U 53. godi­ni živo­ta Milan Babić, neka­da­šnji stan­dard­ni LSK-ov prvo­ti­mac, kaže da mu je žao što nije mlad samo zato što više ne igra fud­bal, a da mu je sad „ova gla­va“ igrao bi do 40. godi­ne. Dok je imao „onu gla­vu“ Babić je mislio da je dovolj­no da se fuda­bal igra do 27. godi­ne, pa je u tim godi­na­ma i pre­stao aktiv­no da igra za LSK. Ljubav pre­ma fud­ba­lu koju je tokom odra­sta­nja delio sa osta­lim deča­ci­ma u laća­rač­kom Četvr­tom šoru (Par­ti­zan­ska uli­ca, prim. aut.) već sa 14 godi­na odve­la ga je u pod­mla­dak LSK-a. Nije to bilo ništa neo­bič­no za ono vre­me, kaže Babić, jer fud­bal se igrao stal­no i svu­da. I na uli­ci, i u ško­li, i na četvo­šor­skim ledi­na­ma. Tako se onda odra­sta­lo, u igri, u pokre­tu, bez mobil­nih tele­fo­na, kom­pju­te­ra i dru­štve­nih mre­ža. Pored toga, iz Četvr­tog šora su bili i neka­da­šnji LSK-ovi fud­ba­le­ri, Zlat­ko Niko­lić, Rada Sko­ru­pan, bra­ća Marin­ko, Toma i Voja Divljak, a i sta­ri­ji Mila­nov brat Dra­gan tako­đe je igrao za LSK. Tu su bile kom­ši­je i Mila­no­va gene­ra­ci­ja, Želj­ko Šeik Siba i Pre­drag Beli Pejo­vić, sve četvo­šor­ci. U takvom okru­že­nju i sa takvim uzo­ri­ma, kuda bi talen­to­va­ni dečak nego na LSK-ovo igra­li­šte?

Tre­ne­ri za pošto­va­nje

Milan Babić je pro­šao sve LSK-ove selek­ci­je i pam­ti tre­ne­re od pio­nir­skog do seni­or­skog ran­ga. Kaže da je u njego­voj gene­ra­ci­ji, a i u rani­jim gene­ra­ci­ja­ma odnos pre­ma tre­ne­ri­ma bio pun pošto­va­nja.
– Vole­li smo ih. Đoka Milan­ko­vić nam kaže šta da ura­di­mo i mi to ura­di­mo, a on ne mora ni da nas gle­da. Ako ti je ti je rekao, to se i ura­di. Tre­ne­ri su mi bili u pio­ni­ri­ma Sini­ša Nin­ko­vić i Bran­ko Her­ceg, u sta­ri­jim selek­ci­ja­ma Pino­ja, Mija Laza­re­vić, Miro­slav Bala­šćak, Dra­gan Jova­no­vić, Goj­ko Petro­po­ljac Đusa. Đusa je voleo je mla­de igra­če, Pejo­vi­ća, Sibu, Pecu, mene … Igrao sam sa duplo sta­ri­jim igra­či­ma, i na sva­kom tre­nin­gu radi­li smo po 400 trbu­šnja­ka, a nekad i hilja­du … To je bilo jako važno, sva­ki dan smo tre­ni­ra­li. Nama ni jedan tre­ning nije teško pao i slu­ša­li smo naše tre­ne­re. I svi smo jedva čeka­li tre­ning. Radi­lo se, tre­ni­ra­lo se i kući sam radio trbu­šnja­ke. Ko to sad radi, pita se Milan Babić.

1991. GODI­NA. Sto­je: Milen­ko Kobaš, Boško Laza­re­vić, Mića­no­vić, Dra­gan Mojić, Bora Vrsaj­ko­vić, Belić, Ste­va Sla­do­je­vić, tre­ner Miro­slav Bala­šćak. Čuče: Milan Babić, Mir­ko Dra­gi­šić, Dra­gan Haj­du, Bata Divljak, Jovi­ca Polo­vi­na

– Za pod­mla­dak sam počeo da igram sa 14 godi­na, sa 16-17 godi­na već sam povre­me­no ula­zio u prvi tim. Prvu utak­mi­cu za prvi tim igrao sam 1986. u Čela­re­vu. Sećam se LSK je pobe­dio 2:1. Tada je bilo dosta dobrih fud­ba­le­ra u pod­mlat­ku i svi smo mi mogli da igra­mo u prvom timu. To se i desi­lo na jed­noj utak­mi­ci pro­tiv Sta­re Pazo­ve, kada je nas šest – sedam igra­ča iz pod­mlat­ka tre­ner uveo u prvi tim i pobe­di­li smo 3:1. U to vre­me nama je bilo lako kad smo ula­zi­li u prvi tim. LSK je bio jak i nama klin­ci­ma nije bilo teško da igra­mo u dobroj eki­pi. Tada je LSK stvar­no imao odlič­ne fud­ba­le­re. Igra­li su Ivi­ca Gom­bar, Voja Divljak, Dra­gan Vet­mić, Dra­gan Jova­no­vić, Đoka Sko­ru­pan, Vla­da Mal­ba­šić, Boža Vuko­lić, Bole Laza­re­vić… U prvi tim sa mnom je ušao Ste­va Sla­do­je­vić, Želj­ko Šeik Siba, Pre­drag Pejo­vić, Jovi­ca Polo­vi­na, Bra­ne Mari­čić, Dra­gan Mojić, nabra­ja Babić ime­na i doda­je da su za LSK igra­li i mom­ci iz Man­đe­lo­sa Đor­đe Bor­đo­ški Japan, Dra­gan Roljić, Čeda Luža­jić, a tu su bili i Bran­ko Radi­če­vić, Zoran Plju­co…
On kaže da je LSK uvek imao dobar pod­mla­dak. Tre­ne­ri su, naro­či­to Goj­ko Petro­po­ljac Đusa, mla­dim igra­či­ma dava­li šan­su, uvo­di­li su ih povre­me­no u prvi tim, tako da su oni sa 18 godi­na, već ima­li dosta isku­stva.

– Nismo ose­ti­li taj pre­laz, koji može da bude nezgo­dan za mla­dog fud­ba­le­ra, kaže Babić.

Ina­če, Babić je upam­ćen kao sta­bi­lan igrač, sa 16 godi­na je šuti­rao pena­le i slo­bod­nja­ke i nikad nije imao tre­mu. Imao je odli­čan pre­gled igre, dobar i pre­ci­zan cen­tar­šut. Pam­te se njego­ve duge lop­te koje su nepo­gre­ši­vo „nala­zi­le“ sai­gra­če u pro­tiv­nič­kom šesna­e­ster­cu u šan­sa­ma za gol. On sam je naj­vi­še golo­va davao iz slo­bod­nog udar­ca. Kor­ne­re izvo­dio maj­stor­ski i umeo je da „pre­ne­se igru“ sa jed­nog dela tere­na na dru­gi. Igrao je na pozi­ci­ji dese­ne polut­ke, kasni­je desnog špi­ca, a danas igra­či takvog talen­ta i zna­nja igra­ju u prvoj ligi.

Tre­nin­zi sa Tomom Divlja­kom

– Sećam se 1984. godi­ne kada je pao onaj veli­ki sneg, mislim da je bio metar visi­ne. Toma Divljak, moj kom­ši­ja iz Četvr­tog šora, je godi­nu dana pre pre­šao da igra za „Dina­mo“ iz Vin­ko­va­ca i tre­ni­rao je sam, kod kuće. Sve je bilo zave­ja­no, a Toma i ja smo dve nede­lje sva­ki dan po tom sne­gu trča­li do laća­rač­kog Brda. Kad se vra­ti­mo sa trča­nja, onda kod mene kući radi­mo trbu­šnja­ke, i to napo­lju na dasci. Ti tre­nin­zi su mi naj­vi­še zna­či­li, jer trbu­šnja­ci su naj­bit­ni­ji za brzi­nu, za skok, za uda­rac, kaže Milan Babić i doda­je da su dana­šnji tre­nin­zi sme­šni u odno­su na ono kako se nekad tre­ni­ra­lo.

1992. GODI­NA. Sto­je: Dra­gan Jova­no­vić, Lazar Vule­tić, Ste­va Sla­do­je­vić, Ronald Ste­gel, Marin­ko Rajak, Boško Laza­re­vić, Bora Vrsaj­ko­vić, Milen­ko Kobaš, Imri­ca Dubov­ski, Ran­ko Babić Tapa. Čuče: Milan Babić, Bran­ko Radi­če­vić, Jovi­ca Polo­vi­na, Zoran Plju­co.

Osta­la je aneg­do­ta sa utak­mi­ce pro­tiv Bač­kog Jar­ka. U Bač­kom Jar­ku je uvek bilo teško igra­ti jer je publi­ka bila nezgod­na, a ni igra­či nisu bili bolji. Isto je bilo i u Bakčkom Dobrom Polju, seća se Babić, sve Crno­gor­ci od dve metra, a tukli su …

– Goran Sta­nić se povre­dio i tre­ner (Goj­ko Petro­po­ljac Đusa) mi kaže da se zagre­vam. Ja sam se zagre­vao pored aut lini­je, a publi­ka je bila stra­šan, pro­vo­ci­ra­la, vre­đa­li me, vika­la mi „ciga­ne“, sva­šta doba­ci­va­li … I uđem ja u 67. minu­ti, trčim, ski­dam tre­ner­ku i ula­zim, ali me sudi­ja vra­ti zato što nisam sta­vio kosto­barn. I ja se vra­ćam da sta­vim kosto­bran, a Đusa viče: „Uđi Mila­ne i daj gol!“. Bio je indi­rek­tan uda­rac za nas u kru­gu, na cen­tru tere­na, Jovi­ca Polo­vi­na ima lop­tu na nozi, doda­je mi i ja dam gol sa 45 meta­ra. Tada smo igra­li 97 minu­ta, nika­ko da sudi­ja svi­ra kraj. I Beli Pejo­vić i ja odi­gra­mo dupli pas, naba­cim pokoj­nom Vla­di Mal­ba­ši­ću i on da gol. I tek onda je sudi­ja svi­rao kraj. Bilo je nere­še­no 1:1, seća se Babić.

LSK je bio stan­dar­dan klub u Novo­sad­sko – srem­skoj ligi. Tu su bili i „Rad­nič­ki“ iz Šida i „Cement“ iz Beo­či­na, rum­ski „Slo­ven“, novo­sad­ski „Indeks“, zatim „Novi Sad“, „Slo­ga“ i TSK iz Teme­ri­na, „Jedin­stvo“ i „Rad­nič­ki0ô iz Sta­re Pazo­ve, „Inđi­ja“, Bač­ki Jarak, Kać, Mla­de­no­vo, Srbo­bran, „Sutje­ska“ iz Bač­kog Dobrog Polja. Bila je to jaka liga u kojoj je LSK dobro igrao. Pore­đe­nja radi, danas rum­ski „1. maj“ igra dve lige više od LSK-a, a bio je dve lige niže. Koli­ko je LSK bio jak sve­do­či i poda­tak da su pobe­đi­va­li mitro­vač­ki „Srem“. Jed­ne godi­ne oba klu­ba su igra­la u Voj­vo­đan­skoj ligi i u Mitro­vi­ci je bilo 2:1 za LSK.

– Tada je Ivi­ca Gom­bar dao dva gola, jedan iz igre, jedan iz pena­la. I mi pobe­di­mo, a „Srem“ je te godi­ne bio prvak, napo­mi­nje Babić.
Igra­ti za LSK je nekad bio poja­ma, kaže naš sago­vor­nik. Odnos klu­ba pre­ma igra­či­ma je bio uvek dobar. Poma­ga­li su i pri zapo­šlja­va­nju, ško­lo­va­nju, u sve­mu šta god je tre­ba­lo. A naro­či­ta moti­va­ci­ja za igra­če bila je publi­ka.

Nastav­nik Pika

– Mi smo još od osnov­ne ško­le ima­li dobre tre­nin­ge zahva­lju­ju­ći nastav­ni­ku fizič­kog Goj­ku Vrsaj­ko­vi­ću Piki. Pika je nas, koji smo bili zain­te­re­so­va­ni, spre­mao za pra­ve utak­mi­ce i on nas je naj­vi­še isfor­si­rao. Dru­gi rade bilo šta, igra­ju fud­bal, a mi radi­mo trbu­šnja­ke. U osnov­noj ško­li smo igra­li i ruko­met i fud­bal. Za dan ško­le uvek smo igra­li utak­mi­ce sa tada­šnjom mitro­vač­kom „Nazo­ro­vom“ ško­lom. Posto­ja­lo je to neko lepo i pozi­tiv­no rival­stvo izme­đu nastav­ni­ka Mila­na Miki­ja Pejo­vi­ća i Pike, koji su ina­če bili odlič­ni pri­ja­te­lji. Obo­ji­ca su vole­la da pobe­di njiho­va ško­la. Sećam se koli­ko je Pika bio sre­ćan kad mi pobe­di­mo, pri­ča Milan Babić.

1993. GODI­NA. Sto­je: Bog­dan Radi­vo­jev Džeger, Milen­ko Kobaš, Dušan Tre­bo­vac, Lazar Vule­tić, Zoran Mar­ko­vić, Goran Petro­po­ljac, Bora Vrsaj­ko­vić, Ronald Ste­gel, Boško Laza­re­vić, Bra­ni­slav Kuzmi­nac (popu­lar­ni Tutan). Čuče: Bra­ne Mari­čić, Velj­ko Zarić, Milan Babić, Dra­gan Haj­du, Jovi­ca Polo­vi­na, Dra­gan Vule­tić. Dra­gan Mojić i Goran Sta­nić.

– Kad sam igrao u pod­mlat­ku, mi smo prvo polu­vre­me uvek igra­li „đene – đene“, ali u dru­gom polu­vre­me­nu sve „izga­zi­mo“, zato što budu pune tri­bi­ne. Onda je publi­ka dola­zi­la da gle­da dru­go polu­vre­me pod­mlat­ka, jer je ima­la šta da vidi. Igra­ti pred sto­ti­nak gle­da­la­ca i pred hilja­du, je bilo kao nebo i zemlja, i nama su te pune tri­bi­ne bile moti­va­ci­ja, pri­se­ća se neka­da­šnja LSK-ova desna polut­ka.

1994. GODI­NA. Sto­je: Boško Laza­re­vić, Vla­da Dakić, Goran Sta­nić, Bora Vrsaj­ko­vić, Zeče­vić, Belić, Bran­ko Her­ceg. Čuče: Milan Babić, Ivi­ca Gom­bar, Đur­đe­vić, Dra­gan Haj­du, Lazar Vule­tić

Babić ina­če ima dobru memo­ri­ju, pam­ti deta­lje, rezul­ta­te, ko je na kojoj utak­mi­ci dao gol, koje bio povre­đen. Tako se seća i LSK-ovih utak­mi­ca pro­tiv beo­grad­skog Par­ti­za­na.
– Dok sam ja igrao u LSK-u, sa Par­ti­za­nom smo se sasta­ja­li tri puta, obič­no je to bilo za laća­rač­ku sla­vu. Kad smo igra­li 1:1 tre­ner im je bio Jusu­fi, igra­li su tada Vokri i Đurov­ski. Posle je tre­ner bio Bora Milu­ti­no­vić i tada su nas pobe­di­li 6:1. A jed­nom smo ih pobe­di­li 3:2. Ivi­ca Osim im je bio tre­ner. Njih je u Laća­rak doveo pomoć­ni tre­ner, a kad je Osim čuo da su izgu­bi­li, nije im dao da idu na veče­ru već im je nare­dio da se odmah posle utak­mi­ce vra­te za Beo­grad, sa zado­volj­stvom pri­ča Babić, ina­če vatre­ni zve­zdaš.
I na kra­ju raz­go­vo­ra Babić kaže da ima šan­se za dana­šnju eki­pu LSK-a:

Brat­ski „okr­šaj“

Mila­nov sta­ri­ji brat Dra­gan tako­đe je igrao za LSK, ali nakon odla­ska na stu­di­je u Novi Sad pre­šao je da igra za „Indeks“. Pošto je sta­ri­ji Babić igrao na pozi­ci­ji beka, po pri­ro­di stva­ri dola­zi­lo je do „okr­ša­ja“ izme­đu dva bra­ta na utak­mi­ca­ma izme­đu LSK-a i „Indek­sa“. Na pita­nje da li je isti­na da ga je sta­ri­ji brat jed­nom pri­li­kom „poči­stio“ i bacio na atlet­sku sta­zu Mila­na odgo­va­ra:
– To je on hteo da ura­di kad smo igra­li pro­tiv „Indek­sa“, ali tad nije uspeo. Jed­nom, dodu­še jeste, on i njego­vi dru­ga­ri. Tad me je dobro uda­rio. Ali, mi smo „Indeks“ uglav­nom pobe­đi­va­li i u sva­koj utak­mi­ci sam dao gol.

– LSK ima dobru eki­pu. Gle­dao sam sko­ro sve njiho­ve utak­mi­ce, igrač­ki su naj­kva­li­tet­ni­ji. Mislim da LSK tre­ba da igra u ran­gu sa Erde­vi­kom i Divo­šom, to bi bio egal, zaklju­ču­je Milan Babić, koga su neki ver­ni LSK-ovi navi­ja­či svo­je­vre­me­no pro­zva­li „Bra­zi­lac“ i to ne samo zbog tam­nog tena i crne kose. Takav nadi­mak je tre­ba­lo zaslu­ži­ti. A Milan Babić to jeste.

Sve­tla­na Ćosić