U Srbiji se već godinu dana realizuje projekat rejonizacije, koji bi trebalo da traje tri godine. Kako stoji u obrazloženju ovog projekta, država koja daje novac iz budžeta za voćarsku proizvodnju, a ta proizvodnja ne daje maksimalne prinose, zbog toga što za određeno voće su neodgovarajući klimatski i zemljišni uslovi, postaje na neki način „saučesnik“ u nerentabilnoj proizvodnji. Zato je plan da se, po završetku rejonizacije, državne subvencije u voćarsku proizvodnju dodeljuju upravo na osnovu sačinjenog dokumenta o rejonizaciji.

Šta to u praksi znači? Ukoliko proizvođač gaji jabuku ili malinu tamo gde je procenjeno da klimatsko-zemljišni uslovi nisu pogodni za komercijalnu proizvodnju, on neće dobijati državne podsticaje, ali mu, naravno, niko ne zabranjuje da gaji one voćne vrste koje sam želi.

– Cilj nam je da u naredne tri godine imamo jasnu preporuku proizvođačima na kojim područjima veoma uspešno mogu da gaje koje voćne vrste. Taj dokument će biti platforma Ministarstvu poljoprivrede za davanje subvencija – kaže prof. dr Milan Lukić, direktor Instituta za voćarstvo u Čačku.

Sanda Klještanović, stručna saradnica za voćarsku, vinogradarsku i organsku proizvodnju u Poljoprivrednoj stručnoj službi Ruma, ističe da se o ovome priča još od davne 1961. godine.

Ona podseća da je prof. Petar Cindrić u Institutu u Sremskim Karlovcima, stvorio sorte i dao im imena, koja odgovaraju podneblju na kojem će da postignu najbolje rezultate, pa je na primer, jednu sortu vinove loze nazvao „Morava“, jer je tamo predviđena da se uzgaja.

– Imamo je i mi na Fruškoj gori, gde joj mesto nije. Znači, ima tačno određene voćne vrste, čak i sorte, koje najbolje rezultate postižu na određenom mestu i tu imaju najbolji kvalitet. Sad smo u situaciji da je malina, koja je naš brend, posađena po Sremu, a problem je što Srem nema nadmorsku visinu koja je malini potrebna da postigne tu boju i kvalitet po kojem je prepoznatljiva. Dakle, rejonizacija podrazumeva da će svaki proizvođač moći na svojoj njivi da posadi što god želi, ali neće moći da koristi subvencije – ističe Sanda Klještanović. Ona dodaje, da u Sremu mogu da se gaje gotovo sve voćne vrste, osim nekih jagodastih, kao što su borovnica i brusnica, jer to su voćne vrste koje traže posebno, kiselo zemljište.

Prof. dr Zoran Keserović, sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta ističe da je rejonizacija bitna, kako ne bi pravili greške kao do sada. Na osnovu rejonizacije, daje se preporuka koje voćne vrste treba gajiti da ne bi došlo do rizika i problema u proizvodnji, jer tada svi gube. Tako je samo prošle godine od izmrzavanja, država izgubila oko 70 miliona dolara, jer je došlo do klimatskih promena, ali na primer, u Remeti nema izmrzavanja ni jabuke ni kajsije, jer je tu nadmorska visina 200 metara, pa samo ovaj podatak ukazuje, koliko je značajno gde koju voćnu vrstu treba saditi.

– U Mađarskoj, da bi dobili podsticajna sredstva, prvi preduslov je da li ta voćna vrsta može da daje dobre rezultate u tim konkretnim uslovima. Suočeni smo bili sa proizvodnjom maline u Vojvodini, to nisu uslovi za nju i došli smo u situaciju da je prošle godine sve iskrčeno, a čak je i narušen brend srpske maline, zbog miksovanja različitog kvaliteta. Rejonizacija će doprineti da se više ne prave takve greške. To su Italijani fantastično odradili – južni Tirol je jabuka, a u okolini Emilije Romanje, koštičave voćne vrste, a u regionu Pulje je čak 17.000 hektara pod trešnjom – govori o ovom projektu profesor Keserović.

I ministar poljoprivrede Branislav Nedimović očekuje značajne rezultate od ovog projekta

– To je jedan od najsloženiji projekata kojima se država bavi. Mi smo to pokrenuli pre oko godinu i po dana. On znači, da u skladu sa klimatskim i geografskim prilikama, opredelimo prostore koji su najbolji za određenu kulturu, bilo voćarsku, povrtarsku ili ratarsku. Ne može sve svuda da se gaji, i u skladu sa tim ćemo opredeliti i sistem subvencija – ističe Nedimović.

O ovom projektu smo razgovarali i sa proizvođačima, koji su svakako i najbitniji u celoj priči. Rumljanin Dragiša Kovačević, za sada ima pod višnjom šest hektara zasada u Stejanovcima, a našim čitaocima je poznat i po tome, što je bio prvi proizvođač koji je dobio sredstva IPARD-a, i to za mašinu za berbu ovog voća.

– Prvi zasad sam podigao 2000. godine. Radio sam analizu zemljišta i po rezultatima analize su mi rekli da bi tu višnja mogla solidno da uspeva. U okolini su i ranije već bile plantaže višanja i znao sam da mogu i ja da uzgajam višnju. Rejonizacija je korisna za odlučivanje, pogotovo za početnike – da odluče čime će se baviti, da se zna šta pripada ovom podneblju, za šta su ovi uslovi optimalni i da se ide u proizvodnju bez većeg rizika. Planiram proširenje, plan mi je još zasada višnje i nešto šljive. Mislim da i ta kultura ovde odgovara, ali, kada bih dobio potvrdu kroz rejonizaciju, bilo bi još bolje – kaže Dragiša.

Za realizaciju projekta su zaduženi Institut za voćarstvo u Čačku, Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu i u Beogradu, uz finansijsku podršku Ministarstva poljoprivrede od 30 miliona dinara.

Kao rezultat projekta, trebalo bi sačiniti taj strategijski važan dokument, za koji se ideja javila još davne 1961. godine.

S. Džakula