Potkazivanje je obično diskretan posao, koji potkazivaču omogućava da ostane anoniman i da se u svome okruženju predstavlja moralnom osobom koja prezire potkazivanje. I da uživa poštovanje većine koja potkazivanje vrednuje vrlo nisko. Tajni potkazivač može neograničeno dugo da potkazuje, jer se predstavalja tako da se potkazivanje ne očekuje od njega.

Veoma čudna organizacija osnovana je u Beogradu 5. oktobra tek istekle godine pod imenom „Grupa oktobar“. Iako neki misle da iza „grupe” stoji samo izvesni advokat Čedomir Stojković, pristojno je nazivati stvar onako kako je predstavljena. Čudna je po tome što je potkazivanje podigla na nivo afirmativnih, čak plemenitih, aktivnosti moralnog čoveka. Njen najvažniji posao je otkrivanje i obznanjivanje Putinovih agenata u Srbiji. Na njenom sajtu aktiviran je brojčanik koji beleži postignuća grupe u otkrivanju Putinovih agenata. Brojčanik je već uračunao imena poznatog lekara Branimira Nestorovića, novinarke Ljiljane Smajlović, novinara Milorad Vučelića, političara Aleksandra Vulina, novinara i narodnog poslanika Milovana Drecuna, direktora „Srbija gasa“ Dušana Bajatovića i mnogih drugih, a tim za otkivanje Putinovih agenata je za svakog stručno obrazložio razloge ovog javnog prokazivanja.

Bilo je i komičnih reakcija na ovaj potkazivački poduhvat, poput protesta nekad popularnog fudbalera Duška Savića što, budući da još nije stavljen na ovaj spisak, trpi veliki duševni bol.

Na samom početku ovog nebičnog poduhvata ukazali su se nevereovatno veliki resursi za rad ove grupe oko advokata Čedomira Stojkovića. Preko 80 odsto građana Srbije koji su se izjasnili da rusku oružanu intervenciju u Ukrajini smatraju iznuđenom usled transformacije Ukrajine, uz podršku NATO, u neprijatelja Rusije sa kakvim se ona srela u svojoj dugoj istoriji svega nekoliko puta. E, tih 80 odsto građana Srbije su resurs za otkrivanje i obznanjivanje Putinovih agenata u Srbiji. Takvo izobilje za otkrivanje Putinovih agenata ne postoji ni u jednoj evropskoj zemlji, jer se Belorusija iz poznatih razloga ne računa. Takvo izobilje moglo bi da podmiri stotine, šta stotine – ma hiljade, dojavljivača. Da svi budu uspešni, i da svi dobro zarade ako se dojavljivanje plaća, ako se ne preduzima iz čiste strasti.

Kakve bi koristi Zapad mogao da ima od „Grupe oktobar“? Izgleda paradoksalno, ali je „grupa” na samom početku potkazivačkog rada nanela štetu Zapadu, jer je u njenom potkazivačkom poduhvatu među Srbima viđen posao naručen sa Zapada. Iako se poduhvat gura u prve redove antiruske propagandne ofanzive, i ima mnogo obeležja naručenog posla, malo je verovatno da će Zapadne obaveštajne agencije naručiti potkazivanje tako što će rezultate posla preuzimati sa potkazivačevog sajta, a jednako malo je verovatno da će se zapadnjački instruktori antiruske propagande radovati iritantnoj debilnosti poduhvata.

Kakve bi koristi imao naš prozapadni nevladin sektor od „Grupe oktobar“? Izgleda paradoksalno, ali ovako strastan potkazivački poduhvat neće naići na odobravanje u većem delu prozapadnog nevladinog sektora u Srbiji. Prvi razlog je u neskrivenoj ambiciji grupe da se predstavi kao do sada najhrabriji i najodaniji preduzetnik rusofobije u Srbiji, prema kome su svi ostali početnici uprkos decenijama trajućem petljanju protiv srpske kulturne tradicije iz koje se hrani rusofilstvo. Iz tog razloga, moguće je da se na Zapadu pretpostavi neefikasnost za uloženi novac, da se posumnja u metodologiju pristojnog promovisanja vrednosti Zapadnog sveta i da se razmotri radikalizacija na dodiru srpske tradicije sa zapadnom kulturom. Iz tog prvog razloga, mogla bi da proizađe ideja o promeni kriterijuma nagrađivanja i da se neko na Zapadu zapita: šta ste vi do sada radili ako je ova grupa za nepuna dva meseca identifikovala više Putinovih agenata nego vi za decenije rada?

Drugi razlog verovatne surevnjivosti metodičnog i teorijski osposobljenog prozapadnog nevladinog sektora je rizik od unazađivanja svega evidentno postignutog u popularizaciji Zapadne kulture i organizacije društva. Značajan deo prozapadnog nevladinog sektora već se skućio u Srbiji, jer nije za bacanje baš sve iz kulture Zapada, a hiperprodukcija Putinovih špijuna u resursu srpskih javnih ličnosti mogla bi da u velikoj meri degradira postignuto. I, što je najgore a nije nerealno, ova neverovatna akcija potkazivanja mogla bi da isprovocira nekakav zakonski projekat protiv potkazivačkog radikalizma, projekat koji bi mogao da šteti prozapadnom nevladinom sektoru na koga je Srbija već navikla i integrisala ga u svoju kulturnu i političku svakodnevicu.

Treći razlog za verovatnu odbojnog nevladinog sektora prema ovom potkazivačkom poduhvatu je njegova neskrivena sličnost sa metodama separacije građana u Nemačkoj pred Drugi svetski rat. Ovaj poduhvat bi streljačkim strojevima hipotetičke okupacije Srbije, daleko bilo, omogućio pune ruke posla.