Incident koji se prošle nedelje dogodio u Zmajevoj školi u Sremskoj Mitrovici pokazao je koliko je ovo društvo suštinski razvaljeno. Sistem obrazovanja ne može da se izbori sa sve većim nasiljem među decom i nasiljem koje roditelji sprovode nad prosvetnim radnicima, to je valjda svima postalo jasno. A kad sistem obrazovanja padne na kolena, kao što je ovaj naš, onda celokupno društvo nema čemu da se nada. Doduše, ovde vlada totalna apatija i niko ne može reći da se mi bilo čemu nadamo, ali baš da nas maloletnici tuku po učionicama i sutra po ulicama, to je malo previše.

Prosvetni sindikati su stali u odbranu kolege i direktora škole Zorana Đurića, što je za svaku pohvalu, jer niko od Đurićevih kolega ne može sa sigurnošću tvrditi da neće biti sledeći. Nešto se mora preduzeti. Na konferenciji za novinare sindikalisti su nabrojali šta sve mora da se promeni u sistemu obrazovanja. Kada će i da li će se to desiti? Kako je rekla Nataša Zec, predsednica Aktiva direktora mitrovačkih škola, zahtevi za promenama se nadležnima upućuju godinama, ali slaba vajda od toga. Niko u ministarstvu nema sluha za jade prosvetnih radnika. Niko nema sluha ni za jade učenika, a bogami ni roditelja.

Kao laiku za obrazovni sistem, čini mi se da se prosvetni zakoni, kao i mnogi drugi zakoni u ovoj zemlji nekritički prepisuju iz nekih evropskih zemalja, bez suštinskog razumevanja i prilagodbe ovom našem ranjenom, traumatizovanim i siromašnom društvu. Sve je na papiru idealno, imamo dobre zakone imamo i dobre pravilnike, imamo i dobre nastavnike, deca su nam sjajna, samo nam malo sve to zajedno ne funkcioniše. Pa smo poslednji na Pisa testovima, pa nam se deca tuku po školskim dvorištima i to snimaju mobilnim telefonima, a sad su počela da tuku i direktore. O nastavnicima da i ne govorim. Njih odavno maltretiraju, roditelji prevashodno. Najlakše bi bilo reći, kriva je škola. Nije. Niti je krivo Ministarstvo. A bogami ni deca. Krivo je celo društvo koje kontinuirano, strpljivo i onako baš dubinski neguje jedan kulturni obrazac nasilja, primitivizma i opšteg neznanja i neprosvećenosti koji nas vodi u totalnu propast.

I na kraju, strahovito mi je žao i dečaka koji je napao direktora Đurića. To dete sigurno ne može da snosi odgovornost za svoje postupke, on je žrtva kako svoje disfunkcionalne porodice, tako prosvetnog i celog sistema socijalne zaštite koji ga zapravo nije zaštitio.