Timski igrač

Na ulazu u kancelariju najpoznatije sekretarice mitrovačke gradske administracije, „nezamenjive“ Jace Simić, na povelikom zidu koji je okrenut prema hodniku, stoje fotografije prvih ljudi Sremske Mitrovice, od Ćire Milekića do današnjih dana. Ukupno 22 što gradonačelnika, što predsednika opština, zavisno od toga kakav je status u kom periodu imao grad u kome su se nekad rađali rimski carevi, a tokom istorije i ovakvi i onakvi. Na tim fotografijama ispisan je ne baš istorijski kratak period, koji su svojim bivstvovanjem na mestima prvih ljudi Sremske Mitrovice, obeležili razni likovi, manje ili više živopisni, dosadni ili zanimljivi.
Na tom zidu, koji daleko od toga da bi se mogao nazvati „zidom plača“, ali sigurno ne ni „zidom smeha“, stoje fotografije ljudi koji su ispisivali istoriju grada, njegove najlepše i najružnije stranice, naravno ne uvek nužno samo svojom zaslugom (ili „zaslugom“), već najčešće u kontekstu momenta u kom su živeli i obavljali ovu važnu funkciju. Na samom kraju ovog „zidnog albuma“ (ako se može tako nazvati), već je zakucan ekser za fotografiju čoveka koji će se, jednog dana pridružiti ovoj družini prvih ljudi u istoriji Sremske Mitrovice. To je Vladimir Sanader, aktuelni gradonačelnik grada na Savi.
Ova tema mi je spontano pala na pamet, kada sam nedavno sa Sanaderom razgovarao, intervjuišući ga za M novine. Mada možda nisam baš najmerodavniji da donosim ocene iz perioda Titovog vremena (ljudi onda nisu zapravo ni išli na prave izbore), sem toga bilo je to vreme nezanimljivo za ozbiljno novinarstvo, period od početka višestranačja do danas donosi nam razne novinarske radosti. Ako ništa drugo, shvatili smo da nije sve za svakoga, a politika posebno.
Recimo, kada smo jedan jedini put neposredno izabrali predsednika opštine, videli smo da ni tu funkciju ne može da obavlja svako, posebno ako nije autoritet. Mislim, ne grešite, na Zorana Miščevića, čiji je „foto robot“ po zamisli njegovog političkog mentora N. Lemajića, bio izvanredan za političku manipulaciju, ali grad od njegove servilnosti i beskrajnog ponavljanja istih fraza na lokalnoj televiziji, nije imao baš mnogo koristi. Za razliku od njega, aktuelni gradonačelnik (Mitrovica je u međuvremenu postala grad) Vladimir Sanader, iako nije biran neposredno, voljom svih građana, već po volji vladajuće stranke, ostaće zabeležen u istoriji Sremske Mitrovice po stvarima koje je uradio za ovaj grad.
Sanader kad god govori o sebi, podvlači da je on timski igrač i da je samo pojedinac u grupi koja vodi politiku grada. U tome što on govori svakako ima istine, ali sam bliži teoriji da pre svega pojedinci, ili više njih, čine najveći deo stvari u svakom poslu. Aktuelni gradonačelnik je svakako imao sreće što je „štafetnu palicu“ dobio od kuma Branislava Nedimovića, čoveka koji je udario nove temelje savremenoj Sremskoj Mitrovici. Kao što znamo, kum nije dugme, ali Vladimir Sanader nije bio samo to; on je svakako bio dobar igrač u tom timu. Da li će kum Branislava Nedimovića ostati na funkciji jedan, ili dva mandata, to je već stvar političkih kulisa. Ali, on ima izvanredan tajming.
Kad pogledam sve one fotografije gradonačelnika novije mitrovačke istorije, nema mnogo pojedinaca koji mogu da se pohvale učinkom koji će već nakon prve godine vlasti imati Vladimir Sanader.
Do kraja ove godine biće pušteni u rad podvožnjak i bazen, dve najveće mitrovačke investicije u poslednjih trideset godina. Dogodine se završava i zgrada osnovne škole u Mačvanskoj Mitrovici. Mnogi ljudi koji budu prolazili podvožnjakom, ili oni koji se budu kupali u novom bazenu, svakako će se setiti da su oni završeni za vreme gradonačelnikovanja Vlade Sanadera.
A i on će, moći da se pohvali svojim klincima da je njihov tata nešto važno uradio za Mitrovicu.