Izvestan pogled

Privatna svojina

Početkom maja, navršilo se 200 godina od rođenja Karla Marksa, u njegovom rodnom Triru, postavljen mu je impozantan spomenik.
Mada neki na Karla Marksa gledaju kao na šaljivdžiju, otac „Kapitala“ je u mnogim stvarima bio u pravu. Crvena linija između klasa definisana je (jedino) time u čijim se rukama nalaze sredstva za proizvodnju. Bez obzira na to da li ljudi žive u robovlasničkom, feudalnom ili kapitalističkom društvu, jer je jedino kapital bitan, sve ostalo su finese. Zato se Marksu, povodom 200 godina od rođenja, još uvek postavljaju spomenici. I mnogi su ubeđeni da to nije bez smisla.
Mi koji smo živeli u socijalističkom društvu, vešajući na isti zid, jednog pored drugog, Lenjina, Staljina, Tita i Marksa, nismo se baš najbolje snalazili u spoznaji sveta u kom smo se nalazili. Brkali smo Marksa sa ljudima koje on nije ni poznavao, a kamo li da ih je imao u vidu kad je pisao svoje kapitalno delo. Tako je i siroti Mars došao na „stub srama“ po merilima zadružnih aktivista, koji su mislili da om ima neke veze sa gulazima, golootočkim pričama, jahanjem popova i narodnim kujnama. Takvi tikvani su izglasavali čudesne zakone, sa kojima danas bezuspešno pokušavaju da stvore demokratsko društvo.
Zato niko od nas ne može a da makar u sebi ne prokomentariše onu scenu iz nekog od američkih filmova, gde je u nekoj vukojebini, na žičanoj ogradi okačeno obaveštenje da se radi o privatnom posedu:
PRIVATE!
U ovoj jednoj reči je kazano sve. Dalje nećeš moći, što bi rekao onaj navrndani čiča u filmu „Ko to tamo peva“.
Drugim rečima, ko god se drzne da bez pitanja preskoči ogradu, rizikuje da bude upucan, bez dodatnog upozorenja. Dok je kod nas sasvim drugačije. Nedavno smo svi imali prilike da čitamo u novinama, kako se na sudu, kao optuženi za ubistvo, našao čovek koji je upucao bitangu koja mu je usred noći, radi krađe i naoružana, provalila u stan, u kome spavaju njegova supruga i deca. Optuženi je navodno prekoračio nužnu odbranu, dok se lopov sa pištoljem u ruci šetkao kroz njegov stan kao po korzou?
Ovaj primer mi je nekako pao na pamet kada sam se upoznao sa slučajem Vladana Radovanovića, čiju je kuću zaposeo dr Duško Rebić, njegov (bivši?) stanar. Tako se Radovanović našao u čudesnoj situaciji. Dr Duško Rebić ga je tužio sudu zbog „ometanja državine“, držeći se ugovora o zakupu kuće, koji predviđa određeno vreme za otkazni rok. Čudne stvari. Dr Rebić tuži vlasnika, ne želeći da izađe iz njegove kuće i poziva se na ugovor koji sam ne priznaje, čineći ga ništavnim, pošto ne ispunjava svoje obaveze.
Prijatelji koji pokušavaju da shvate u kakvom se sosu našao Radovanović, kažu mu da treba da bude srećan ako Sud ne dozvoli dr Rebiću da do okončanja sudskog postupka ne nastavi da boravi u Vladanovoj kući.
Nema to veze sa sudijom koji sudi u ovom postupku, već ima veze sa Sudom, odnosno našim zakonodavstvom.
Zaista: šta će biti s kućom?!