Spuštena je zavesa na svetski fudbalski šampionat u Kataru. Iza nas je mesec dana navijanja, očekivanja, lepih poteza i golova, iznenađenja i kako to obično biva,  razočaranja. Sa većinom muškaraca konačno se može pričati o stvarima koje nisu fudbalske. Da je Svetsko fudbalsko prvenstvo neopisivi spektakl, kakav je nemoguće dočarati posredstvom televizijskog signala uverili su se posetioci ovogodišnjeg Mundijala. Jedan od onih kojima se posrećilo da ove zime obuče navijački dres svoje države u Dohi bio je poznati mitrovački stomatolog dr Milan Maslać. Doktora Maslaća, ili Miću kako ga većina sugrađana oslovljava, znamo kao odličnog lekara specijalistu, pojca u crkvenoj pevnici, ljubitelja umetnosti i poezije, poštovaoca iskonskih nacionalnih vrednosti. Izuzev kruga njegovih prijatelja i poznanika, većina ljudi svakako ne zna da je Mića veliki ljubitelj fudbala – osvedočeni „Zvezdaš“, koji je na raznim stadionima ispratio neverovatan broj mečeva omiljenog kluba. Kao i većini fudbalskih fanova, želja mu je bila da se nađe na najvećoj svetskoj fudbalskoj smotri i podrži reprezentaciju Srbije. Okolnosti su htele da njegov prvi šampionat bude u nekoliko hiljada kilometara dalekom Kataru.

– Planirali smo odlazak na prošli šampionat koji je bio u Rusiji, ali kako se to često dešava u našoj reprezentaciji, smenjen je selektor Muslin, čovek koji je odveo ekipu na prošlo svetsko prvenstvo, tako da iz nekog našeg revolta nismo otišli. Kada je pre dve godine na čelo selekcije došao Piksi i reprezentacija je počela dobro da igra, ponovo se rodila želja da odemo u Katar, naravno sa nadom da ćemo tamo nešto napraviti, kaže Milan Maslać kome je saputnik u ovoj avanturi bio rođeni brat Predrag.

Peđa je inače navijač „Partizana“ a prema Mićinim rečima, nije baš takav fudbalski „fanatik“ kao što je on. Čim je izborena kvalifikacija Srbije na ovaj šampionat braća Maslać prave aranžman sa jednom beogradskom agencijom i spremaju se za petočasovni put u daleki Katar.  U vreme boravka u azijskoj zemlji pratili su mečeve Srbije sa Brazilom i Kamerunom.

– Sve je bilo odlično organizovano. Mi smo zapravo boravili u Dubaiju, a do stadiona u Kataru trebalo nam je četrdesetak minuta leta na dan odigravanja utakmice. Šta da kažem i za Dubai i za Dohu…. To je stvarno jedna bajka. Dubai je grad koji je u poslednjih 30-40 godina iznikao iz pustinje. U Emiratima je inače sve podređeno turistima i gostima i nema nekih vidnih ograničenja o kojima se ovde pričalo, tako da je atmosfera bila krajnje opuštena. Tamo je sad turistička sezona sa idealnim temperaturama od 30 do 33 stepena pa smo iskoristili priliku da se okupamo na plažama Persijskog zaliva. Naravno, tu je i fascinantan pogled iz hotela sa 25 spratova. Svake večeri smo išli u šetnju najlepšim delom Dubaija, koji se proteže uz kilometre dugačku plažu. More je praktično oko svih zgrada, a na ulici nećete pronaći nijedan otpadak, toliko je sve čisto i uredno, kaže doktor Maslać i dodaje da su pored naših navijača u istom hotelu boravili Velšani, Englezi i priličan broj navijača Gane, što je ovom boravku davalo dodatnu draž.

Od malih nogu „infi­ci­ran“ fud­ba­lom

Milan Maslać voli fud­bal od naj­mla­đih dana. U 12. godi­ni igrao je pri­lič­no dobro ali mu je negde u osmom raz­re­du otac suge­ri­sao da „fud­bal i ško­la ne idu zajed­no“. Pre­šao je na košar­ku ali je od 15. godi­ne postao redo­van na sta­di­o­nu „Crve­ne zve­zde“. Dogo­di­lo se to sasvim slu­čaj­no, kad su ga pri­li­kom borav­ka kod rođa­ka u Beo­gra­du tata i teča, u name­ri da ga „odvo­je“ od zaba­ve sa igri­ca­ma odve­li na utak­mi­cu „Zve­zde“ i sara­jev­skog „Želje“. Baš na ovoj utak­mi­ci, okto­bra 1984. godi­ne čuve­ni Miloš Šestić poveo je lop­tu pre­ko celog tere­na i pre­dri­blav­ši neko­li­ko pro­tiv­nič­kih igra­ča, posti­gao je efek­tan gol. To je bilo dovolj­no da se Mića „infi­ci­ra“ „Zve­zdi­nim“ utak­mi­ca­ma. Ova fud­bal­ska „zara­za“ tra­je do dana­šnjih dana. Kroz fud­bal i sta­di­o­ne shva­tao je i dru­ge život­ne vred­no­sti. Nema važni­jeg meča crve­no-belih u zemlji i ino­stran­stvu na kome nije bio. U sezo­ni 1987/88. pra­tio je sve utak­mi­ce crve­no-belog tima na Mara­ka­ni. Bari 1991. godi­ne, Min­hen, Salc­burg, Prag i neo­di­gra­ni meč u Zagre­bu 1990. godi­ne, kada se prvi put istin­ski upla­šio i shva­tio koli­ko je pogu­ban uti­caj poli­ti­ke na fud­bal. Brat Peđa, iako iz zve­zda­ške poro­di­ce – postao je navi­jač „Par­ti­za­na“. Za Miću je fud­bal veli­ka emo­ci­ja, poseb­no sta­nje i opu­šta­nje. Ostao je veran sta­rim navi­jač­kim pra­vi­li­ma, pošto­va­nju pro­tiv­ni­ka i fer navi­ja­nju. Nedo­lič­no pona­ša­nje na sta­di­o­nu za njega je stra­no. Ljubav pre­ma fud­ba­lu pre­neo je na nasled­ni­ke, pa mla­đi sin Dimi­tri­je danas igra u kade­ti­ma „Rad­nič­kog“ i redov­no odla­zi na „Zve­zdi­ne“ utak­mi­ce nasta­vlja­ju­ći tra­di­ci­ju oca, dede, čak i svog pra­de­de. Pla­no­ve svog pute­še­stvi­ja u Katar, kao sva­ki stra­stve­ni navi­jač, svet­ski fud­bal­ski put­nik ali i dobar muž, dok­tor Maslać morao je izlo­ži­ti svo­joj život­noj saput­ni­ci. Zna­ju­ći koli­ko su žene “pune raz­u­me­va­nja” za fud­bal Mića se dose­tio jed­nog šalji­vog „izgo­vo­ra“.
– Rekao sam supru­zi da sad imam 50 godi­na. Pošto je sle­de­će svet­sko prven­stvo za četi­ri godi­ne u Ame­ri­ci i Kana­di, a tamo sigur­no neću ići, ko zna kakva će naša repre­zen­ta­ci­ja biti za osam godi­na. Tada ću ima­ti sko­ro 60 i možda mi je ovo zad­nje prven­stvo na koje mogu da odem, rekao je naš sago­vor­nik, doda­ju­ći da će uko­li­ko ispla­ni­ra put na nared­no Evr­op­sko prven­stvo u Nemač­koj za dve godi­ne, ti pla­no­vi sva­ka­ko će uklju­či­va­ti i njego­vu supru­gu.

U restoranu „Offside“ u prizemlju hotela zajednički su se pratili svi mečevi na prvenstvu. Mića kaže da su tradicionalno najglasniji bivali Englezi i Velšani, naročito kad se malo „podgreju“. Boravak u nacionalno mešovitom hotelu nije mogao proći bez anegdota pa se naš sagovornik na jednom doručku morao ozbiljno potruditi da na „svom“ engleskom jeziku Indijki iz osoblja restorana objasni kako da mu donese „jaje na oko“.

Prvu utakmicu reprezentacija Srbije igrala je sa Brazilom na sada već čuvenom „Lusail“ stadionu u Dohi. Organizovana grupa srpskih navijača u kojoj je bio naš sagovornik brojala je oko 80 ljudi. Prilike nisu dozvolile da tog dana obiđu centar ovog čarobnog grada koji je, kažu, u potpunosti bio prilagođen fudbalu i zemljama učesnicama Mundijala.

– Za „Lusail“ možemo reći da je to potpuno novi grad koji okružuje stadion. Okićeni trg, šetalište, restorani i kafići podređeni su šampionatu i navijačima. Niko nas ništa nije pitao s obzirom na to kako je prethodno najavljivano i nije bio problem ni što smo bili, na primer, u kratkim pantalonama. Domaćini su se maksimalno prilagodili ili su popustili u odnosu na neka svoja pravila ili zakone. Tu je bio pravi ugođaj, susret i slikanja sa Brazilcima, pa i našim navijačima kojih je sigurno bilo oko 5.000.  Mada, moj lični utisak kaže da je izostala ta karnevalska navijačka atmosfera, jer mnogi verovatno i nisu došli na prvenstvo uvereni u priče o mogućim ograničenjima. Naravno, mi smo sa našim sunarodnicima oko stadiona pravili grupe i pevali navijačke pesme, kaže doktor Maslać.

Naš sagovornik je oduševljen arhitektonskim rešenjima i izgledom viđenih stadiona. Najveći stadion „Lusail“ prima 80.000 gledalaca i najveći je sportski objekat na kome je bio. Stadion na kome je srpska reprezentacija igrala protiv Kameruna, „El Džanub“ upola je manjeg kapaciteta, ali po Mićinim rečima, pruža i bolji navijački efekat, pa su navijači Srbije u drugoj utakmici zvučali znatno glasnije. U neposrednoj blizini aerodroma je montažni stadion „974“, napravljen od transportnih kontejnera, koji je sam po sebi čudo i atrakcija. Do sada je već rasklopljen i odnet na drugu lokaciju. U odnosu na celokupan ambijent šampionata fudbal bi trebalo da je u prvom planu. Kao i većina sunarodnika, Milan nije oduševljen učinkom Piksijevih izabranika. Selektor je po njegovim rečima bio vidno nervozan na obe utakmice i ovog puta nije bio taj faktor koji će podići i osnažiti selekciju.

– Na utakmici sa Kamerunom bila je baš dobra atmosfera, ali kada se desilo  da primimo treći gol posle 3:1 na tribinama smo se nekako „izduvali“ kao balon, pa smo posle 3:3 sa stadiona izašli tužni i nezadovoljni. Mada i to treba prihvatiti, jer je fudbal takav sport. Jedna lopta ti donese radost, a druga može da ti donese potpunu tugu, zaključuje doktor Maslać koji se nesumnjivo u Srbiju vratio sa koferom utisaka koje će pamtiti i prepričavati celog života.

Dodatno lično Milanovo zadovoljstvo bila je prilika da sa rođenim bratom podeli dragoceno vreme i vidi jedan svet, mnogo „svetlosnih godina“  udaljen od ovih balkanskih prostora.

D. Mostarlić