Iako još uvek nije ozvaničeno, upućeni kažu da će vanredni republički i redovni pokrajinski i lokalni izbori biti 24. aprila, dakle za vreme trajanja uskršnjeg posta. Što samo po sebi nije problem. S obzirom da Srbi nisu baš najažurniji kada je post u pitanju. Sem na Veliki petak, kad obično jedu ribu, kao i za Svetog Nikolu. To znači da će malo ko od preteranog ispošćavanja biti u riziku da zapadne u bedak.
I recimo na glasačkom listiću nacrta Čiča Glišu, osim da zaokruži neku od stranaka koja mu nudi optimističku budućnost i sve što uz to ide.
Nije mali broj onih koji su uvereni da će ovogodišnji izbori biti zapamćeni po prljavoj kampanji. Mada mi nije jasno na šta ustvari misle, jer u šta onda spadaju svi oni silni „državni udari“ i ostala frtutma koju poslenici medija forsiraju, ne bi li se umilili vlasti, ili odrađujući određena kreditna zaduženja za račun opozicije.
U tom smislu, ne mogu da smetnem s uma jednu štampanu stvar koja se predstavlja kao ovdašnja lokalna novina, čije uredništvo ima stav da politika kao pojava ne treba da bude tema za njihove novinare. Objašnjenje je vrlo kreativno: ako pišeš političke teme, „onda uvek moraš nekog da pljuješ“. Zanimljivo. Zamislite recimo „Politiku“ bez politike, a nešto ne primećujem da se ista bavi „pljuvanjem“.
Stvar je dakle u znanju i neznanju, što nije (neznanje to jest) retka pojava kod ljudi koji spadaju u onu felu koja sebe naziva novinarima. Ilustracije radi, nemešanje u sopstveni posao ume da bude prilično urnebesno. Tako je u dotičnoj štampanoj stvari, povodom jednog događaja, a u želji da se poslovično „ne meša u politiku“, osvanula slika Bojana Pajtića, a ne mitrovačkog gradonačelnika Branislava Nedimovića, pa je svaki prosečni čitalac mogao da iz ovoga protumači kako ustvari Pajtić, a ne Nedimović, gradi bazen u Sremskoj Mitrovici.
Lep besplatni marketing za šefa DS, u Sremskoj Mitrovici gde je na vlasti SNS.
Kad je neko trapav, onda ne znaš da li je bolje da se u nešto meša, ili da se ne meša. Što bi se reklo u onom vicu, kad Mujo ide na Mesec: Nahrani svinje i ništa ne diraj!
Ovakvi mediji idu na ruku pojedinim likovima, poput onog opskurnog tipa, poznatog u mitrovačkom podzemlju pod konspirativnim tj. partizanskim imenom Žvalojica. Dotični je Žvalojica (u nekim krugovima poznat i kao Žvalojica Slinavi), dok je još kao perspektivan deran šetao u plastičnim kineskim papučama, najviše voleo da bude novinar kad poraste. Kao i toliki drugi, maštao je o televizijama, radio stanicama, ali posebno o štampanim izdanjima i portalima.
U skladu sa svojim maštarijama, opskurni Žvalojica je osnovao, uz pomoć svojih stranačkih poslušnika, nekoliko raznih medija, koja uspešno finansira državnim i stranačkim parama. Što mu naravno nije teško, jer Žvalojica je redak zver, član mnogih stranaka, što bi se reklo „mangup u svačijim redovima“.
Dotični je, naime, oduvek maštao da bude Glavni Urednik Sremske Mitrovice.
Zato, takvima kao što je Žvalojica, veoma odgovaraju štampane stvari koje se prodaju na kioscima a nisu novine. Pored takvih, on se oseća kao živahna muva zunzara na brdu onoga što se ne jede. Jer što je više budala među novinarima, to su likovi poput Žvalojice uspešniji manipulatori. Što je za kandidata na funkciju Glavnog Urednika Sremske Mitrovice najvažnije.
Za razliku od onih novinara, koji se trude (i to otvoreno priznaju) da se ni u šta ne mešaju, Žvalojica i njegovi privatni mediji se mešaju u sve, kao onaj margarin. Margarin kao takav ima višenamensku upotrebu, što na poseban način ilustruje i Bertolučijev film „Poslednji tango u Parizu“.
Zato, kad se zahukta predizborna kampanja, ne treba se plašiti polupismenih uplašenih novinara, koji su zalutali u novinarstvo jer nisu imali para da registruju taksi delatnost. Treba više zazirati od likova poput dotičnog Žvalojice koji troši budžetske pare kako bi vukao za nos one koji su odgovorni za trošenje budžeta.
A koga će od tog margarina da boli dupe, videćemo na kraju filma.