Kad mi neko kaže da voli sneg, tačno bih ga preko zuba. Kad živiš u gradu, pa u i selu, sneg je vremenska nepogoda, koja ti ionako šugav život još iskomplikuje. Pa kad još mraz stegne, eto lepote. I onda svi udare po komunalcima i putarima. Da l’ je očišćeno, zašto nije očišćeno? Eto, opet ih je sneg iznenadio… i sve u tom smislu. Ono jes’, nije u redu da ulice budu neočišćene, međutim, ima tu stvari koje bismo i sami mogli da poradimo, makar ispred svoje kuće.

Utisak subote su mi svakako bili neočišćeni trotoari. Te subote je vejalo kao u filmu Dan posle sutra, a ko je morao peške mitrovačkim ulicama, osećao se baš kao istraživač koji se zaputio na Severni pol. Malo gde nisi morao da prtiš sneg, dok domaćini leškare u svojim toplim domovima i ni brigeša ih što neko može da pogine ispred njihove kuće.

U mom kraju tačno znam ko ni po koju cenu neće uzeti lopatu u ruke, ako je uopšte poseduje. Jer, šta će mu lopata, zaboga, kad plaća komunalcima. A komunalci bi trebali u jednom skoku da počiste ceo grad, valjda, da se građanstvo ne bi previše nerviralo.

Na ovim prostorima je u vreme mrske austrougarske vladavine, obaveza svakog domaćinstva bila da čisti sneg, lišće, kosi travu ispred svoje kuće. To je nekom postala navika, ali nije ta navika ušla u naše živote tek tako. Prvo je bila kazna, pa da vidiš kako se čovek onda lako navikne. Međutim, i to malo navike, očigledno je ustuknulo pred nekažnjavanjem javašluka. Tako da se većina oslonila na komunalce, koje zaboga plaća, a svoj deo odgovornosti je zaturila između dve epizode Parova ili Zadruge.

I šta je pisac hteo da kaže? Ništa, pisac je hteo da predloži. Da sve političke partije, i opozicija i vlast, lepo izvedu svoje aktiviste na teren. Pa lepo da se podele u grupe, jedni da čiste sneg kod onih koji zaista to nisu u stanju sami da urade, a drugi da kažnjavaju na licu mesta one mlade, zdrave i lenje koji mogu, a neće. Tako bismo svi zajedno imali koristi. Em bi se budžet napunio od naplaćenih kazni, em bi nam grad, i sela, da ne zaboravim, bio očišćen.

Sad će neko reći da nisam normalna i da lupam gluposti. Ali, ni ta vrsta „političkog aktivizma“ nije nepoznata. Posle rata, Drugog svetskog, skojevci i članovi ka-pe-jota su obavezno pomagali staračkim domaćinstvima, bar ovde u Sremu. Posebno zimi. I nikom to nije bilo smešno, niti su se sprdali sa tim. Kao danas što se iz topline beogradskih i novosadskih stanova sprdaju što su aktivisti SNS u Lučanima i drugim mestima u kojima su bili vanredni izbori, pomagali ljudima, čistili im štale, cepali drva, hranili stoku. Kome je to smešno i ko bi se sa tim sprdao, taj je stvarno promašio temu.