Jovanka Đurić (35) iz Laćarka samohrana je majka devetoro dece. Pre dve godine, iznenadna smrt supruga i oca Todora (39), zatekla ih je sve u šoku. Teškog srca morali su da nastave život bez glavnog oslonca u kući. Ova požrtvovana, vredna i jaka žena, sada ima samo jedan cilj – da svoju decu izvede na pravi put.

Kako kaže u priči za M Novine, ne dozvoljava da njenih sedam dečaka i dve devojčice vide kako joj je teško, već hrabro korača napred. U maloj kući, pri kraju Železničke ulice, svoje gnezdo svila je desetočlana porodica Đurić. Jovanka, koja se vratila sa posla iz jedne klanične industrije u selu, započela je spremanje ručka, deci koja će naizmenično dolaziti iz škole.

– Mi smo retko kad svi na okupu. Jedni idu prepodne, drugi popodne u školu, neki na trening – započinje razgovor ova samohrana majka, prvo nabrajajući imena sve dece.

Najstarija ćerka Cvija (18), je učenica treće godine Ekonomske škole, godinu dana mlađi Miloš (17), koji je druga godina veterinarske škole u Rumi i treći srednjoškolac Milan (16) je poljoprivredni tehničar. Nemanja (15) je ove godine maturant, završava osmi razred, Milica (14) pohađa sedmi razred, Stefan (12) peti razred, Mihajlo (9) je učenik trećeg razreda, Ognjen (8) drugog i najmlađi Uroš (7) prvog razreda. Jovanka kaže,  da je i njenom suprugu i njoj, uvek bila želja da imaju puno dece i budu jedna velika i srećna porodica.

– Kod nas nije bilo muško-ženskih poslova, sve smo zajedno obavljali i bili jedno drugom podrška i oslonac. Nije bilo dana da nismo pričali, a bilo smo zajedno 18 godina. A onda, dva dana pred smrt, osetio je jače lupanje srca i noge su počele da mu otiču. Pre nego što sam otišla u drugu smenu, otišli smo u Hitnu pomoć, gde su odlučili da ga ostave na posmatranju – priseća se Jovanka.

U suzama nam je dalje pričala svoju sudbinu.

– Ujutro, kad sam nazvala bolnicu da pitam za njegovo zdravlje, rekli su mi, primite saučešće. Bio je Uskrs, kako da kažem deci da im je otac umro na dan kojem su se najviše radovali – seća se Jovanka. Kako kaže, najteže je podneo očevu smrt Ognjen, koji je imao šest godina, tada se povukao u sebe i njemu i sada najviše otac nedostaje.

– Tada shvatiš da si sam, da moraš da zasučeš rukave, i kreneš dalje. Hvala bogu, ne fali im ništa! Jedan mesec kupim dvoje ili troje patika, drugi ostalim dvoje, i tako dok ne dobiju svi. Dobri su đaci, sportisti, poslušni. Jedni gaje zečeve, drugi svinje, prepelice, i pre nego što odu u školu, nahrane ih i vode brigu o tim životinjama – objašnjava Jovanka i dodaje da je kod njih veoma važna organizacija.