Путо­ва­ње ка умет­нич­ким врхо­ви­ма све­та

MECOSOPRAN MILIJANA NIKOLIĆ

Putovanje ka umetničkim vrhovima sveta

Objavljeno u Kultura
14.07.2022. u 07:55
Napisao: m-novine.com
M novine Sremski informativni portal > Kultura > Putovanje ka umetničkim vrhovima sveta

Putovanje mecosoprana Milijane Nikolić ka umetničkim vrhovima sveta koje je počelo pre više od dvadeset godina dovelo je rođenu Mitrovčanku na pragove najvećih operskih scena. Našu javnost, čak i onu kojoj ova vrsta muzičko – scenske umetnosti nije toliko poznata i bliska, ime Milijane Nikolić asocira na Milansku skalu – najspektakularniju planetarnu opersku kuću koja je 2001. godine, tada dvadesetšestogodišnjoj devojci promenila život i bila „odskočna daska“ za nastupe po celom svetu.
Krajem aprila ove godine u kulturnim rubrikama naših novina pojavila se vest da će na Velikoj sceni beogradskog Narodnog pozorišta biti izvedena čuvena Verdijeva opera „Trubadur“, gde su glavni protagonisti internacionalne operske zvezde mecosopran Milijana Nikolić i njen suprug, tenor Rozario la Spina. U istom teatru Milijana je nedavno ostvarila debitantsku ulogu u „Don Kihotu“ a ovog proleća premijerno je bila angažovana i na velikom operskom projektu Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.
Kako trenutno boravi u svom rodnom gradu gde okružena porodicom, familijom i prijateljima akumulira energiju i inspiraciju za nove nastupe, zamolili smo poznatu umetnicu da sa čitaocima „Mitrovačkih novina“ podeli neke od utisaka i sećanja na najupečatljivije trenutke u karijeri. Sa svojom porodicom ona već godinama živi u Australiji gde je redovno angažovana u tamošnjim produkcijama i na repertoaru čuvene Sidnejske opere. Ljude umetničkog senzibiliteta u čijoj su stvaralačkoj biti uzajamna komunikacija i razmena emocija sa publikom, pandemija korona virusa očigledno je teško pogodila. Milijana je najpre bila „zarobljena“ u Rimu, da bi otišavši u daleku Australiju naišla na gotovo dvogodišnju blokadu izlaska iz zemlje. U Srbiju je došla početkom godine što je bila prilika da na poziv svojih kolega iz Beograda i Novog Sada uveliča scensko – muzička dela na kojima su radili. Početak razgovora sa Milijanom rezervisali smo za evociranje ne tako davnih uspomena iz njenog ali i života svih nas.
– Smatram da je pandemija najviše negativno uticala na slobodne umetnike koji nisu „vezani“ čvrstim ugovorima i koji su dosta vremena „lebdeli u vazduhu“ ne znajući zapravo gde su. Emotivno nas je sve ovo teško pogodilo, jer umetnik živi na sceni. Ona mu je posao, ali tamo stiče „kondiciju“, crpi motive i inspiraciju. Tu atmosferu, emociju i pritisak scene i pune sale ne možete da osetite ako ste izolovani i radite samostalno, tako da je to za nas nešto kao oduzimanje dela duše. Bile su teške dve godine, ali to je bila i prilika da malo stanemo i „predahnemo“, da vidimo gde smo, da se posvetimo nekim drugim stvarima i vrednostima. Mi smo se snalazili i vraćali se svojim počecima, pokušavajući da u nekim manjim prostorima i sa manje publike napravimo jako lepe umetničke stvari koje su bile i edukativnog karaktera. Tu su mi pomogla i neka ranija iskustva. Recimo, ja sam prva u Sremskoj Mitrovici organizovala operski koncert sa željom da ljudima objasnim šta je to opera, jer kod mnogih postoje velike nepoznanice, pa samim tim ne cene dovoljno operu kao umetnost, kaže Milijana Nikolić.
Karmen, definitivno!
Svaka od uloga traži posebnu pripremu i „uživljavanje“ umetnika. Zamolili smo Milijanu da iz mnoštva uloga izdvoji onu u kojoj se najbolje izrazila i gde se najviše prepoznala.
– To je definitivno uloga Karmen. „Karmen“ je bila revolucionarna opera za to doba u toj meri da je njeno prvo izvođenje bilo neuspešno. Čak je i Žorž Bize umro sa utiskom da je napravio operu koja nije dobra a reč je o najviše izvođenoj operskoj predstavi. Bilo je nezamislivo da vi u to vreme stavite jednu Romkinju u centar scene. Nekog ko je praktično antiheroj u tom socijalnom smislu. To je bilo vrlo hrabro i sa aspekta uloge žene u društvu. Ona je rame uz rame sa muškarcima u tom svetu lopova i krijumčara, ali i žena koja živi u trenutku. Svi je posmatraju kao „fam fatal“ i „seksi“ ženu i svi je na neki način žele, ali ona je za mene samo žena, do srži iskrena i muškarci je zbog toga vide kao drugačiju, kaže Milijana Nikolić.
S obzirom na činjenicu da je većina ljudi koja bi posmatrala neku izvedbu a da prethodno nije imala dodir sa operskim predstavama, uglavnom oduševljena i puna utisaka, zamolili smo sagovornicu da u nekoliko rečenica „približi“ ovu umetnost, naročito mladim ljudima.
– Smatram da je opera kompleksna i vrlo interesantna umetnost, jer nju čini mnogo segmenata, počevši od muzike, scenografije, kostima, umetničke priče ili samog načina pevanja i glume, tako da svako može pronaći nešto što će ga umetnički i emotivno pokrenuti ili podstaći na razmišljanje. Naročito danas, kad se većina umetničkih direktora trudi da operu približi publici, kad postoji prevod svake predstave, pa možete u potpunosti da pratite radnju na sceni. Mi u Srbiji imamo skoro sve – sjajne muzičare, pozorišne scene, kuće sa velikom tradicijom ali bi možda trebalo više ulagati i obezbediti, po mogućnosti i privatne donacije, jer tako funkcioniše opera u savremenom svetu, kaže naša sagovornica.
Odlazak na Akademiju za soliste čuvene milanske „La Skale“ bio je značajan događaj u životu i karijeri Milijane Nikolić. Bila je jedan od retkih kandidata koji je zadovoljio stroge umetničke kriterijume. Kada je posle usavršavanja krenula sa milanskog trga Piazza della Scala nije bilo ni jedne značajnije svetske operske scene na kojoj nije nastupala.
– Svakako da je odlazak u Italiju iz korena promenio moj život. Nakon što sam završila Akademiju kod profesorke Radmile Smiljanić, sklopile su se neke za mene srećne i čini mi se sudbinske okolnosti da usledi taj poziv za audiciju u Milanskoj skali, koji se na takav način više nikad nije ponovio. Bila sam oduševljena i prosto nisam mogla da verujem. Iako sam bila student stajala sam na mestu gde su pevali najveći velikani svetske opere – Pavaroti, Marija Kalas, Kareras, Domingo i za mene je to bila velika čast ali i odgovornost. Osetila sam to već na audiciji. Učila sam i praktično kretala od početka. Na neki način sam se „kalila“ i dostigla potpuno novi nivo muzičkog izražaja. Činjenica da sam studirala u Milanskoj skali mnogo mi je pomogla u daljoj karijeri. Kasnije sam sa Rozariom, mojim sadašnjim suprugom otišla u Australiju na audiciju i tu počinje sjajna saradnja sa Sidnejskom operom koja traje punih 15 godina. Mnogi i danas misle da sam ja primadona Sidnejske opere, ali ja nisam radnim odnosom vezana za ovu kuću, pa je još veći uspeh što me ova velika opera svake godine poziva da radim, a nema obavezu prema meni kao delu svog umetničkog ansambla. Ovde smo napravili svojevrsnu bazu, ali u suštini smo stalno putovali, tako da je jednom prilikom sin naše prijateljice na pitanje gde mi živimo dao duhovit, ali i prilično tačan odgovor – „pa oni žive u avionu“, kaže mecosporan Milijana Nikolić koju je publika u raznim ulogama, izuzev čitave Italije i Evrope gledala u njujorškom Metropolitenu, Sijetlu, Detroitu, Seulu, Hong Kongu i dalekom Japanu.
Upoznajući mnogo ljudi i različite kulture Milijana je spoznavala publiku različitog temperamenta i navika. Pitali smo je za upečatljiva iskustva s publikom širom sveta. Izdvojila je primer publike iz oblasti grada Parme gde je rođen i živeo Đuzepe Verdi. Oni operu ljubomorno čuvaju kao sopstveni umetnički dragulj i toliko su se užive u ovu umetničku strast da su, poput navijača u fudbalu podeljeni u tabore i imaju svoje omiljene pevače, pa se neretko dešavalo da usred operske predstave počne dobacivanje i međusobna rasprava o kvalitetu pevača na sceni. Kritikujući pojedine pevače glasno se pitaju – „Ko ih je ovde doveo“? Kao dobri poznavaoci opere prema novim pevačima često su strogi i vrlo zahtevni. Za razliku od temperamentnih Italijana koji tokom predstave tačno znaju kad treba da aplaudiraju i ne libe se da ustanu sa stolica, poskoče i načine prave ovacije, publika u Japanu sluša operski program sa takvom pažnjom da izvođači na sceni pomisle kako nisu dovoljno „dotakli“ publiku. Međutim, na kraju predstave njihov aplauz i izliv emocija koji su čuvali tokom čitave predstave neretko potraje i čitavih pola sata.
Počeci u „Sirmium kantorumu“
Iz nekog, za nju teško objašnjivog razloga, Milijana Nikolić već u svojoj petoj godini zainteresovala se za opersko pevanje. Uzor će joj postati poznata jugoslovenska operska pevačica Dubravka Zubović. Pevanja se nikad nije stidela iako je, kako sama kaže, kao devojčica bila tiha i introvertna osoba. Talenat učenice kojoj je učiteljica Marica morala da priđe da bi čula njeno čitanje, prepoznao je nastavnik muzike u mitrovačkoj „Popovićevoj“ osnovnoj školi, profesor Vojislav Bugarski. Kao jedna od najmlađih članica bila je uključena u rad gradskog hora „Sirmium kantorum“ koji je u svoje vreme bio neprikosnoven na mnogim takmičenjima evropske i svetske horske scene. Od profesora Bugarskog naučila je mnogo a naročito da muzika traži ozbiljan rad i disciplinu. Vremenom je ovaj savet nadogradila vrednom „istinom“ profesorke Biserke Cvejić, da pored talenta i rada mora postojati i izvesna doza sreće. Vojislav Bugarski, prema rečima naše sagovornice, horsko pevanje učio je od starih italijanskih majstora u Splitu i ovu jedinstvenu tradicionalnu tehniku horskog pevanja danas je teško naći, čak i u samoj Italiji. Posle desetak godina pevanja u horu i završetka Mitrovačke gimnazije Milijana Nikolić je odlučila da muzika bude njeno osnovno zanimanje. U tom smislu, po ubrzanoj proceduri završila je neophodne muzičke škole i upisala solo pevanje na beogradskom Fakultetu muzičkih umetnosti gde će diplomirati u klasi profesorke i operske primadone Radmile Smiljanić. Odlazak na Apenine i vrhunsku opersku scenu usledio je u posleratnim godinama jugoslovenske države.
Prve muzičke korake poznati svetski mecosopran načinila je u Sremskoj Mitrovici, gradu koji joj je pružio detinjstvo i mladost, u koji se rado vraća svesna činjenice da je mnogi poznaju, cene i vole. Bez obzira što ju je Mitrovica „podarila“ svetskoj operskoj eliti, Milijana Nikolić je u svom gradu i zemlji omiljena i pristupačna osoba koja se svakom obraća lepom rečju i pitomim osmehom.
– Lepo je vratiti se u svoj grad. Ja uvek pamtim Mitrovicu po srećnom odrastanju. Sava, vožnja biciklom, bezbrižnost… Sve su to stvari za koje mislim da veliki grad ne može da pruži deci. Sećam se da mama nije mogla da nas doviče sa ulice, mada primećujem da je danas manje klinaca na ulici jer je očigledno i ovde došlo takvo vreme, kaže znamenita Mitrovčanka „na radu“ u svetu.
Iako je bila deo širokogrudog umetničkog sveta „zdravih shvatanja“ na momente su je iskušavali problemi i „boleli“ različiti nedobronamerni komentari u odnosu na događaje i ljude sa ovih prostora. Ipak, svojim radom i otvorenošću duha uspela je da u „dalekom svetu“ stekne zavidno poštovanje. Uz bogatu muzičku karijeru Milijana je sa svojim životnim saputnikom Rozarijom la Spinom, operskim pevačem italijanskog porekla iz Australije zasnovala porodicu. Njihov sin Enriko koji nosi i srpsko ime Ilija obožava da dođe u Sremsku Mitrovicu, baš kao i tenor Rozario kome se dopao život u manjoj sredini kao što je najveći sremski grad. U bašti Milijaninih roditelja posadio je sicilijanski paradajz, a prema rečima njegove supruge, ni jedno božićno slavlje ili rođendan u porodičnom domu ne može da prođe bez „okretanja praseta“. Milijana je u „obavezi“ da svojim ukućanima redovno pravi sarmu. Tenor la Spina u dobroj meri govori i razume srpski jezik koji se u njihovoj kući takođe koristi. U jednom trenutku poznati australijski umetnik uspeo je da u svojoj zemlji, na dalekom kontinentu pronađe i čuvene mangulice.
Milijana Nikolić uvek je rado prihvatala svaku inicijativu da u svom rodnom gradu priredi neki događaj ili operski spektakl. Često ih je i sama osmišljavala. Kaže da je uvek spremna za dobre ideje a rado se seća operskih predstava koje je u svojoj zemlji i gradu organizovala proteklih godina. Za ove spektakle uvek se tražila karta više. Milijana i Rozario spremni su da mnogobrojna lična i porodična poznanstva, pod pretpostavkom da naiđu na razumevanje i želju nadležnih u gradu, podrede pretvaranju Sremske Mitrovice u elitni edukativni centar za mlade pevačke talente, povezan sa našim velikim gradovima, Italijom i svetskim umetničkim scenama.
Dejan Mostarlić
00vote
Article Rating
173
SHARES
Share Tweet Subscribe
Tagovi: