Sve je bilo (i ostalo) napeto. Ukrajina, Mariupolj, Azovstalj, gutanje žaba u najavi (a ko neće da guta žabe, gutaće krokodile, kaže visokopozicionirani član SNS – a), milioni izbeglica. Ratna razaranja ukrajinskih gradova, pretnje atomskim ratom, strah od nestašice gasa, nafte, brašna i toalet papira. I onda iz vedra neba vest da je princ Petar Karađorđević abdicirao u korist mlađeg brata Filipa. U Sevilji. Skoro smo i zaboravili da, eto, pored lepote i dobrote, svih posebnosti koje mogu da ukrase jedan narod, Srbija ima i kraljevsku kuću, a republika je po Ustavu.

Da ne bude zabune, nisam ni pobornik ni protivnik monarhije. Prilično sam indiferentna prema toj instituciji. Ne mislim da bi Srbija napravila korak od sedam milja kada bi postala monarhija, ali ne bi joj ništa ni naškodilo. To pitanje nije na dnevnom redu, a ako jednog dana bude, onda ću misliti o tome.

Srbi su pokazali neobičan odnos prema svojim monarsima u modernoj istoriji (tu ne uzimam u obzir srednjovekovne vladare, koji su vladali kmetovima, a ne slobodnim ljudima u sasvim drugačijim društvenim okolnostima). Ako ćemo pravo, retko kojeg su iskreno voleli. Možda Petra I Karađorđevića, ali to što su ga zvali čikom, ne znači da bi bolje prošao od nekih svojih prethodnika. Kralj Petar je imao sreće, kratko je vladao i bio je prilično star čovek kada je došao na presto. I nije imao ideju da modernizuje Srbiju, što je čini mi se bilo presudno za to da mu ostane glava na ramenima.

Dakle, nismo bili blagonakloni prema našim kraljevima, trudili smo se da im doakamo kad god smo mogli, ali ni oni, ruku na srce, u nekim istorijski teškim okolnostima nisu marili za nas. A opet, volimo priče iz kraljevskih kuća i posebno kuloara i naših i evropskih. Bar ja volim, što da ne priznam. Ima u monarhiji nečeg čarobnog, glamuroznog i bajkovitog što ljude ne ostavlja ravnodušnim. Priznajem da sam gledala venčanje princa Vilijama i Kejt Midlton, i zanimala sam se za venčanje princa Filipa i njegove supruge Danice. Uopšte sa zdravom radoznalošću (to ja sebi laskam) pratim šta se dešava po evropskim kraljevskim kućama. Kraljevi, kraljice, prinčevi, princeze, to je totalna ekskluziva. Ili se rodiš sa zlatnom kašikom u ustima ili se ne rodiš. To je ono što njih razlikuje od nas. Naravno, u moderno doba neke granice se pomeraju, ali ipak, glamur monarhije ne može da se zameni republikanskim protokolima. Ko hoće to da posmatra na normalan način, priznaće im posebnost. Ko hoće da se sprda, može i to, ali ne vidim kuda to vodi. Valjda treba da postoji minimum minimuma poštovanja nekih institucija, naročito u Srbiji, zemlji koja boluje od viška diskontinuiteta.

E, sad, šta ova abdikacija znači i zašto je bila u Sevilji i zašto šef doma Karađorđevića, prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević nije prisustvovao tom činu, nego samo njegova bivša supruga veoma komplikovanog prezimena, i zašto se nije oglasila Srpska pravoslavna crkva i da li princ Filip ima političke ambicije. I šta se iza brda valja… Tu je još mnogo pitanja na koja nećemo možda dobiti odgovore, ali ćemo ih pretresati i zabavljati se tom našom „igrom prestola“. Što da ne, ta mi smo evropski narod koji ima svoju dinastiju, koju nismo zatrli ko Rusi Romanove. I lepo je što naši Karađorđevići imaju toliko muške dece pa mogu između sebe da se dogovore ko će abdicirati, a ko ne.

Naravno, u Republici Srbiji ta abdikacija nema nikakve implikacije. Ali, kao što kaže izvesni gospodin Grujić, član Krunskog saveta, to nema veze sa dnevnim stvarima. I verujem da nema. Jer, ko zna šta može da se dogodi jednog dana, možda Srbi zaista zakukaju za monarhijom. I zato red mora da se zna. I protokol.