Iz godine u godinu, svakog petog avgusta, u Srbiji i Hrvatskoj, jedan datum se obeležava na dva dijametralno suprotna načina. I dok Srbija taj dan obeležava parastosom, jer je vojna akcija „Oluja“ začinjena sa preko 200.000 proteranih Srba iz Republike Srpska Krajina, koji su ostali bez doma i imanja, Hrvati slavi ovaj dan kao veličanstvenu vojnu pobedu u „domovinskom ratu“.
Svake godine, početkom avgusta, čini mi se da su ova dva, najbrojnija naroda bivše Jugoslavije, sve dalje i dalje jedni od drugih. Tome kao da nema ni kraja ni leka. Što smo dalje od tog petog avgusta 1995. godine, kao da smo sve dalje i od odgovora na pitanje kako se sve to moglo desiti? 200.000 ljudi, žena, dece i staraca (mnogi tvrde da je broj znatno veći), ostalo je bez ičega, samo sa zavežljajem onog najnužnijeg što su u rukama mogli poneti. Ovde su ih oberučke dočekali „braća Srbi“, koji su im za marke prodavali vodu i hleb. To su isti oni „braća Srbi i sestre Srpkinje“, koji su svojevremeno bacali cveće na tenkove, kada su kretali put Hrvatske, kao da idu u svatove.
Ostaće tajna, bar dovoljno dugo, šta su to par dan pred „Oluju“ razgovarali (dogovarali?) Slobodan Milošević i Franjo Tuđman? Ali ne treba biti profesionalni udbaš da bi se i sam zapitao: kako je to odjednom 200.000 ljudi odlučilo da napusti svoju dojučerašnju domovinu, da bi završilo u nesrećnim pejsažima izbegličkih kampova?
Gde je ta silna drčna soldateska, koja se još uvek odazivala na JNA, odjednom nestala, ostavljajući građanstvo na cedilu? Gde su ti silni Titovi generali, koji su preko noći promenili gazdu, u međuvremenu isparili? Ti „tigrovi“, „knindže“, „Kapetani Dragani“, „zubari“, „magacioneri“ i ostali strip-junaci iz alanfordovske plejade veselih likova, gde su oni nestali?
Prošlo je još malo pa će skoro četvrt veka od tog tužnog događaja. To je dovoljno dug period da se pokidaju sve veze sa bivšom domovinom, a da sećanje na bivši život još nije umrlo.
Tih 200.000 i više izbeglica iz Knina i okoline nemaju više nikakvih iluzija. Svesni su da su igrali ulogu krvave razmene „topovskog mesa“ i materijala za političko talambasanje dežurnih ratnoprofiterskih nacionalista, kojima ni do čega, sem do tuđih para i tuđih života nije stalo. Oni koji su preživeli golgotu, vrlo dobro znaju da im posle svega ostaje samo porodica i(li) ono što je od nje ostalo. Njima je verovatno najteže početkom svakog avgusta, kada njihovi bivši i njihovi aktuelni zemljaci, svaki na svoj način, obeležavaju „Oluju“.
Sve što bi im možda makar malo smirilo dušu, bilo bi da makar znaju istinu. Ko ih je izdao? Milošević? Generali? Čija je to gnusna nagodba bila?
Ali, to je izgleda poslednje što će saznati…