Protekle nedelje bili smo svedoci, a bogami i vinovnici, neviđene euforije pred prvu utakmicu naše fudbalske reprezentacije na Svetskom prvenstvu. Moram priznati da nikada nisam doživeo da toliko loženje dovede većinu ljudi (uključujući i mene) u zabludu da ćemo polupati moćne Brazilce, prve favorite za osvajanje Mundijala.

Postavlja se logično pitanje da li je bilo osnove za takva, ispostaviće se, nerealna očekivanja. Moglo bi se reći da je bilo, uzevši u obzir formu naše selekcije i lepršavu igru koju je pokazala u poslednjih godinu i po dana, a za koju je najviše zaslužan selektor Dragan Stojković. Realno je bilo nadati se čudu i iznenađenju, a umesto toga, stvorena je atmosfera u javnosti kao da smo egal sa Brazilom i da bi sve sem pobede bilo razočarenje.

Tu dolazimo do uloge medija u celoj toj ujdurmi. Ljudi često ne shvataju koliko pisanje novinara može da utiče na ekipu. Posebno na Svetskim prvenstvima, gde jedna glupost može da poremeti atmosferu, a onda možeš samo da se pakuješ i ideš kući.

Ono što se tih dana moglo pročitati u novinskim stupcima i internet portalima bilo je svojevrsno ludilo. Utrkivali su se svi u hvalospevima upućenim našim momcima i selektoru i time podgrevali ionako već uzavrelu atmosferu u javnosti. Verovatno se većini Srba mota po glavi onaj nestvarni uspeh Hrvata na prošlom Prvenstvu, pa razmišljaju – ako su mogli oni, što ne bismo i mi. I eto ti dobre podloge da se naduva balon nade i vere u pobedu protiv Brazila, i uopšte, u uspeh na Svetskom prvenstvu. Svi znamo kako smo neslavno završili u prva dva meča. Ajde što nas je Brazil nalupao, ali ono sa Kamerunom je bila čista pizdarija.

Ako nekako i možemo razumeti običan svet kada se loži čak i izvan realnih mogućnosti, nema objašnjenja za novinare kojima je jedini cilj da neko pročita njihov tekst ili klikne na vest. Svakakvih gluposti se može pročitati ovih dana u vestima vezanim za Svetsko prvenstvo. Ono što je najgore, jeste činjenica da igrači imaju pristup svim tim baljezgarijama. Teško je zamisliti da su u današnje vreme sportisti u tako strogom karantinu i da nemaju pristup internetu i društvenim mrežama. Mada bi to bio pun pogodak i velika prednost u odnosu na rivale.

Zašto je to bitno? Pa zato što su igrači podložni pritisku javnosti i često dolazi do problema u ekipi zbog toga. Bez obzira na to što smo svi stekli utisak da je Piksi preuzeo odgovornost na sebe i da je maksimalno zaštitio igrače od pritisaka, u javnosti se ipak stvorila slavljenička atmosfera i pre samog početka turnira. I to je svakako uticalo na igrače, iako su u izjavama bili uglavnom rezervisani i skromni. Dovoljno je bilo samo videti izraze njihovih lica dok su čekali u tunelu da izađu na teren i suprostave se moćnim Brazilcima na početku takmičenja. Nije im bilo lako.

Elem, većina tih novinara koji su ih dizali u nebesa, odmah posle dve loše odigrane utakmice su požurili da iskopaju neku pikanteriju iz našeg tabora i pronađu razlog našeg brodoloma. I opet smo se načitali svakojakih budalaština od nekakvih „kvazinovinara“ kojima izgleda fudbal i navijanje za reprezentaciju i ne znače baš mnogo. Bitnije je da prodaju vest. Bilo je i onih koji su svojim tekstovima suptilno dodali dozu cinizma i na taj način izrazili svoje navijačko nezadovoljstvo.

Kritika mora da postoji. Samo je bitan tajming. Jedno je sedeti u kafani i palamuditi o fudbalu sa ortacima, a drugo je baviti se javnim poslom i biti odgovoran za napisanu reč. Sačekajte ljudi da se turnir završi pa onda pokušajte da ispadnete pametni. Toliko solidarnosti bi trebalo da postoji. Ovako, sve liči na lečenje ličnih frustracija zbog eventualnog neuspeha reprezentacije za koju navijaš.

A šta se stvarno dešava sa orlovima u Kataru, saznaće se vrlo brzo. Sačekajmo kraj, bar toliko možemo.