Srbija se raduje, dobila je dva fudbalska predstavnika u Evropi ove sezone. Partizan i Crvena zvezda su overili plasman u evropska takmičenja i usrećili armije svojih navijača.

Prvo je Zvezda pred prepunim stadionom „Rajko Mitić“ uspela da odoli švajcarskom Jang Bojsu i napravi istorijski podvig plasiravši se u Ligu šampiona drugi put zaredom.

Zatim je Partizan na sličan način uspeo da remizira sa norveškim Moldeom u gostima i overi plasman u Ligu Evrope.

Nema sumnje, ogroman uspeh za naš fudbal i razlog za slavlje navijača i jednog i drugog kluba.

A slavlja je bilo. Posebno u Beogradu posle meča crveno –belih. Provozali su se igrači Zvezde u nekakvoj šklopociji nalik transporteru po ulicama Beograda sa sve šlemovima na glavi. Dovoljan razlog da se digne ogromna prašina u javnosti. Kasnije je objašnjeno da je to Tamić na koji je nabačena neka konstrukcija.

Tematika je bila jasna. Još pred početak utakmice, ispred stadiona Crvene Zvezde parkiran je – tenk. Potez uprave, marketinškog sektora ili nekog trećeg koji je izazvao buru, ne samo u Srbiji, već u celom regionu.

Odmah su krenula nagađanja: čiji je to tenk, ko ga je doterao ispred stadiona, gde je cev okrenuta, jel bio u Vukovaru, ili možda na Kosovu…

Javnost je dobila uglavnom šture odgovore od nekih „izvora bliskih redakciji“. Kažu da je sa otpada, te da je maketa, te da je pravi, ali mu je zalivena cev… Na kraju se oglasio i predsednik, tvrdeći da u tome ne vidi ništa sporno i da je takva simbolika zastupljena širom sportskog sveta.

I istina, sportski grbovi i zastave su puni topova, đuladi, pušaka i cevi. Sam tenk kao simbol moći, snage i borbe ne bi trebao da digne toliku prašinu u javnosti. Pa ipak, ovde se više pričalo i pisalo o tenku, nego o fudbalu i istorijskom uspehu.

Jedno je gurnuti tenk pred oči nekoga ko nikad nije imao dodira sa ratom. Pred nekog koji je možda slušao priče o ratu koji se desio pre 80 godina. U tom slučaju, oklopnom vozilu je savršeno mesto na tribinama svog voljenog kluba.

Na Balkanu stvari stoje malo drugačije. Izmučeni ratovima koji su se desili ne tako davno, ljudi sa ovih prostora imaju reakcije na oružje kao oni psi u Pavlovljevom eksperimentu. I dok se neki busaju u grudi puni rodoljublja i mržnje prema drugoj veri ili naciji, drugi se zgražavaju što uopšte nešto mora da ih podseća na strahote koje su preživeli.

Komšije su naravno brže – bolje dale odgovor u vidu traktora parkiranog ispred „Maksimira“. Bolesna simbolika je više nego jasna. Iz Srbije, ovog puta, nismo videli reakciju i nastavak prejebavanja.

Postavlja se pitanje, šta sve to nama običnim smrtnicima treba. Umesto da uživaš u fudbalu i uspehu svog kluba, slušaš priče o ratovima i mržnji. Umesto da odvedeš svoje dete da u miru gleda utakmicu na stadionu, ti ga penješ na neke tenkove i traktore da se slika. Po ko zna koji put, iz ničega, uspela je da ispliva mržnja i priča o nekim vremenima koja su za zaborav. Ako nam je za utehu, cev je zalivena. Pa i to je nešto.