Ot­ka­ko je po­moć­nik gra­do­na­čel­ni­ka Va­si­li­je Ra­do­sa­vlje­vić, zbog tek­sto­va ob­ja­vlje­nih na Srem­sko­mi­tro­vač­kom por­ta­lu, pro­tiv ured­ni­ka ovog gla­si­la Mi­la­na Mi­li­vo­je­vi­ća pod­neo kri­vič­nu tu­žbu (4. av­gu­sta 2015. go­di­ne), kao da ne pre­sta­je rat ko­ji se od le­tos vo­di na ovom fron­tu. U me­đu­vre­me­nu je ob­ja­vljen za­vi­dan broj tek­sto­va u ko­ji­ma se vi­so­ki funk­ci­o­ner ak­tu­el­ne vla­sti oštro pro­zi­va, po­ne­kad i ne baš bi­ra­nim re­či­ma, do­vo­de­ći se u ve­zu sa broj­nim stva­ri­ma ve­za­nih za ko­rup­ci­ju, zlo­u­po­tre­bu funk­ci­je itd, ne ustru­ča­va­ju­ći se ni od ne baš la­kih kva­li­fi­ka­ci­ja.
U me­đu­vre­me­nu, po­dig­nu­ta je i no­va tu­žba pro­tiv Mi­li­vo­je­vi­ća, s tim što je u dru­gom slu­ča­ju ne kri­vič­na, već gra­đan­ska par­ni­ca zbog na­dok­na­de šte­te ra­di kle­ve­ta i uvre­da. Ka­ko sa­zna­je­mo, pr­vo ro­či­šte (ono po kri­vič­noj tu­žbi) već je za­ka­za­no. No, pre­pu­sti­mo tu stvar su­du; ono što nas ov­de za­ni­ma je­ste naj­no­vi­ji se­ri­jal tek­sto­va o Va­si­li­ju Ra­do­sa­vlje­vi­ću i nji­ho­va (even­tu­al­na) po­za­di­na.
U po­sled­njih ne­ko­li­ko tek­sto­va ob­ja­vlje­nih na Srem­sko­mi­tro­vač­kom por­ta­lu (Do­kle će Mi­trov­ča­ne da pljač­ka je­dan čo­vek, od 18. ja­nu­a­ra; Da li je Va­si­li­je Ra­do­sa­vlje­vić ja­či od dr­ža­ve Sr­bi­je, od 19. ja­nu­a­ra i dru­gi), po­moć­nik mi­tro­vač­kog gra­do­na­čel­ni­ka pro­zi­va se za te­ške mal­ver­za­ci­je. Su­šti­na ovih pro­zi­va­nja je u to­me da su Va­si­li­je Ra­do­sa­vlje­vić i još pet dru­gih li­ca ku­pi­li ne­kret­ni­ne u sa­mom cen­tru Srem­ske Mi­tro­vi­ce (Uli­ca Kra­lja Pe­tra, ši­ra lo­ka­ci­ja po­zna­ta pod na­zi­vom Ze­le­no dr­vo), na­kon če­ga su 276 me­ta­ra kva­drat­nih ze­mlji­šta, ko­je je (bi­lo) dr­žav­no pre­ne­li u svo­je vla­sni­štvo. Sve te stva­ri su spro­ve­de­ne kroz ka­ta­star, upi­sa­no je pra­vo svo­ji­ne. Ono če­ga se Mi­li­vo­je­vić dr­ži u svom tek­stu je­ste žal­ba na ka­ta­star­sko re­še­nje od stra­ne jed­nog pri­vat­nog li­ca (Go­ran Sma­jić) i Jav­nog pred­u­ze­ća Voj­vo­di­na­šu­me. Na­i­me, JP Voj­vo­di­na­šu­me vo­di se kao vla­snik ze­mlji­šta na ko­me se na­la­ze objek­ti, u mo­men­tu ka­da su ku­plje­ni od stra­ne ukup­no šest po­je­di­na­ca, me­đu ko­ji­ma je i Va­si­li­je Ra­do­sa­vlje­vić.
Na osno­vu žal­be je re­a­go­va­lo Mi­ni­star­stvo gra­đe­vi­nar­stva, sa­o­bra­ća­ja i in­fra­struk­tu­re, ko­je je na­lo­ži­lo ot­kla­nja­nje ne­do­sta­ta­ka u ka­ta­star­skom re­še­nju. Na­kon uči­nje­nog, žal­be su po­no­vo pod­ne­te, a Ka­ta­star je po­čet­kom ove go­di­ne do­zvo­lio upis pra­va svo­ji­ne na po­me­nu­tim objek­ti­ma. Ka­ko ne bi po­na­vlja­li ono što tvr­di Srem­sko­mi­tro­vač­ki por­tal po­no­vi­će­mo deo tek­sta od 19. ja­nu­a­ra ove go­di­ne, pod na­zi­vom Da li je Va­si­li­je Ra­do­sa­vlje­vić ja­či od dr­ža­ve Sr­bi­je (vi­de­ti okvir), a tim po­vo­dom smo raz­go­va­ra­li i sa Va­si­li­jem Ra­do­sa­vlje­vi­ćem. On ka­že:
– Ja sam je­dan od su­vla­sni­ka de­la objek­ta još od 1994. go­di­ne. Dve go­di­ne ka­sni­je, 1996. smo do­bi­li gra­đe­vin­sku do­zvo­lu za re­kon­struk­ci­ju i iz­grad­nju. Upo­treb­ne do­zvo­le smo do­bi­li 1997. i 1998. go­di­ne. Je­da­na­est go­di­na ka­sni­je pod­no­si­mo zah­tev za do­grad­nju i re­kon­struk­ci­ju tog objek­ta i go­di­nu da­na ka­sni­je do­bi­ja­mo upo­treb­nu do­zvo­lu za taj deo. Što se ti­če upi­sa pra­va svo­ji­ne, tu ne­ma ni­šta spor­no. Po no­vom Za­ko­nu o pla­ni­ra­nju i iz­grad­nji, omo­gu­će­no je svim vla­sni­ci­ma da uknji­že objek­te ko­ji su bi­li iz­gra­đe­ni na dr­žav­nom ze­mlji­štu. Taj za­kon je do­net da bi se re­gu­li­sa­lo sta­nje za objek­te ko­ji su bi­li iz­gra­đe­ni uz sve po­treb­ne do­zvo­le, ali se ze­mlji­šte for­mal­no vo­di­lo kao dr­žav­no. Da ni­je do­net taj za­kon, po­la Be­o­gra­da ni da­nas ne bi bi­lo uknji­že­no. U mo­men­tu ka­da smo mi pod­ne­li zah­tev za uknji­žbu, za­kon ni­je pred­vi­đao ni­ka­kvu na­dok­na­du. Ka­sni­je je­ste do­šlo do iz­me­ne za­ko­na, ali čak i ta sred­stva su bi­la vi­še ne­go sim­bo­lič­na. Ta­ko ka­ko smo ra­di­li mi, ra­di­li su i mno­gi dru­gi i tu ni­je ni­šta spor­no, po­što se za­kon ne pri­me­nju­je re­tro­ak­tiv­no. Što se ti­če žal­be na re­še­nje Ka­ta­stra, ona je uva­že­na jer u re­še­nju, ne­či­jim pro­pu­stom, ni­je unet prav­ni, od­no­sno za­kon­ski osnov za uknji­žbu. To je is­pra­vlje­no i vi­še ne­ma ni­ka­kve di­le­me u ve­zi sa tim pi­ta­njem – ob­ja­šnja­va Ra­do­sa­vlje­vić za M NO­VI­NE.
Ka­ko ka­že Va­si­li­je Ra­do­sa­vlje­vić, „oči­gled­no je da pi­sa­nje po po­je­di­nim por­ta­li­ma ima ne­ku po­za­di­nu“:
– Po­treb­no je da se ne­ko po­ni­zi i uvre­di, da se pla­si­ra­ju uvre­dlji­vi na­dim­ci… Na­ža­lost, sva­šta je da­nas mo­gu­će u me­di­ji­ma.
U mo­men­tu dok ovaj tekst ide u štam­pu, „rat­no sta­nje“ na „bor­be­noj li­ni­ji“ iz­me­đu dve za­ra­će­ne stra­ne ne pre­sta­je. Stvar će se, po sve­mu su­de­ći, re­ša­va­ti na su­du. Va­si­li­je Ra­do­sa­vlje­vić je do sa­da pro­tiv ured­ni­ka Srem­sko­mi­tro­vač­kog por­ta­la pod­neo dve tu­žbe. To je za ono do sa­da, a za ovo će­mo još da se „će­ra­mo“, ka­že Ra­do­sa­vlje­vić.

Vla­di­mir Ćo­sić