Mlada fudbalska reprezentacija Srbije je doživela fijasko na Evropskom prvenstvu koje se i dalje igra. Ali bez nas. Iskren da budem, imao sam želju da pratim ovaj turnir i interesovalo me je dokle može da dogura naš tim.

U najavama pred početak Evropskog, Srbija je bila izdvojena kao jedan od favorita odmah posle Nemaca, Engleza, Francuza i Španaca. I istina, kada pogledate kakvim igračkim kadrom raspolaže naša mlada reprezentacija, ove prognoze nisu bile nerealne. Imamo dosta igrača koji već uveliko igraju kvalitetan fudbal u seniorskoj konkurenciji, i to u veoma jakim ligama.

Prvi veliki hendikep koji je zadesio našu selekciju i navijače širom Srbije je činjenica da RTS prenosi sve utakmice. U vreme odigravanja prvog meča na turniru, RTS vrti džinglove i najavljuje prenose svih mečeva sa Prvenstva. Prebacim na Prvi program, pa na Drugi – ništa. Ide neki crno – beli film.

Prvi meč koji sam gledao je utakmica Hrvatska – Rumunija. Počinje tekma, kad ono sa druge strane dobro poznati glas sportskog komentatora čije nepoznavanje fudbalske igre predstavlja svojevrsnu kaznu za uši. Pogodićete, Peđa Strajnić je u pitanju. Nije mu dugo trebalo da zablista. Sudija svira penal za Rumune a ovaj pet puta ponavlja kako igrač nije igrao rukom u šesnaestercu. Pregleda se snimak, režija ga ponavlja barem još deset puta. Penal ko kuća. Ali ne, Strajna ostaje dosledan svojoj tvrdnji. Za ovaj konkretan slučaj i nije potrebna neka kompetencija, potrebna su dva ispravna oka u glavi. A može i jedno.

Ali dosta o Strajni. Ipak, nije on ono najgore što nam se desilo na ovom Evropskom prvenstvu. Naša fudbalska reprezentacija je pošteno išamarana od strane svih protivnika i to je ono što je činjenica. Peti favorit je turnir završio kao ubedljivo najgora ekipa na Prvenstvu.

Posebno je zaboleo poraz od Nemačke. Dobiti od nekog šest komada je jako bolno. U isto vreme i sramotno. Vukli su se naši igrači po terenu kao prebijene mačke. Nisu znali gde udaraju. A nije im se nešto ni igrao fudbal, da se razumemo. Jebiga, sezone u nacionalnim ligama gotove, svi bi voleli da posete malo svoj rodni grad, eventualno sobale neku starletu i napune baterije za letnje pripreme. Umesto toga, aj ti bajo u Italiju na Evropsko. Čvari se na suncu i riljaj po terenu. Nije fer.

E, zato smo popili šest komada. Igrači mlade nemačke reprezentacije nisu još uvek zvezde poput naših vedeta. Svesni su da su deo sistema i da moraju da se bore za svoj grb kako bi napredovali i ostali u tom istom sistemu.

Naši nemaju tih briga. Kod nas sistem i ne postoji. Zanimljiva je bila izjava selektora Nemačke pred utakmicu sa Srbijom. Kaže čovek da mu je teško da spremi svoj tim za meč, jer ne zna šta da očekuje od protivnika. Kaže da Srbija nema jasnu koncepciju u igri. Pametnom dosta.

Uostalom, ne treba puno očekivati i od selektora Gorana Đorovića. Ipak je ovo njemu prvi trenerski angažman. Treba još dosta vremena da prođe da bi se naučile neke osnove i steklo iskustvo. Jedini problem je to što se čovek uči na ovako visokom nivou takmičenja. Za to su naravno krivi čelni ljudi iz Saveza koji su ga tu i postavili. Ali već je bilo priče o tome da njima treba neko ko će slušati, a ne raditi po svom nahođenju.

Jedna stvar mi je zapala za oko u celoj ovoj tužnoj epizodi našeg fudbala. Goran Đorović je odmah posle poraza od Nemačke izašao pred javnost i preuzeo svu odgovornost. U više navrata je ponovio da igrači nisu krivi i da ih treba zaštiti. Ako mene pitate, ljudski gest vredan svake pohvale. Svakako nešto što se retko viđa u poslednje vreme. I tu ne pričam samo o fudbalu. Kada bi se još neki pojedinci ugledali na njega i uradili istu stvar, gde bi nam bio kraj…