Uda­la sam se sa 20 go­di­na. Ra­di­la sam u jed­nom ka­fi­ću u ko­ji je moj ta­da­šnji muž do­la­zio i ta­ko smo se upo­zna­li. Za­ba­vlja­li smo se oko go­di­nu da­na i ni­sam ni pla­ni­ra­la da se udam za nje­ga. Kad sam shva­ti­la da sam trud­na, ni­je mi bi­lo spa­sa. Zna­la sam da se mo­ram uda­ti, da mo­je de­te ne bi bi­lo van­brač­no. Sa njim sam bi­la u bra­ku do 2009. go­di­ne i ro­di­la sam dva si­na.
Na­si­lje u bra­ku se spro­vo­di­lo sva­ko­dnev­no na­da mnom i nad de­com. Od­ra­sla sam u slič­noj po­ro­di­ci. Ta­ta je bio al­ko­ho­li­čar, ali to se ni­je na me­ne od­ra­zi­lo, jer je otac mal­tre­ti­rao sa­mo ma­mu. Muž i ja smo ot­po­če­li za­jed­nič­ki ži­vot bez nje­go­ve po­ro­di­ce, ži­ve­li smo sa­mi. Mo­gu da ka­žem da sam, čim sam se uda­la, uvi­de­la da to ni­je brak ka­kav tre­ba da bu­de, ali se to odu­ži­lo, ka­sni­je sam tr­pe­la zbog de­ce. Ka­da je de­te na­pu­ni­lo ne­ko­li­ko me­se­ci, na­si­lje je po­če­lo da se ma­ni­fe­stu­je sva­ko­dnev­no, kroz na­pa­da­nje i vre­đa­nje, ver­bal­no i fi­zič­ki. Dru­go de­te ni­sam hte­la da ro­dim, ali sam ipak osta­la trud­na. To­kom trud­no­će, ta­ta me je skla­njao i šti­tio od mu­ža, a kad je umro ja vi­še ni­sam ima­la za­šti­tu. Odem ne­gde, iza­đem iz na­še ku­će, ali ni­je bi­lo re­še­nja jer je uvek do­la­zio za mnom i de­com. Ta­da­šnji muž je bio za­po­slen i ja sam ra­di­la, taj po­sao mi je pru­žao sve. Sa­ti pro­ve­de­ni na po­slu omo­gu­ći­li su mi da bar na krat­ko vre­me za­bo­ra­vim šta se de­ša­va u mom ži­vo­tu. Ni­kad mi ni­je pa­da­lo na pa­met da zbog ova­kve si­tu­a­ci­je pi­jem le­ko­ve ili bu­dem de­pre­siv­na, jer sam ima­la ku­ći dvo­je de­ce ko­je je tre­ba­lo na­hra­ni­ti. Sve vre­me to­kom ove tor­tu­re sam mi­sli­la sa­mo na de­cu. Pri­ja­te­lji su mi mno­go po­mo­gli, da mi ni­je bi­lo njih ne bih ima­la gde da po­beg­nem sa de­com. De­ša­va­lo se ne­ko­li­ko pu­ta da se de­ca sa­kri­va­ju u po­drum od oca, jer ih je mal­tre­ti­rao i do­bi­ja­li su ba­ti­ne. Me­ne je na­zi­vao ra­znim ime­ni­ma, vre­đao i vi­še je bo­le­lo to psi­hič­ko na­si­lje ne­go fi­zič­ko. Smeo je da me uda­ri sa­mo kad okre­nem le­đa i ta­da bi me uda­rao gde stig­ne. Naj­vi­še me je bo­le­lo kad mal­tre­ti­ra de­cu. U stal­nim po­ku­ša­ji­ma da odem iz ku­će, on je nas na­la­zio i na­pa­dao.
Ma­mi se ni­sam ni­kad ža­li­la, jer sam zna­la kroz šta je pro­šla i sa­ma, ali je na­kon ne­kog vre­me­na sa­zna­la i ima­la sam nje­nu pu­nu po­dr­šku. Ja sam ja­ko po­zi­tiv­na oso­ba, ni­sam od že­na što pla­ču, vi­še sam ću­ta­la u se­bi. Si­no­vi bi uvek sta­ja­li is­pred me­ne i to je nje­ga ner­vi­ra­lo. Kad god je kre­nuo da uda­ri me­ne oni su sta­li is­pred. De­cu je mal­tre­ti­rao naj­vi­še kad su sa­mi, dok sam ja bi­la na po­slu. Po­što sam no­si­la nje­go­vo pre­zi­me, bi­la sam u oba­ve­zi da ga pri­mim u za­jed­nič­ku ku­ću gde smo ži­ve­li.
Od­la­zi­la sam u Sup i Sud gde su mi go­vo­ri­li da ja mo­ram da iza­đem iz tog sta­na, ali ni­sam ima­la gde da odem. Je­dan dan dok sam bi­la na po­slu, kom­ši­ni­ca je zva­la na te­le­fon go­vo­re­ći da se ne­što de­ša­va u mo­joj ku­ći. Kre­nu­la sam od­mah sa po­sla ali me je za­u­sta­vi­la Sa­o­bra­ćaj­na po­li­ci­ja ko­joj sam ob­ja­sni­la tre­nut­nu si­tu­a­ci­ju i oni su po­šli sa mnom. Biv­ši muž je kre­nuo da da­vi de­te. Po­li­ci­ja ga je pri­ve­la i tu noć je pro­veo u za­tvo­ru, ali me­ni ni­šta ni­je zna­či­lo, jer je već su­tra­dan bio slo­bo­dan.
Jed­no­stav­no se de­sio mo­me­nat kad vi­še ni­sam mo­gla da iz­dr­žim, uze­la sam de­cu u oti­šla u Sup, sta­vi­la sam nož i re­kla im sad je go­to­vo, ili ću ja ubi­ti nje­ga ili će on ubiti me­ne. Tad su ga pri­ve­li, sla­li na Ze­len­go­ru, vo­di­li ga u jed­nu usta­no­vu gde je re­če­no da se na­vod­no iz­le­čio. On je zlo­sta­vljao i svo­ju po­ro­di­cu, sa­mo što su u po­čet­ku oni me­ne sma­tra­li kriv­cem. Zna­te ka­ko je to, sna­ja je uvek kri­va. Ka­sni­je je njih mal­tre­ti­rao, kad smo mi bi­li na si­gur­nom i to još go­re ne­go nas. Bra­ko­ra­zvod­na par­ni­ca je ko­nač­no po­kre­nu­ta 2009. go­di­ne. Tu­žbu za na­si­lje je po­kre­nuo je Cen­tar za so­ci­jal­ni rad. Pro­tiv nje­ga su iz­re­če­ne me­re, do­bio je ka­znu i bio je u za­tvo­ru za na­si­lje ko­je je vr­šio nad čla­no­vi­ma svo­je po­ro­di­ce. Ja sam sme­šte­na na bez­bed­no i si­gur­no me­sto, on mi sa­da vi­še ne mo­že ni­šta. Mo­ja de­ca su ži­va i zdra­va, raz­go­va­ram sa nji­ma o sve­mu, o onom što smo pro­šli i učim ih naj­bo­ljem. Da­nas imam pri­ja­te­lje, ni­sam se uda­lji­la ni od ko­ga, na­sta­vi­la sam da ži­vim svoj ži­vot kao i ra­ni­je, uz svo­ju de­cu ko­ja su moj oslo­nac i po­dr­ška.