Eto, i to se jednom desilo. Kantonalna skupština Sarajeva jednoglasno je usvojila deklaraciju kojom je osudila postupak novoizabranog ministra unutrašnjih poslova BiH Nenada Nešića, podizanje tri prsta. Svima u Sarajevu bilo je jasno da je ovaj novosadski student prava i beogradski postdiplomac, a dosadašnji poslanik Republike Srpske u Sarajevu, poslao poljubac sa tri prsta svom bivšem stranačkom kolegi Srbinu, koji ga je glasno provocirao zbog njegovog prelaska na „Dodikovu stranu”. Nije pokazao tri prsta nijednom pripadniku druge vere i nacije, samo je mangupski šarmantno odgovorio kolegi koji ga je optužio za političku izdaju. Iako je bilo očigledno da nema „materijala” za deklaraciju, sarajevska skupština nije propustila zgodu da osudi i tako zabrani podizanje tri prsta. Sad je na redu politički pritisak na „visokog međunarodnog predstavnika” Kristofera Šmita da iskoristi svoja „ovlašćenja” i zabrani podizanje tri prsta i u samoj Republici Srpskoj.

Ni za jednu horniku, kao što je ova naša, nije afirmativno citirati mišljenje sa mejnstrim scene, ali je komentar Milorada Dodika da je „nezaposlen mozak đavolje igralište” naprosto najjednostavnije objašnjenje akcije sarajevske Skupštine. Nema, brate, prekog posla za narod, ušli smo u blagostanje, a valja nešto usvajati.

Ali, ruku na srce, sarajevska Skupština je usvojila deklaraciju koju, teško je to razumeti, podržava i deo Srbije, koji u simbolu tri prsta vidi ili inaćenje velikosrpskog nacionalizma koji nas udaljava od zajednice naprednih naroda ili naprosto nevešto izmišljanje tradcije. Sa ovim prvim viđenjem je nemoguće biti u dijalogu, jer se o izboru strane na osnovu osećanja bezmalo i ne raspravlja. Pred ovim drugim osporavanjem je i drukčija obaveza svakog novinara, pa i naša: tezi o dopisivanju tradicije nesumnjivo fali legitimitet iza koga možemo bezrezervno stati, pa makar ono bilo i u dobroj nameri.

U visokogledanoj emisiji TV Hepi „Dobro jutro, Srbijo” Nenad Čanak je prošle godine objasnio kako je simbol tri prsta ušao u našu srpsku tradiciju manifestovanja pripadnosti veri i naciji. Sve je, kaže, počelo 1990, na protestima vojvođanskih paora protiv otkupne cene pšenice koju je propisala tadašnja vlada SFRJ. Paori su na ovim protestima, svedoči Čanak, zahtevali za tri dinara višu cenu po kilogramu pšenice  nego što je bilo od vlade ponuđeno, skandirali su svoj zahtev uz tri podignuta prsta, i tako je u srpsku tradiciju ušao simbol tri prsta.

Razume se da i g. Nenad, i mi znamo da vojvođanski zemljoradnici na poznatim protestima nisu zapinjali za tri dinara više po kilogramu žita, i nisu to iskazivali na masovnim skupovima pred Spensom sa podignuta tri prsta. To se, uostalom, lako može proveriti u digitalizovanim arhivama novinskih kuća, bez prelistavanja starih novina na tavanu ili u podrumu. Ako g. Nenad zna da tako nije bilo, a Čanak pred „milionskim” gledalištem kaže da je bilo tako, onda to svakom obaveštenom novinaru profesionalni kodeks nalaže da se stvar postavi u javni dijalog. G. Nenad je izuzetno obrazovan čovek i neizbežno je morao da vidi, na primer, sliku äTakovski ustanak“ Paje Jovanovića, koja prikazuje kako su ustanici, u znak podrške Miloševom izboru Karađorđa za vođu ustanka, podigli oko zastave ili sablju, ako su naoružani, ili ruku sa tri prsta, ako su nenaoružani. Miloš levom rukom drži sa Karađorđem zastavu, a na desnoj je podigao tri prsta. Ali, Čanak želi da bagatelisanjem jednog simbola bocne one koji znaju, a onima koji ne znaju da odloži da saznaju.

Razume se, na sliku Paje Jovanovića pozvali smo se samo zbog netačnog datiranja tri prsta uz pomoć protesta vojvođanskih zemljoradnika 1990. Heraldička nauka je ovaj dobroćudni simbol situirala u srpskoj istoriji na odogovoran način. Bi-Bi-Si na srpskom je objavio prošle godine članak, zamislite o čemu, o famozna srpska tri prsta. U njoj je arhitekta, istoričar umetnosti i heraldičar Dragomir Acović dokumentovano objasnio da  su tri prsta ništa drugo do izražavanje pravoslavne definicije simbola vere, i odnose se na Svetu Trojicu, na  Oca, Sina i Svetoga Duha.

Istorija hrišćanstva svedoči da su se od početka vere, pravoslavci krstili sa dva sastavljena prsta, ali je Grčka crkva u 13. veku usvojila tri prsta, a preko nje je to učinila i srpska crkva. Dakle, nešto ranije od paorskih protesta protiv otkupnih cena pšenice 1990. Po ugledu na grčku, učinila je to u 17. veku i ruska crkva pod upravom patrijarha Nikona, ali uz krvave unutrašnje sukobe zbog te promene, sukobe koji su se smirili tek prošle godine odlukom patrijarha moskovskog Kirila da se, kroz tri veka progonjeni, pravoslavni staroverci ponovo mogu u svim ruskim crkvama krstiti i sa dva prsta.

Zar je važno koliko si prsta sastavio krsteći se dok se tamni oblaci propasti nadvijaju nad čovečanstvom? Svojom zabranom podizanja tri prsta, čudaci iz sarajevskog parlamenta su nevoljno ofirali gustinu mraka koji bi mogao da zavlada ako se molitve razumnog sveta ne ispune.