Sremska Mitrovica do sada je iznedrila brojne velikane srpskog glumišta. Svoje prve korake u mitrovačkom Pozorištu „Dobrica Milutinović“ napravili su čuveni Mira Banjac i Petar Kralj, a iz ovog grada dolazi i proslavljeni reditelj i dramaturg Siniša Kovačević. Ipak, da Mitrovica i danas ima šta da pokaže u ovoj oblasti, dokazuju i njene mlade nade, a jedan od njih je dvadesetpetogodišnji Stefan Tajbl, čiji talenat u oblasti glume, ali i režije, je već uveliko zapažen i van rodnog grada.

– Sve je počelo kada sam bio dete, iz dečje igre i potrebe da se nečim bavim. Roditelji su me odveli na audiciju za dramsku školu, koju je vodio Vladimir Balašćak. Primljen sam, i to je trajalo nekih godinu dana. Nakon toga, moji mentori su se menjali, a sve je postalo mnogo ozbiljnije u srednjoj školi, kada smo moj drug Marko Vukićević i ja uradili predstavu TV manijak. Nismo bili ni svesni koliko ozbiljne teme smo se dotakli, a pritom, te 2010. godine je televizija bila mnogo pristojnija nego danas – priča Stefan, koji se nakon toga osmelio da napiše i svoju prvu dramu, Porok, čiji kvalitet je dokazan mnoštvom nagrada.

– Profesionalni početak moram da vežem za svoju Ekonomsku školu „9. maj“. Ipak, prva predstava u kojoj sam igrao bila je Taj ludi svet, kada sam bio osnovac. Pohađao sam dramsku sekciju u „Pinkijevoj“ školi, koju su tada držale nastavnice Zdenka Gospović i Svetlana Milovanović. To je lepa uspomena koju uvek ističem. Kada sam završio srednju školu, nisam odmah uspeo da upišem akademiju. Imao sam tri pokušaja dramaturgije i dva pokušaja na glumi. Treći pokušaj dramaturgije je uspeo, a mislim da je uspeo zato što sam tek tada bio spreman i zreo za to – skromno priča Stefan Tajbl.

Na profesionalni razvoj, ne samo Stefana, nego i drugih mitrovačkih mladih glumaca, neminovno je uticala podrška Pozorišta „Dobrica Milutinović“.

– Kada je Jelena Janković postala direktorica pozorišta, otvorila nam je njegova vrata i mi smo formirali Omladinski dramski studio, koji postoji i danas i čini repertoar te kuće. Sve to je vremenom postajalo ozbiljnije, dok nije došlo do mog odlaska na akademiju, koja se sada već približila kraju – priča Stefan Tajbl.

Iako uspešan mlad reditelj, Stefan je Mitrovčanima već dugo poznat i kao izuzetno talentovan glumac, i svi dobro znaju koliko je dobar komičar.

– Podjednako volim i komediju i druge žanrove. Važno je da pronađeš u sebi nešto iskreno što ćeš preneti publici. I kada pišeš, i kada igraš, važno je da to izlazi iz tebe. Svi mi imamo takav stav da, kada radimo, radimo za sebe, zabavljamo se mi, ali zabavljamo i publiku. Prosto smo stvorili takav odnos – rekao je Stefan.

Kako kaže, komedijom se nije lako baviti i potrebno je stvoriti sve preduslove da bi publika reagovala na nju.

– Tako smo napravili i predstavu Ožalošćena porodica, koja je po nekim merama odstupila od Nušića, ali je zadržala svoju poentu. U toj predstavi smo se bavili razbijanjem tabua, i time šta je tabu danas. Pre toga smo hteli da radimo Nušićevu Vlast i da obradimo temu nepotizma. Naš narod je navikao na nepotizam. Mi smo oni koji smo navikli da tutkamo doktorima bombonjere i pića, a ponekad i novce. To je sistemski problem, ukorenjeno nam je u genima. Ipak, umetnički savet pozorišta je odlučio da se bavimo Ožalošćenom porodicom, što je na kraju ispalo dobro. Ipak je to bio dobar izbor u tom momentu. Narod voli komediju i gde ćeš bolje nego Nušića. Igrali smo likove koji su stariji od nas, ali nismo igrali njihove sede, već njihovo stanje. To je ono što dopire do publike – kaže Stefan Tajbl, koji najviše voli melodrame i, kako kaže, one dobro dopiru do ljudi.

Kada je reč o akademskim radovima, Stefan ističe svoju dramu o mitrovačkoj jevrejskoj porodici Flajšman.

– Na mestu gde se nalazilo najveće stradalište u Drugom svetskom ratu, pored Spomen groblja, danas se nalazi kafe Čelik. Ljudi danas možda to osuđuju, ali moja ideja je ta da nema ništa loše u tome što je neko tu otvorio kafić. Danas se tu ljudi skupljaju, popiju piće, druže se, vole, svađaju. To je upravo ta moja priča, o ljudima koji tu žive i počinju neki svoj život, i o ljudima koji ga tu gube – priča Stefan, a publici ostaje da sačeka trenutak kada će se ova gradska priča realizovati.

– To je, na primer, melodrama. Važno je da u realizaciji koristiš pozorišna sredstva, da ne ubacuješ ništa što izlazi iz tog okvira. Takav je slučaj bio sa predstavom Niz prugu, prema romanu Jelene Nedić – kaže Stefan, koji je osvojio dve nagrade za najbolju režiju, kada je reč o ovoj predstavi.

– Do sada su nagrade slovile za dramski tekst, ali sada je to prestalo jer sam ozbiljnije počeo da se bavim režijom. Ipak, naglašavam da smo ih dobili mi, jer imam ljude sa kojima radim i svi činimo tim. Postoje ljudi koji se ovim poslom bave ili ne bave, koji svesno nešto gube zbog toga. Zato nije važno da li si školovan glumac ili ne. Postoje ljudi koji su formirani glumci, koji umeju da prenesu na publiku ono što treba i bolji su od mnogih akademskih glumaca – rekao je Stefan Tajbl.

Kada je reč o samom mitrovačkom Pozorištu, on navodi da ljudi iz Omladinskog studija žele da mu donesu preporod.

– Mi, mladi ljudi koji smo ovde nezaposleni, i koji nemamo problem sa tim, osećamo se kao deo te kuće. Mi smo tu odrasli. Smatram da ne može da se nema para koliko može da se nema ideja. Nedostatak ideja je uvek veći problem. To je ono na čemu želimo da radimo. Takođe, mi imamo veliku podršku lokalne samouprave. Na primer, za svaki festival na koji smo išli imali smo obezbeđen prevoz. To je jako važno, jer smo prepoznati. Mi predstavljamo taj grad tamo gde idemo. Toga nije uvek bilo. Gde god smo išli, dobili smo sve što nam je potrebno. Ja se ne bavim velikim ciframa i pričama o ulaganju u kulturu, mi samo želimo da budemo ovde i da radimo sve dok nas vodi naš entuzijazam – rekao je Stefan.

S tim u vezi, kada je reč o renoviranju pozorišta o kojem se u poslednje vreme govori, Stefan podržava ovu ideju.

– Ja želim da se zahvalim na ideji za renoviranje pozorišta. I hvala svima koji to žele, učinili to ili ne. Ipak, samim renoviranjem, mi dobijamo jedno novo okruženje, a ono što želim su suštinske promene. Da osmislimo novi koncept, repertoar, da donesemo neke nove ideje. A što se uslova tiče, možemo mi i ovako. Toplo nam je, imamo reflektore… Nikad nismo znali za bolje. I zato, bez obzira na sve, želim da istaknem da želim da ostanem u svom gradu, da budem dramski pisac i pišem na svom jeziku. Ako imaš cilj, prati taj cilj i idi za njim. Nema veze ako ne znaš kako ćeš to da uradiš, ako znaš šta hoćeš ti ćeš to uraditi. Zato nema veze u kakvom je stanju zgrada pozorišta, jer vrednuje se samo rezultat koji si postigao i ono što neko vidi na sceni – zaključuje Stefan Tajbl.
N. Milošević