Ili: kakve novinare vole naši političari?

Ko radi taj i greši, kaže stara izreka, što ne znači da su oni bezgrešni najobičnije lenčuge. Niti su oni koji su grešni preterano vredni. Ali, ako se već desi neka greška, važno je da li je ona urađena s namerom ili nije. U prošlom broju M novina potkrala se greška u tekstu koji se bavi problematikom smanjenja budžetskih sredstava, pre usvajanja novog izmenjenog predloga zakona. Do greške je došlo iz razloga što nije naznačen datum kada je novinarka pisala tekst, pa se mogao steći pogrešan utisak, s obzirom da je tekst (u okviru novinskog dodatka), objavljen kao deo određenog projekta, u momentu kada se o izmenama tog zakona raspravlja u Skupštini Srbije. Izmene su između dva broja M novina usvojene, na sreću lokalnih samouprava, pa će tako u gradskim i opštinskim kasama ostajati više para, nego što je u prvom predlogu bilo predviđeno. O tome naš list piše u ovom broju na stranama 4, 5. i 6.
Što nikako ne abolira naše novin(ar)e od odgovornosti, zbog makar i nenamerne greške. Bilo je čak i onih koji su nam poručivali da će Grad podneti tužbu protiv M novina, valjda zbog duševnih bolova? Mada nikako nismo imali nameru da od ovog carskog grada napravimo duševnog bolesnika. Bilo kako bilo, spremni smo da istrpimo posledice zbog svoje neopreznosti. Posebno nam je žao što je nekadašnji gradonačelnik morao da ode na višu državnu funkciju (mada smo istovremeno srećni i ushićeni da i Mitrovica ima ministra u Vučićevoj vladi), jer je poznato da je on zabranio tužbe protiv novinara. Zbog čega su čak dvojica mitrovačkih funkcionera iz redova SNS morala da odustanu od tužbe protiv izvesnog portala. Ali, M novine možda imaju tu privilegiju da za njih carska milost ne važi. Šta da se radi.
Teška su vremena za narod i državu, nisu poželjni ni mediji koji bi da imaju status dvorske lude, kamo li grešne i glede pojedinaca neomiljene novine.
Kakve novinare vole pojedini lokalni političari?
Svakako ne zakerala koja se bave „istraživačkim novinarstvom“ i ostalim budalaštinama. Neko bi se odmah setio one bajke o Snežani i sedam patuljaka, pa bi pojedine političare iz našeg sokaka uporedio sa onom zločestom kraljicom koja je svaki čas kinjila sopstveno ogledalo pitanjima ko je najlepši na svetu celom i slično tome.
Ali, mislim da to nije dovoljno. Zato se uvek setim jedne anegdote koju sam čuo od poznatog mitrovačkog advokata mr Zorana Levajca. Navodno se ispred zgrade Suda okuplja jedna grupa uzornih građana, koja poput amalina sa perona železničke stanice, uzvikujući nudi svoje usluge: Svedok! Jel treba svedok?!
Nema dobrog suda bez lažnog svedoka, baš kao ni dobre trgovine bez monopola.
Pojedinim lokalnim političarima nije dovoljno da ih novinari hvale i češkaju po mudima, zato što rade svoj posao, za koji dobijaju platu, nego žele i nešto više. Tu praksu da novinar mora da, kao lažni svedok, vidi i ono što niko ne vidi, ali da ne sme da kaže ono što svi znaju, uveo je neformalni glavni urednik Sremske Mitrovice Nenad Lemajić. Trikovi iz kvazimađioničarske radionice Lemajić se ne koriste samo kada su u pitanju politički protivnici, već i kad su u pitanju pojedinci iz sopstvene stranke. M novine, koje su odbile da se bave prljavim poslovima kreiranim u majstorskoj radionici Doktora Lemajića, su svojevremeno prošle kroz „toplog zeca“ njegove odmazde, čije posledice trpe i danas. A trpi ih i SNS, među čijim je članovima dosta Lemajićevih kadrova.
Zato je čudno da se M novinama preti tužbama od strane pojedinih tužibaba iz gradske vlasti (ne znamo da li je ministar i poverenik SNS Branislav Nedimović o tome obavešten, s obzirom da je njegov izričit stav protiv tužakanja novinara), mada Grad na to ima pravo. To jest ako Grad trpi duševne bolove.
To nas, novinare u Redakciji M novina, ne bi čudilo.
Nama bi bilo čudno da Grad potegne pitanje o kome je bilo reči na sednici Skupštine grada, na kojoj se odbornici pitaju kako su pare namenjene za stranačko delovanje uplaćene na privatan račun.
Ali, zbog toga valjda niko ne trpi „duševne bolove“?