Oni ko­ji se raz­u­me­ju u fud­bal i ko­ji su go­di­na­ma pra­ti­li LSK-ove utak­mi­ce, ka­žu da je Dra­gan Vet­mić (66) kao igrač bio pra­vo ču­do. Da je bio pro­sto ne­ve­ro­va­tan na me­stu cen­tar­hal­fa, ali i na svim dru­gim po­zi­ci­ja­ma na ko­ji­ma je igrao. Kod Vet­mi­ća ni­je stvar bi­la u br­zi­ni, vi­si­ni ili fi­zič­koj sna­zi, već u po­i­ma­nju fud­ba­la. In­tu­i­tiv­no je ose­ćao igru, ja­ko do­bro je znao da se po­sta­vi ta­ko da ga je bi­lo go­to­vo ne­mo­gu­će pro­ći. Po­red ko­ga on sta­ne, taj ni­je imao šan­se. U ce­loj svo­joj ka­ri­je­ri u ko­joj je bio stub ne sa­mo od­bra­ne već i ce­log ti­ma, a ko­ja je tra­ja­la 20 go­di­na, ni­kad ni­je do­bio cr­ve­ni kar­ton. Sa­i­gra­či ka­žu da je Vet­mić bio je­dan od naj­ko­ri­sni­jih, ako ne i naj­ko­ri­sni­ji igrač ko­jeg je LSK ika­da imao. Išao je gla­vom ta­mo gde dru­gi ni­su hte­li ni ko­pač­kom, bio je iz­u­zet­no po­žr­tvo­van i ka­žu da je tr­čao vi­še od svih. Ipak, i po­red ogrom­nog zna­nja i maj­stor­stva Vet­mić je bio i ostao skro­man čo­vek i na te­re­nu i van nje­ga.

La­ća­rak je spe­ci­fi­čan

Ge­ne­ra­ci­ja LSK-ovih fud­ba­le­ra ko­joj je pri­pa­dao Vet­mić je sva­ka­ko bi­la omi­lje­na u La­ćar­ku. Do­bro su igra­li, van te­re­na su bi­li do­bri mom­ci, ali ipak, pu­bli­ka im ni­kad ni­je pra­šta­la lo­še par­ti­je.
– Po­seb­na je pu­bli­ka u La­ćar­ku, baš spe­ci­fič­na. I La­ća­rak je po­se­ban. Ka­žu sad ne­ma pu­bli­ke, pa i u na­še vre­me je isto bi­lo, kad igraš do­bro, tu su, ne igraš do­bro – ni­kog ne­ma. Ja­ko la­ko se pu­bli­ka od­bi­je od sta­di­o­na, bar La­ćar­ci. Nas su vo­le­li, na­u­či­li smo ih na lep fud­bal, ali čim ma­lo sla­bi­je igraš od­mah ih ne­ma. To mi ni­kad ni­je bi­lo ja­sno. Pa do­bro, ma­lo ne ide, pa šta, bi­će bo­lje, ali ne, oni ne pra­šta­ju. La­ća­rak je ta­kav i ne vre­di, ka­že Vet­mić.

A sve je kre­nu­lo, kao što je ta­da bio i red, u osnov­noj ško­li, sa de­com iz kom­ši­lu­ka i LSK-ovom igra­li­štu, od pi­o­ni­ra, pre­ko pod­mlat­ka do pr­vog ti­ma.

– Ja sam imao de­se­tak go­di­na ka­da sam do­šao iz Po­pi­na­ca, ta­mo sam ro­đen i ta­mo sam ži­veo dok se ni­smo pre­se­li­li u La­ća­rak. Od­mah sam se po­čeo uklju­či­va­ti sa dru­ga­ri­ma, jer gde smo mi mo­gli u to vre­me, već na igra­li­šte. Kao de­či­ca smo kre­nu­li, to na­še dru­štvo i osta­li smo za­jed­no sve ove go­di­ne. Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja su Dra­gi­ša Pa­nić, Raj­ko i Slo­ba Nin­ko­vić, Dra­goj­lo Fi­li­po­vić Fi­ća, Mi­le Mi­la­di­no­vić Pi­ja, Bra­ni­slav Pej­no­vić Pe­ne, Ivi­ca Gom­bar. Do­sta nas je bi­lo. Na­ma su uzo­ri bi­li sta­ri­ji igra­či, Ma­nja Vu­le­tić, Mi­li­voj Po­kra­jac Pi­no­ja, Mi­lan Dro­bac, Slo­bo­dan Jo­va­no­vić Le­lin, Mi­ro­slav Ba­la­šćak, Dra­gan Jo­va­no­vić. Na­ša ge­ne­ra­ci­ja je bi­la broj­na, tre­ne­ri su mu­ku mu­či­li kad tre­ba da sa­sta­ve tim. Ali ta­ko je bi­lo i po­sle nas. Sta­sa­la je ta­ko­đe do­bra ge­ne­ra­ci­ja, Va­sa Pi­žuk, bra­ća Di­vljak, za­tim Ba­bić, Pe­jo­vić, Si­ba … Mi smo za­i­sta bi­li do­bri i dr­ža­li smo klub, i šte­ta je što su mno­gi igra­či mo­ra­li oti­ći u dru­ge klu­bo­ve da bi igra­li, i mla­đi, a i sta­ri­ji. Ta­ko se to po­tre­fi­lo. Bi­le su to do­bre ge­ne­ra­ci­je. LSK-ov sta­di­on je uvek bio pun, a kad smo išli na stra­nu bi­lo je vi­še na­ših na­vi­ja­ča ne­go do­ma­ćih, pri­ča Dra­ga­n Vet­mić.

DVA VET­MI­ĆA, DVA NIN­KO­VI­ĆA I IVA: Sto­je Ivi­ca Gom­bar, Zdr­va­ko Vet­mić, Slo­ba Nin­ko­vić. Ču­če Raj­ko Nin­ko­vić i Dra­gan Vet­mić

Po re­či­ma Dra­gan Vet­mi­ća, nje­go­vu ge­ne­ra­ci­ju je „stvo­rio“ Đor­đe Mi­lan­ko­vić. Sa nji­ma je po­čeo da ra­di u mla­đim se­lek­ci­ja­ma i do­veo ih do pr­vog ti­ma, u kom je i sam po­stao tre­ner.

Pro­ba u Par­ti­za­nu

– Dra­gi­ša Pa­nić, moj kum Fi­ća i ja išli smo jed­ne go­di­ne u „Par­ti­zan“ na pro­bu, na po­ziv ta­da­šnjeg tre­ne­ra Vla­di­ce Ko­va­če­vi­ća. I na toj prob­noj utak­mi­ci ja sam ču­vao Va­si­la Rin­go­va, on je ta­da bio re­pre­zen­ta­ti­vac Ju­go­sla­vi­je, a gol­man je bio Ra­de Za­lad. Na po­lu­vre­me­nu Ko­va­če­vić me­nja Rin­go­va jer ovaj ni­šta ni­je mo­gao da ura­di na te­re­nu, do­bro sam ga ču­vao. A Pa­nić je ta­da ne­ve­ro­vat­no bra­nio, kad se ba­ci iz­jed­na­či se sa pre­čom. Svi su gle­da­li i pi­ta­li, oda­kle je ovaj do­šao? Ali, ni­je to ta­da bi­lo kao da­nas. U to vre­me moj otac ni­je ni znao da ja igram fud­bal. Nas su te­ra­li da za­vr­ši­mo ško­lu, da se za­po­sli­mo, a ne da ži­vi­mo od fud­ba­la. Ja ka­žem idem u Be­o­grad, ka­kav Be­o­grad … Ni­si smeo ni da ka­žeš da ideš. A i na­ma je bio va­žan La­ća­rak, i da igra­mo u svom se­lu. Bi­li smo po­što­va­ni, ne sa­mo u La­ćar­ku, već i u ce­lom Sre­mu, Ma­čvi, Bač­koj. Ta­da su svi klu­bo­vi ima­li po­ne­kog igra­ča, pr­vo­li­ga­škog ka­li­bra, svi do­jed­nog. Fud­bal se vo­le­lo i igrao. Sad de­cu ne mo­žeš na­te­ra­ti da ra­de, a bez ra­da ne­ma uspe­ha, za­klju­ču­je Vet­mić.

– Nas je Đor­đe Mi­lan­ko­vić dr­žao, iz pod­mlat­ka je on sa na­ma oti­šao u pr­vi tim. Đor­đe je bio pr­vi ko­ji me je po­zvao u LSK. ’Aj­de ma­li do­đi, go­vo­rio mi je, i ja do­đem pred svla­či­o­ni­cu, bu­dem ma­lo i po­beg­nem. Imao sam pre­ve­lik re­spekt pre­ma ta­da­šnjim igra­či­ma, gde ću ja sa nji­ma. Đor­đe je do­la­zio i kod nas ku­ći ras­pi­ti­vao se kod mog oca, gde sam, a ja ni­sam smeo da ka­žem da sam po­be­gao. I ta­ko, ma­lo po ma­lo, po­čeo sam da tre­ni­ram. Kad je Mi­ro­slav Ba­la­šćak pre­u­zeo tim, ja sam već na­pu­stio. Po­čeo je rat, mo­bi­li­za­ci­je… Bez tre­nin­ga se ni­je mo­glo, sve se po­če­lo ras­pa­da­ti. Ta­da sam pre­stao da igram za LSK i ni­kad vi­še se ni­sam vra­tio, sa se­tom pri­ča Vet­mić i do­da­je da su svi LSK-ovi tre­ne­ri bi­li za po­što­va­nje.

PRED UTKA­MI­CU SA KO­VI­NOM U KVA­LI­FA­I­KA­CI­JA­MA ZA ULA­ZAK U VOJ­VO­ĐAN­SKU LI­GU: Sto­je slo­bo­dan Jo­va­no­vić Le­lin, Dra­gi­ša Pa­nić, Dra­gan Jo­va­no­vić, Mo­ma Dro­nić, Bog­dan Pre­cep, Ra­de Ču­ko­vić. Ču­če Ivi­ca Gom­bar, Va­sa Pi­žuk, Raj­ko Nin­ko­vić Cu­bra, Bra­ni­slav Pej­no­vić Pe­ne, Dra­gan Vet­mić

– Đor­đe Mi­lan­ko­vić, Goj­ko Pe­tro­po­ljac Đu­sa, Bran­ko Her­ceg, Mi­le Vu­le­tić, svi bi­li pra­vi. Ne mo­gu se za­bo­ra­vi­ti ni lju­di iz upra­ve klu­ba, Bo­ško Nin­ko­vić, Pan­čo Sev­di­nov Pan­dža, Zo­ran Ku­zmi­nac, Ba­ne Mi­lo­je­vić. Svi su oni vo­le­li LSK i sve od se­be da­va­li za LSK. I ne bi bi­lo ta­ko do­brih re­zul­ta­ta ni­ti do­brih igra­ča, bez tih lju­di. Ima­li smo od­lič­nu opre­mu, re­dov­no smo išli na pri­pre­me. Let­nje su bi­le prak­tič­no od­mor za nas i na­še po­ro­di­ce, a zim­ske su bi­le pra­ve pri­pre­me. I svi tre­ne­ri su tra­ži­li da bu­de­mo fi­zič­ki sprem­ni, da pu­no ra­di­mo. Se­ćam se, Her­ceg nas je te­rao da tr­či­mo kroz ba­šte iz­me­đu Cr­kve­nog i Tre­ćeg šo­ra do Ni­ske uli­ce, pa do au­to-pu­ta, na Ge­ne­ral­ni ka­nal do Sa­ve, pa kroz Ću­ko­vac na­zad na igra­li­šte. Kad se sa­mo se­tim ka­ko smo tre­ni­ra­li. A mi smo vo­le­li, je­dva smo če­ka­li te tre­nin­ge. Svi smo bi­li do­bri po­ro­dič­ni lju­di, do­bri mom­ci… Po­ma­ga­li smo se me­đu­sob­no, pri­ča Vet­mić i po­mi­nje dok­to­ra Še­i­ka, ko­ji je bio klup­ski le­kar i sve či­nio za LSK-ove igra­če, kao i me­di­cin­skog teh­ni­ča­ra Ne­boj­šu Šulj­man­ca ko­ji­ma je i dan da­nas za­hva­lan.

Po­mi­nju­ći sa­i­gra­če, Vet­mić ka­že da bi mu bi­lo žao da ne­kog iz­o­sta­vi i pre­sko­či. To­kom go­di­na, igrao je sa de­se­ti­na­ma fud­ba­le­ra, što nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je, što onih sta­ri­jih ali i mla­đih.

– Na te­re­nu bi­li smo kao je­dan, zna­lo se ko šta, bi­li smo stan­dard­ni. I sa mla­đi­ma je bi­lo do­bro, bez pro­ble­ma. Ipak kon­ku­ren­ci­ja je bi­la ja­ka. Moj kum Fi­ća oti­šao na stra­nu da bi igrao. Mno­gi sta­ri­ji igra­či su na­pu­šta­li klub jer ni­su hte­li da bu­du re­zer­ve na­ma, u to vre­me ba­la­van­de­ri­ma. Mo­ram po­me­nu­ti Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća Le­li­na, sa njim ni­sam du­go igrao, ali bio je igra­či­na. Znao je da te na­me­sti, da te po­sta­vi, da ti ka­že. To­li­ko je bi­lo do­brih igra­ča u LSK-u. Uvek se se­tim Ra­to­mi­ra Sa­vi­ća Aci­ća i Vla­de Mal­ba­ši­ća ko­ji su bi­li vr­hun­ski, a od mla­đih Go­ra­na Sta­ni­ća. To je bio stra­šan igrač. Tu je bio i Bo­ra Vr­saj­ko­vić Šmaj­ser ko­ga smo mi do­ve­li u pr­vi tim. On je do ta­da uglav­nom igrao ma­li fud­bal, a go­di­na­ma je po­sle no­sio klub i igrao za pr­vi tim. Mi­slim da je mo­ja ge­ne­ra­ci­ja baš bi­la do­bra. Fi­li­po­vić, Mi­la­di­no­vić, Raj­ko Nin­ko­vić, Ivi­ca Gom­bar, Bra­ni­slav Pej­no­vić Pe­ne, sa ko­ji­ma sam go­di­na­ma igrao, ka­že Dra­gan.

Tan­dem sa Mo­mom Dro­ni­ćem

LSK je u to vre­me pri­mao ja­ko ma­li broj go­lo­va za­hva­lju­ju­ći čvr­stoj od­bra­ni, do­brom gol­ma­nu i po­seb­no tan­de­mu Dra­gan Vet­mić – Mo­ma Dro­nić. LSK-ovi na­vi­ja­či pam­te ovaj tan­dem i ka­žu da se to ret­ko po­klo­pi, da se dva igra­ča ta­ko sa­vr­še­no na­do­pu­nju­ju i od­go­va­ra­ju je­dan dru­gom. Ka­žu ta­ko­đe, da su Vet­mić i Dro­nić bi­li po­put Ria Fer­di­nan­da i Ne­ma­nje Vi­di­ća u Man­če­ster Ju­naj­te­du ili Kje­li­ni­ja i Bo­nu­či­ja u Ju­ven­tu­su. Od pri­me­ra sa do­ma­ćih te­re­na po­mi­nju Ju­ri­ši­ća i Mi­le­to­vi­ća iz Zve­zde.

No­vo­sad­sko srem­ska li­ga u ko­joj je LSK ta­da igrao po Vet­mi­ću je bi­la naj­lep­ša li­ga i za klub i za La­ća­rak. To je bi­la če­tvr­ta li­ga u ta­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji. Ti­mo­vi po­put „Sla­vi­je“, „Ka­be­la“, za­tim oni iz Sta­re i No­ve Pa­zo­ve, Ši­da, Ru­me i dru­gih me­sta iz Sre­ma i ju­žne Bač­ke bi­li su od­lič­ni i po me­ri LSK-a. Vet­mić po­seb­no apo­stro­fi­ra kao ne­zgod­ne, bač­ke klu­bo­ve. Ka­že, to je ga­zi­lo. Igrao se oštar, mu­ški fud­bal, in­ten­ziv­no se tre­ni­ra­lo i LSK je bio uho­da­na „ma­ši­ne­ri­ja“. A u toj „ma­ši­ne­ri­ji“ Vet­mić je bio stan­dard­ni pr­vo­ti­mac.
– Ja sam mo­žda je­di­ni igrač ko­ji je igrao sve, od be­ka do kri­la. Naj­vi­še sam igrao hal­fa. Imao sam pri­rod­nu kon­di­ci­ju, vo­leo sam da sam bli­že lop­ti. Po­čeo sam na be­ku, to je Đor­đe Mi­lan­ko­vić ta­ko po­sta­vio. Se­ćam se da je go­vo­rio da sam ma­li i si­tan, pa me sta­vio na be­ka. Kod Mi­le­ta Vu­le­ti­ća sam pre­šao na hal­fa. E po­sle je bi­lo, gde fa­li, tu sam igrao. Znao sam i da dam gol, igrao sam i zad­njeg i cen­tar­fo­ra. Kad je Ivi­ca Gom­bar bio u voj­sci, ni­je bi­lo špi­ca. Tre­ner je bio Bran­ko Her­ceg i pred jed­nu utak­mi­cu či­ta on sa­stav. Vi­dim ja ne­ma me­ne na hal­fu, ne­ma me­ne na kri­lu, i mi­slim se eto me­ne na klu­pi. Kad ono ja igram špi­ca, svi se po­če­li sme­ja­ti. I se­ćam se igra­li smo u Sa­la­šu No­ćaj­skom, a cen­tar­hal­fa igrao Bog­dan Ra­di­vo­jev Dže­ger. Su­da­ri­li smo se gla­va­ma Dže­gi i ja, on je po­sle no­sio čal­mu. Ali mi po­be­di­mo, ja dam gol. Me­njao sam Ivu na me­stu špi­ca dok ni­je do­šao iz voj­ske, se­ća se Vet­mić.

Dve se­zo­ne je od­i­grao u mi­tro­vač­kom „Sre­mu“, u kom su ta­da igra­li vr­hun­ski igra­či po­put Ra­de­ta Iva­no­vić.

– Me­ni je čast bi­la da igram u „Sre­mu“. Jo­sip Zem­ko je ta­da bio tre­ner i bi­la je to od­lič­na eki­pa, ali La­ća­rak i na­še dru­štvo, to ni­je ima­lo ce­nu i uvek me je vu­klo da se vra­tim u La­ća­rak. Mi smo bi­li stra­ho­vi­to ve­za­ni i od nas dva­de­se­tak ni­ko ni­je na­pra­vio ne­ku pr­vo­li­ga­šku ka­ri­je­ru, svi smo osta­li tu. Iz­u­ze­tak su je­di­no To­ma Di­vljak i Du­šan Pet­ko­vić Du­duš. Si­gu­ran sam, da ni­je bi­lo tog dru­gar­stva me­đu na­ma, ne bi bi­lo ni LSK-ovog uspe­ha. Gi­nu­li smo je­dan za dru­gog. Šte­ta je za La­ća­rak što sa­da ne­ma pu­bli­ke na sta­di­o­nu, šte­ta je i za LSK. U to vre­me mi smo i na tre­nin­zi­ma ima­li pu­bli­ku. Do­la­zi­li su lju­di, po njih pe­de­set, da gle­da­ju na­še tre­nin­ge. LSK je bio po­jam, kod nas ni­ko is­pod ta­da­šnje dru­ge li­ge ni­je do­la­zio da igra pri­ja­telj­ske utak­mi­ce. I no­si­li smo se sa nji­ma, ni­je tu bi­lo ne­kih ka­ta­stro­fal­nih po­ra­za. Se­ćam se da smo pro­tiv Par­ti­za­na jed­nom od­i­gra­li ne­re­še­no 1:1, a dru­gi put smo ga po­be­di­li 3:2. Ta­da je tre­ner bio Ivi­ca Osim i sve igra­če je od­mah po­sle utak­mi­ce ote­rao u au­to­bus, ni na ve­če­ru im ni­je dao da do­đu, ko­li­ko je bio ljut, sme­je se Dra­gan.

Ma­li fud­bal

Ma­li fud­bal je spe­ci­fi­čan i na­ma tre­ne­ri ni­su da­li da igra­mo zbog no­gu, te­ren je bio be­ton­ski i sa­mim tim tvrd i do­sta ri­zi­čan. Ali, vo­leo sam ma­li fud­bal i du­go sam ga igrao. Po­no­san sam na eki­pe „Ka­ri­o­ke“ i „Ama­de­us“ u ko­ji­ma sam igrao. Eki­pa „Ama­de­us“ je osvo­ji­la pr­vi mi­tro­vač­ki tur­nir. Re­dov­no smo igra­li na „Dnev­ni­ko­vom“ tur­ni­ru u No­vom Sa­du, i jed­ne go­di­ne smo iz­ba­ci­li eki­pu „Voj­vo­di­ne“ što je bi­lo pra­vo ču­do. Za Voj­vo­di­nu su igra­li Vuj­kov, Svi­lar i još ne­ki pr­vo­tim­ci, a mi sku­pi­li eki­pu iz gra­da i po­be­di­li ih 6:1. No­vi­ne su pi­sa­le o to­me, bi­la je to sen­za­ci­ja. Uvek smo bi­li sprem­ni, čim ne­ki ma­lo bo­lji spon­zor po­zo­ve, mi sa­ku­pi­mo tim. Re­dov­no smo igra­li i u Šap­cu, Ru­mi, Ši­du. Me­ni je sla­va 9. ja­nu­ar, i Slo­bi i Raj­ki Nin­ko­vi­ću ta­ko­đe, kao i Mi­le­tu Mi­la­di­no­vi­ću Pi­ji. Svi sla­vi­mo Sve­tog Ste­fa­na, ali kad do­đe vre­me za utak­mi­cu, osta­vlja­mo go­ste i ide­mo na tur­nir da igra­mo. To je bi­lo ta­ko, šta da ra­di­mo. Vo­le­li smo to, se­ća se Vet­mić i do­da­je da već tri – če­ti­ri go­di­ne ne ide na ma­li fud­bal jer ga ko­le­no mu­či.
– Ipak, osta­la je že­lja, i uvek me vu­če. Bi­lo le­po i ne­za­bo­rav­no, i dru­že­nje i po­što­va­nje, ka­že naš sa­go­vor­nik.

I na­kon tih zlat­nih go­di­na, ka­da su de­ča­ci u La­ćar­ku ma­šta­li da po­sta­nu LSK-ovi pr­vo­tim­ci, a de­voj­či­ce da se za­ba­vlja­ju sa LSK-ovim fud­ba­le­ri­ma, na­stu­pi­lo je ovo no­vo do­ba. Do­ba di­gi­tal­nih teh­no­lo­gi­ja, in­ter­ne­ta, an­dro­id te­le­fo­na, kla­di­o­ni­ca. Sve ma­nje de­ce tre­ni­ra, sve ma­nje de­ce se uop­šte ba­vi spor­tom. A ka­ko je to bi­lo u de­tinj­stvu Dra­ga­na Vet­mi­ća?

IZ STA­ROG AL­BU­MA: Mi­ja La­za­re­vić, An­drić, Pa­nić, Mi­lan Dro­bac, Ma­nja Vu­le­tić, Gom­bar i Vet­mić

– To je za ovo vre­me bi­lo ne­pojm­lji­vo. Nas na igra­li­šte do­đe po sto­ti­nu. Tr­čiš da stig­neš što pre, da do­bi­ješ ma­ji­cu. Jer ako ne do­đeš na vre­me ni tu ma­ji­cu ne mo­žeš do­bi­ti, a kad do­bi­ješ ma­ji­cu, ti si već igrač. A sad je do­šlo vre­me da ne­ma igra­ča, de­ca ne­će da tre­ni­ra­ju. Sla­bo sad ne­što i idem na LSK-ov sta­di­on, ne­ka­ko sam raz­o­ča­ran, ka­že Vet­mić.

Vet­mić je bio re­gi­stro­van kao igrač do 1992. go­di­ne. Na­kon to­ga du­gi niz go­di­na igrao je za ve­te­ra­ne i ka­ko sam ka­že i to su bi­le le­pe go­di­ne. Bi­lo je do­bro dru­štvo i igra­lo se iz lju­ba­vi. I vra­ća­ju­ći se­ća­nje na da­ne u LSK-u ne mo­že da ne po­ka­že se­tu što je sve ta­ko br­zo pro­šlo, ali i po­nos što je pri­pa­dao jed­noj od naj­u­spe­šni­joj LSK-ovoj ge­ne­ra­ci­ji.

– Ni­je bi­lo nov­ca, ali je bi­lo sve­ga dru­gog. I do­bre opre­me, i za­po­šlja­va­nja, po­mo­ći svih vr­sta… Ce­lo se­lo nas je vo­le­lo. Fud­bal je ipak naj­sport. Igra­li smo to­li­ke go­di­ne, tu smo, gde smo, ni­smo se is­kva­ri­li. Bi­lo je do­brih mo­ma­ka i sa stra­ne, Vla­da Mal­ba­šić, Pre­drag Mar­ko­vić Cu­ka, Mi­ta Vu­če­no­vić, Ču­ko­vić. Svi su ti mom­ci bi­li do­bri i ukla­pa­li su se sa na­ma. Ma­da, du­go ni­ko sa stra­ne ni­je mo­gao da igra u La­ćar­ku, bu­de ma­lo pa ode. Ka­sni­je je to pro­me­nje­no. Ali, LSK je ostao po­jam, La­ća­rak je po­jam. E, da mi mo­že­mo naš La­ća­rak da vra­ti­mo na me­sto ko­je za­slu­žu­je, da vra­ti­mo pu­bli­ku. Mi­slim da ni no­vac ni­je to­li­ko pro­blem ko­li­ko to što de­ca ne­će vi­še da ra­de, da tr­če, da igra­ju. A vo­leo bih da de­ca po­no­vo od­la­ze na igra­li­šte, da mo­gu da tre­ni­ra­ju bez di­na­ra i da de­ca iz La­ćar­ka igra­ju za LSK, za­klju­ču­je Dra­gan Vet­mić.

Sve­tla­na Ćo­sić