Poša­lje mi neki dan moja dobra pri­ja­te­lji­ca, tako reći kuma, poru­ku na viber sa tek­stom: jesi li vide­la ovo? O to što sam tre­ba­la da vidim je obja­va na tvi­te­ru novi­na­ra Pre­dra­ga Popo­vi­ća o tome kako su tira­ži dnev­nih novi­na pre pet­na­est godi­na bili 600.000 pri­me­ra­ka, a danas su manji za dve tre­ći­ne. Usle­di­la je i tabe­la sa bro­jem pro­da­tih pri­me­ra­ka i pro­cen­tom remi­ten­de za sve dnev­ne listo­ve u Srbi­ji. Popo­vić je u svom tvi­tu dodao da su svi ti sil­ni čita­o­ci nesta­li zbog dru­štve­nih mre­ža i por­ta­la, a kako je rekao „čini mi se i zbog nepo­ve­re­nja“. Valj­da u štam­pu.

Nisam, do tada, vide­la taj tvit, ali nisam ni mora­la. Jasno mi je odav­no kuda ide štam­pa.

Jedi­no što se ja ne bih slo­ži­la da je pre­sta­nak kupo­vi­ne novi­na vezan sa nepo­ve­re­njem u pla­si­ra­ne infor­ma­ci­je. Kao što se ne bih slo­ži­la ni sa naj­ve­ćim bro­jem komen­ta­ra ispod tvi­ta. Jer, ljudi koji su komen­ta­ri­sa­li ovu obja­vu su uglav­nom pisa­li kako su nekad kupo­va­li po naj­ma­nje dvo­je novi­na, obič­no neke infor­ma­tiv­ne i sport­ske, a usle­dio je popis i nedelj­ne štam­pe. Sve u sve­mu čita­lo se, nije da nije. I kupo­va­lo.

A onda je usle­di­lo „nepo­ve­re­nje“, pa se pre­sta­lo kupo­va­ti, a čita se i dalje.

Niko me ne može ube­di­ti da pad tira­ža štam­pe, i dnev­ne i peri­o­dič­ne, nema veze sa eko­nom­skom situ­a­ci­jom. Ima i to debe­le. Sva­ko jutro, zbog pri­ro­de posla, kupim četvo­ro dnev­nih novi­na. Pet­kom još dva do tri nedelj­ni­ka. Ovih četvo­ro dnev­nih košta­ju 220 dina­ra, nedelj­ne pre­ko hilja­de. Pa vi sad raču­naj­te. 220 puta 30 dana u mese­cu dođe 2.200 dina­ra, i na to još oko 4.000 za nedelj­ni­ke, to je više od 10.000 dina­ra. Dobro de, ne kažem da sva­ko mora da čita četvo­ro novi­na, ali tvr­dim da ljudi neće da čita­ju novi­ne zato što neće da ih kupu­ju. Sku­po, ili ne, nije ni važno, tek, tre­ba zavu­ći ruku u džep i izva­di­ti 50-100 dina­ra sva­ko jutro. A zašto, kad sve to bes­plat­no možeš da pro­či­taš na onlajn izda­nji­ma svih novi­na. I na por­ta­li­ma. I to je u redu i sasvim razu­mlji­vo, ali nemoj­te da mi vre­đa­te inte­li­gen­ci­ju i da prav­da­te odu­sta­nak od štam­pe nekim navod­nim „nepo­ve­re­njem“. Svo to „nepo­ve­re­nje“ vas čeka i na onlajn izda­nji­ma. Možda još i gore.

Čovek nema uti­sak da pla­ća radio i tele­vi­zi­ju, iako svi odva­ja­mo pre­ko raču­na za stru­ju za jav­ni ser­vis. Nije pro­blem ni kablov­ska, i to se pla­ća redov­no, ali neka­ko je pro­blem štam­pa. Teško je sva­ko jutro dati tih manje od sto dina­ra za novi­ne, jako teško. A onlajn izda­nja su pala ko kec na deset. Bes­plat­no. Nao­ko. Ali ipak, rekla bih, svi ima­ju malu nela­go­du, i svi sa pono­som isti­ču kako su nekad (?) kupo­va­li po tro­je novi­na, ili dvo­je ili peto­ro, nije važno. A danas ne, jer eto, nema­ju pove­re­nja. A ima­li su ga nekad. Pitam se kad? Ne bi ga ima­li ni onda, još onda bi pre­sta­li da kupu­ju štam­pu, samo da je tada bilo onlajn-a. Sve su to izgo­vo­ri, a sušti­na je da ljudi neće da pla­te infor­ma­ci­ju. I tač­ka. A infor­mi­sa­nje je pru­ža­nje uslu­ga, kao i sva­ko dru­go. I ima cenu. Ako hoćeš bolju uslu­gu, cena je veća. I obr­nu­to. Tako da lice­mer­ju dra­gih čita­o­ca koji su zbog „nepo­ve­re­nja“ odu­sta­li od štam­pe zai­sta nema kra­ja.

Jasno je meni da štam­pa nema neku sja­jnu buduć­nost. Sta­sa­va­ju gene­ra­ci­je koje u živo­tu nisu omi­ri­sa­le štam­par­sku boju, gene­ra­ci­je koje sa prsti­ju nikad nisu opra­le onaj trag odštam­pa­nih slo­va koji osta­je od lista­nja. Te gene­ra­ci­je jed­no­stav­no ne zna­ju šta je štam­pa. I ne zani­ma ih. Samo skrol. Lajk, hejt … šer … I to je neu­mit­na činje­ni­ca. Da li će nam sa njima biti bolje, vide­će­mo kad jed­nog dana oni (ti skro­le­ri) dođu u godi­ne da budu fak­tor koji odlu­ču­ju i koji vla­da. Do tada, haj­de još malo da čita­mo novi­ne. Ako nema­te ništa pro­tiv?