MRTAV UGAO

Ptica koja leti unazad

Letujući na hrvatskom primorju imao sam priliku da upoznam izvesnog Alberta. Bio mi je domaćin u Rovinju, a kroz priču sam saznao da se, između ostalog, bavi sportom. Tačnije vaterpolom. Alberto je, inače, turistički vodič i vaterpolo trener.

U to vreme se održavala Olimpijada, a ljudima sa našeg podneblja uvek je zanimljiv turnir u vaterpolu, s obzirom na to da Balkanci već dugo godina dominiraju ovim sportom. Ono što je za nas najbitnije je to da nekako uvek na kraju pobedi Srbija.

Nisam mogao da izdržim a da ne čačnem Alberta u momentu kada smo igrali protiv Hrvata. Prihvatio je šalu na svoj račun i, onako šmekerski, priznao da smo bolja selekcija. Što je najgore od svega, purgeri su nas nakantali tog dana 14:12.

Inače, u Rovinju se slabo igraju drugi sportovi sem vaterpola. Domaćin mi je pokazao gradski bazen koji je, bez preterivanja, jedan od najlepših sportskih objekata koje sam video. Da se razumemo, ne pričam o nekom velelepnom zdanju u koje je uloženo brdo para. Ono što ga izdvaja od ostalih, jeste lokacija. Vaterpolisti imaju priliku da igraju i treniraju, a da im je svo vreme pred očima prelepi stari grad. Kažu da niko od igrača koji su imali priliku da igraju tu nije ostao ravnodušan, a bilo je i predloga da se pojedine utakmice hrvatske reprezentacije igraju u tom bazenu.

Alberto je dobro upoznat sa situacijom u srpskom vaterpolu. Ima, kaže, mnogo poznanstava u Srbiji, a u Novom Sadu je redovan gost ekipi Vojvodine sa svojom selekcijom veterana. Njegova žena odmahuje rukom dok on to priča, spominjujući neka pijanstva i famozno „treće poluvreme“.

Elem, pre neki dan smo imali priliku da vidimo kako vaterpolo idila izgleda u srpskoj režiji. Crvena zvezda je dovela crnogorskog trenera hrvatskih korena Mirka Vičevića. Nije prošlo mnogo vremena dok ovaj proslavljeni vaterpolista nije shvatio da se grdno zajebao rešivši da dođe u Beograd. Na meču između Zvezde i Šapca, „navijači“ beogradskog kluba su razvukli transparent „Šiptar, Hrvat, Balija nije moja bratija“. Vičeviću nije ostalo ništa drugo nego da spakuje kofere i zapali odakle je došao.

U sramnom saopštenju VK Crvena zvezda nijednom rečju se ne osuđuje postupak navijača, a ono što je najbitnije za upravu kluba, jeste činjenica da su huligani mirno napustili tribine.

Mirku Vičeviću se, između ostalog, zamera to što je predsednik Hrvatskog građanskog društva u Kotoru i član Milove stranke. Zaboravlja se, međutim, da se radi o čoveku koji je sa reprezentacijom Jugoslavije bio olimpijski, svetski i evropski prvak, a ignorisao je preporuku Vaterpolo saveza Hrvatske i nastupio za Jugoslaviju na Evropskom prvenstvu 1991. godine.

Ovo, nažalost, nije izolovan incident. Barem što se tiče srpskog sporta. Imali smo skoro priliku da na delu vidimo i navijače Partizana koji su se proslavili na jednoj rukometnoj utakmici. Ovoga puta, na tapetu su bili nesretni Makedonci. Povici „Južna Srbija, nikad Makedonija“ dočekali su igrače makedonskog Pelistera.

Da se i muslimani ne osete zapostavljeno, potrudili su se huligani koji podržavaju rukometni klub Crvena zvezda. Na utakmici protiv Novog Pazara, skandiralo se Ratku Mladiću, pevale se neke šovinističke pesmice i vređalo se na verskoj osnovi. Novi Pazar je potom istupio iz lige, a prosto neverovatno zvuči činjenica da Rukometni savez ni prstom nije mrdnuo ovim povodom. Liga je nastavljena bez njih, kao da se ništa nije desilo.

Sve ove budalaštine se dešavaju sada, u ovom momentu, u Srbiji u 21. veku. Iluzorno je i pričati koliko poražavajuće sve to deluje. I dok se ostatak normalnog sveta bori sa svakodnevnim problemima, ovde se još uvek vode neke bitke iako su ratovi davno završeni. Vuk Drašković je jednom prilikom, tokom svog mandata na mestu šefa diplomatije, izjavio da je Srbija poput indijanske ptice koja leti unazad i stalno gleda odakle je došla. Tako bolno. Tako istinito.