MALO IZO­ŠTRE­NO

Strah od lin­gvi­stič­kih gra­ni­ca srp­skog jezi­ka

Ovo je u osno­vi Dekla­ra­ci­je o gra­ni­ca­ma srp­skog jezi­ka, usvo­je­ne u Trši­ću 18-19. juna 2022, na Tre­ćoj inter­ka­te­dar­skoj srbi­stič­koj kon­fe­ren­ci­ji. U njoj se srbi­sti sa kate­dri na svim filo­lo­škim, filo­zof­skim, uči­telj­skim i peda­go­škim fakul­te­ti­ma u Srbi­ji, Repu­bli­ci Srp­skoj i Crnoj Gori, kao i pred­stav­ni­ci Insti­tu­ta za srp­ski jezik SANU, Insti­tu­ta za knji­žev­nost i umet­nost u Beo­gra­du, Odbo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju srp­skog jezi­ka, Dru­štva za srp­ski jezik i knji­žev­nost Srbi­je i Zavo­da za una­pre­đe­nje obra­zo­va­nja i vas­pi­ta­nja u Beo­gra­du izja­šnja­va­ju o lin­gvi­stič­kim gra­ni­ca­ma srp­skog jezi­ka, nika­ko o teri­to­ri­jal­nim. A lin­gvi­stič­ke gra­ni­ce su podu­dar­ne sa gra­ni­ca­ma vari­ja­na­ta srp­skog jezi­ka.

Na iz­ve­stan na­čin, sr­bi­sti su po­dr­ža­li ju­go­no­stal­gi­čar­sku De­kla­ra­ci­ju o za­jed­nič­kom je­zi­ku, pot­pi­sa­nu kra­jem mar­ta 2017. go­di­ne u za­jed­nič­koj or­ga­ni­za­ci­ji pod­go­rič­kog Cen­tra za gra­đan­sko obra­zo­va­nje (CGO), za­gre­bač­ke Udru­ge Kurs, be­o­grad­skog Udru­že­nja Kro­ko­dil i sa­ra­jev­skog PEN Cen­tra, po­sle se­ri­je re­gi­o­nal­nih „eks­pert­skih” kon­fe­ren­ci­ja, ko­ja za­stu­pa stav da su bo­san­ski, hr­vat­ski, cr­no­gor­ski i srp­ski u osno­vi za­jed­nič­ki po­li­cen­trič­ni stan­dard­ni je­zik, a da ko­ri­šće­nje če­ti­ri na­zi­va za stan­dard­ne va­ri­jan­te ne zna­či da su to če­ti­ri raz­li­či­ta je­zi­ka. Tr­šić­ska de­kla­ra­ci­ja kao da ka­že: sla­že­mo se, to je lin­gvi­stič­ki je­dan je­zik ko­ji se raz­li­či­to na­zi­va u sa­da­šnje če­ti­ri dra­žve ko­je su, kao re­pu­bli­ke SFRJ, ko­ri­sti­le srp­sko­hr­vat­ski je­zik. Ni­je nam pro­blem ni što se isti je­zik raz­li­či­to na­zi­va i što se u nu­žnoj me­ri raz­li­či­to stan­dar­di­zu­je.

Srbi­sti su, među­tim, izne­li stav da je samo srp­ski jezik lin­gvi­stič­ki jezik, a osta­la tri su poli­tič­ki jezi­ci nasta­li poli­tič­kim „otce­plje­njem” od srp­skog jezi­ka, nazi­va­nom u jed­nom peri­o­du srp­sko­hr­vat­skim jezi­kom.

Ovim sta­vom srbi­sti su se u sušti­ni uspro­ti­vi­li jugo­no­stal­gi­čar­skoj dekla­ra­ci­ji u njenoj težnji da se pre­sta­ne sa „rigid­nim defi­ni­ra­njem stan­dard­nih vari­jan­ti”, koje kru­tim drža­njem za isto­ri­ju ili pre­pra­vlja­njem isto­ri­je ne dpu­šta zajed­nič­kom jezi­ku da pomi­ri Bošnja­ke, Crno­gor­ce, Hrva­te i Srbe.

Ove „rigid­no­sti” jun­ske dekla­ra­ci­je iz Trši­ća pre­ma jugo­no­stal­gi­čar­skoj dekla­ra­ci­ji iz 2017. godi­ne i „pou­ka” od stra­ne srbi­sta o lin­gvi­stič­kim i poli­tič­kim jezi­ci­ma možda ne bi ni bilo da se na dekla­ra­ci­ju jugo­no­stal­gi­ča­ra nisu sru­či­li histe­rič­ni napa­di iz Zagre­ba, napa­di čija je žesti­na izne­na­di­la i beo­grad­sko udru­že­nje „Kro­ko­dil”, koor­di­na­to­ra pro­jek­ta „Jezi­ci i naci­na­li­zmi” koji je izne­drio Dekla­ra­ci­ju o zajed­nič­kom jezi­ku. Kro­a­ti­sti su u jugo­no­stal­gi­čar­skoj dekla­ra­ci­ji vide­li ništa manje nego „pro­du­že­nu ruku srp­skog jezič­kog naci­o­na­li­zma i šovi­ni­stič­ke umi­šlje­no­sti o srp­skom jezi­ku kao nad­je­zi­ku i rodi­te­lju osta­lih jezi­ka nasta­lih na ruše­vi­na­ma srp­sko­hr­vat­skog”.

Jun­ska srbi­stič­ka dekla­ra­ci­ja oče­ki­va­no je napad­nu­ta u Hrvat­skoj kao „kva­zi­in­sti­tu­ci­o­nal­no nasto­ja­nje da se udah­ne nov život pot­pu­no pro­ma­še­noj ide­ji o srp­skom jezi­ku kao nad­je­zi­ku, odno­sno ide­ji o tome da osim srp­skog, slo­ven­skog, bugar­skog i make­don­skog ne posto­ji nije­dan dru­gi južno­sla­ven­ski jezik”.

Isto­vre­me­no je, ne manje oče­ki­va­no, ospo­re­na i u Beo­gra­du, u tzv. lati­ni­čar­skim kru­go­vi­ma, koji sma­tra­ju da srp­ski jezik i ćiri­li­ca nisu ugro­že­ni ni od koga, pogo­to­vu ne od jezi­ka nasta­lih od srp­sko­hr­vat­skog jezi­ka. Napro­tiv, za tzv. lati­ni­čar­ske kru­go­ve dekla­ra­ci­ja iz Trši­ća o gra­ni­ca­ma srp­skog jezi­ka samo je još jedan iskaz jezič­kog puri­zma kojim se zastra­šu­ju nama bli­ski naro­di i kojim se sta­vlja­ju zapre­ke pomi­re­nju.

Nemo­gu­će je napo­ji­ti magar­ca koji nije žedan, kaže jedan od liko­va iz „Savre­me­ne isto­ri­je” Ana­to­la Fran­sa. Tako se čini nemo­gu­ćim da se ugro­že­nost srp­skog jezi­ka i pisma doka­že oni­ma koji­ma je mno­go i ovo­li­ko srp­skog jezi­ka i pisma koli­ko je pre­o­sta­lo. Nemo­gu­će ih je dozva­ti i sti­ša­ti njihov gnev zbog obja­ve srp­skih lin­gvi­stič­kih gra­ni­ca, koje se, što se vidi iz pri­me­ra engle­skog jezi­ka, po pokla­pa­ju sa teri­to­ri­jal­nim gra­ni­ca­ma.