime će se baviti manje je važno od pitanja kakava će Srbija biti na kraju njegovog drugog i, po ustaavu, poslednjeg mandata.

Bezmalo, u svakom važnijem obraćanju srpskoj javnosti Vučić ne propušta da ponovi da Srbiju voli iznad svega i da će učiniti sve da ona bude stabilna i prosperitetna.

Kao što se vernici krste pri izlasku iz crkve tako i on svoja obraćanja završava sa „živela Srbija”. E, nas zanima šta će biti posle poslednjeg „živela Srbija”.

Ako na kraju mandata koji mu počinje odlazi iz politike može se pomisliti da je Srbiji potrebno još samo pet godina njegovog vođstva, pa da postane stabilna i prosperitetna.

To nije tako dugo do blagostanja i vedrine. I možemo poskočiti i zapevati Odu radosti, razume se bez primisli u vezi sa evropskim putem Srbije.

Nažalost, nije realno da za vreme njegovog poslednjeg mandata Srbija stane na čvrstu granu. To svakako zna i Vučić. Upravo zato što i on to zna, njegovi glasači sa pritajenom strepnjom primaju k znanju njegove izjave o poslednjem mandatu bez pojašnjenja čime će se baviti.

Strepnja se zasniva na duboko usađenom nepoverenju u iskrenost političara i u njihovu spremnost da svoje interese podrede interesima države i naroda. Strepnja se zasniva i na kolektivnom iskustvu:  kralj je pobegao u inostranstvo pred okupatorom, Broz je ubogaljio Srbiju teritorijalnom organizacijom, Milošević nije uspeo da spreči oružanu agresiju NATO, Koštunica je imao profesorske limite za kontrolu zmijarnika od korupcije, Tadić se kleo u „četiri stuba” srpske politike a održavao se na vodi držeći se za zapadnjačku kladu.

Vučićevi birači se plaše da je mala verovatnoća da naša politička scena porodi novog predsednika koji će „voleti Srbiju više od svega”. Gde god se rodi nekakav genij, a Vučećevi poštovaoci misle da je on politički genij, tu priroda mora neko vreme da se odmara, da rađa prosečne.

Od „običnih” ljudi mogu se čuti pretpostavke o Vučićevom preuzimanju vlade po isteku predsedničkog mandata i o nekom predsedniku koji će se držati protokolarnih poslova u senci jakog premijera. „Običnim” ljudima skoro da otpada varijanta Vučićevog upravljanja državom putem partijskih poluga, jer on na kraju poslednjeg mandata neće ni biti predsednik partije.

Od čoveka koji voli Srbiju iznad svega ne bi trebalo očekivati da ostavi Srbiju u nedovršenoj stabilnosti i netrasiranom prosperitetu.

S toga je Vučić pred svojim biračima nesumnjivo obavezan da pojasni šta on to vidi da će se dogoditi u naredne četiri godine što će Srbiji doneti stabilnost i prosperitet. Svakako ne može da računa da će se njegova politika neutralnosti transformisati u nacionalni zavet i tako nastaviti zauvek ili bar zadugo.

Ako se povlači iz srpske politike a ništa mu nije preče od Srbije, može se izvesti zaključak da za pet godina nastupa vedrina na regionalnoj i evropskoj sceni. On nešto zna što mi ne znamo, zna da će se Srbiji razvedriti.

Njegovi politički neistomišljenici tvrde da se iza njegove namere da mu ovaj predsednički mandat bude poslednji angažman u vlasti krije procena da će neizbežne teškoće Srbije zbog njene neutralne politike doneti i pad njegove polularnosti. Ako je gubitak popularnosti neizbežan, tumače njegovi protivnici, onda je bolje otići iz politike neporažen.

Otići iz politike neporažen, to znaju i njegovi poštovaoci i njegovi kritičari, ne znači poneti sa sobom zaštitu od revizije politike koju je zastupao. Ne pomaže tu mnogo ni istorija u koju se Vučić uzda da će znati da razlikuje dobro od lošeg, jer ni istorija nije zaštićena od revizije.

Zanimljivo je da se ni njegovi poštovaoci ni njegovi kritičari, tumačeći želju da mu ovaj predsednički mandat bude poslednji politički angažman u vlasti, i ne pomišljaju  na njegovo pravo da se posveti deci i budućoj unučadi, i da se u ostatku života bavi poslovima koje ni jedna specijalnost ne može da obavi bolje od običnog tate i običnog dede. Ako kaže da voli Srbiju više od svega ostalog možemo biti sigurni da je to u vezi sa decom i budućom unučadi. Živela Srbija!

Da li je moguće da njegova popularnost i na kraaju mandata koji mu počinje bude neokrnjena ili čak u daljem rastu i da nekakva plebiscitarna volja građana natera Vučića na još jedan krug? To nikako ne može da se isključi. Moguće je, nažalost, da na kraju njegovog poslednjeg mandata ne bude uslova za muhikanske vizije bilo kog običnog tate i običnog dede, pa i Vučića. Svet, umesto da osigurava mir, tek potpaljuje vatru za ratne igre oko nje.

S toga bi trebalo da se i njegovi poštovaoci, i njegovi kritičari mole za njegov odlazak odnosno za uslove u kojima on može mirno da ode. To bi značilo da je Srbija stala na čvrstu granu. Živela Srbija!