Se­ćam se deč­je pe­smi­ce, za­pra­vo sa­mo po­čet­ka: Ja sam ke­sa De­sa, a ja Mi­le­sa, a ja Ag­ne­sa. Či­ja je ovo klac­ka­li­ca? A on­da vla­snik klac­ka­li­ce (tj. kan­ta­ra) ka­že: Ja sam teg či­to gvo­žđe, za bra­šno, še­ćer, ka­fu i gro­žđe! Da­lje se teg lju­ba­zno ras­pi­ti­vao ko­li­ko je ko­ja ke­sa te­ška i da li bi i ka­ko mo­gli za­jed­no da se klac­ka­ju. To je bi­lo u pe­smi­ci, a u ži­vo­tu su i De­sa i Mi­le­sa i Ag­ne­sa za­ko­nom za­bra­nje­ne, osim ako ni­su bi­o­ra­zgra­di­ve. O te­gu da i ne go­vo­ri­mo, di­gi­tal­ne va­ge su ga pre­ga­zi­le. Me­ni re­či „pla­sti­ka“ i „bi­o­ra­zgra­di­vo“ ni­ka­ko ne mo­gu sta­ti u istu re­če­ni­cu, ali eto, ka­žu da ima i ta­kve pla­sti­ke. Či­sto sum­njam.

Za­bra­na pla­stič­nih ke­sa je ve­ro­vat­no je­dan od ve­ćih fo­lo­va koji nam se desio na početku 2020. Kao, mi bri­ne­mo o ži­vot­noj sre­di­ni pa će­mo pla­stič­ne ke­se, mu­če­ni­ce, za­bra­ni­ti, ali svu osta­lu pla­sti­ku u ko­ju je fa­brič­ki upa­ko­va­na ve­ći­na na­mir­ni­ca ne­će­mo. Kao, upo­tre­blja­va­će­mo pa­pir­ne ke­se, jer to je eko­lo­ški ko­rekt­ni­je. Do­du­še, mo­ra­će­mo da po­se­če­mo šu­me Ama­zo­na, one ko­je još ni­je za­pa­lio Le­o­nar­do Di Ka­prio, da bi­smo na­pra­vi­li to­li­ko pa­pir­nih ke­sa, ali ko­ga bri­ga. Ovo sa za­bra­nom zvu­či baš ona­ko eko­lo­ški, ta­man ko­li­ko i ga­še­nje jav­ne ra­sve­te na je­dan sat u „čast planete Zemlje“.

U vre­me ka­da sam či­ta­la go­re po­me­nu­tu pe­smi­cu, zna­či pre jed­no 40-45 go­di­na, uop­šte ni­je bi­lo pla­stič­nih ke­sa. Maj­ke mi. Me­đu­tim, šta se ta­da uop­šte ku­po­va­lo u pro­dav­ni­ca­ma? Haj­de is­pi­sni­ci, po­seb­no vi sa se­la, se­ti­te se ma­lo. Hleb, so, še­ćer, po­ne­ka bom­bo­na, ma­lo pra­šak, sa­pu­na, zej­ti­na … Mle­ko se do­no­si­lo iz kom­ši­lu­ka, jer uvek je na se­lu ne­ko imao kra­vu. Osta­viš šer­pi­cu na ska­li­na­ma pred ula­znim vra­ti­ma u ko­ju ga kom­ši­ni­ca, fri­ško po­mu­ze­no, uspe. I obič­no je oni­ma ko­ji ni­su pra­vi­li sir, ne­ka ba­ba Gi­za ili ka­ko se već zva­la u kom se­lu (ime sa­mi do­pi­ši­te, ba­ba Gi­za je „mo­ja“) su­bo­tom po­sle­pod­ne do­no­si­la sir (pod­li­va­ni i sit­ni) na ku­ću, za ne­delj­no ras­te­za­no. Po­vr­će smo ima­li u sop­stve­nim ba­šta­ma, kao i vo­će. Me­so iz do­ma­će ra­di­no­sti, na­rav­no. Pa kad odeš u pro­dav­ni­cu, stvar­no ti je do­vo­ljan ce­ger ili ne­ka plat­ne­na tor­ba. Kad se na pri­mer ku­po­va­la vo­da za pi­će? Sa­mo po­ne­ki de­ka je ona­ko, zbog zdra­vlja pio ki­se­lu vo­du „ra­den­sku“ ili „knjaz“ i to iz staklenih flaša. Pi­la se ar­ter­ska vo­da ili obič­na če­smu­ša. A da­nas? Ku­pu­je se sve, bi­lo da si na se­lu ili u gra­du. Od vo­de, do lu­ka i sla­ni­ne. Po­sle osred­njeg pa­za­ra u sa­mo­u­slu­zi osta­ne ra­zno­ra­zne pla­stič­ne am­ba­la­že za po­ve­ći džak, a tu ne ra­ču­nam pla­stič­nu ke­su u ko­joj je do­net pa­zar. Mle­ko je u pla­sti­ci, jo­gurt je u pla­sti­ci, pi­vo je u pla­sti­ci, vo­da je u pla­sti­ci. Jer tre­ba da­lje? Pra­šak za veš je u pla­sti­ci, „taš“ za su­do­ve je u pla­sti­ci, „vim“ za ri­ba­nje je u pla­sti­ci. I „bo­hor“ je u pla­sti­ci, sa­mo se sad zo­ve „le­nor“. Sve je u pla­sti­ci, i sad nam tre­ba­ju pa­pir­ne ke­se da svu tu pla­sti­ku sta­vi­mo u nju! Pa ko je tu lud? A ko zbu­njen?