Izvestan pogled

No pasaran

Srušiću spomenik Miloševiću, ako bilo ko reši da ga podigne! Zlotvor ne može da dobije spomenik – izjavio je predsednik Zelene ekološke partije – Zeleni, Dejan Bulatović iz Šida. Dejan kaže da nije zaboravio batine koje je dobio zato što je nosio Miloševićevu lutku u prirodnoj veličini i u zatvorskom odelu, a ni zatvorsku kaznu na koju je osuđen zbog toga.
Ukoliko se neko ipak usudi da spomenik podigne, on obećava da će ga srušiti i da ne postoji način da ga bilo ko u toj nameri zaustavi. Spreman je, kaže, da ponovo žrtvuje slobodu, jer po njemu „najveći zlotvor srpskog naroda ne može da dobije spomenik“. Dejan Bulatović ima i lični odnos preme Slobodanu Miloševiću i njegovim strvoderima iz tadašnje vlasti. U tekstu koji je pre godinu i po dana napisao za M novine, Bulatović kaže:
„Tog 24. novem­bra 1996. godi­ne desio se opšte­na­rod­ni bunt pro­tiv reži­ma Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća. Taj i takav režim poni­zio je Srbi­ju, osra­mo­tio njene gra­đa­ne i jed­no­stav­no reče­no gušio je i sva­ku pomi­sao na želju za slo­bo­du, boljim živo­tom i težnjom da se Srbi­ja raz­vi­ja, da bude demo­krat­ska i da bude mesto gde će njeni gra­đa­ni da žive sreć­no, da se mla­di ško­lu­ju, da ima­ju posao, da rad­ni­ci i pao­ri žive nor­mal­no od svog rada.
Takvo sta­nje u Srbi­ji iza­zva­lo je veli­ko neza­do­volj­stvo naro­da (stu­de­na­ta, rad­ni­ka, pao­ra, pro­fe­so­ra, inže­nje­ra, leka­ra i dru­gih). Nismo se sa tim miri­li i hra­bro smo kroz pro­te­ste izra­ža­va­li svo­je neza­do­volj­stvo.
Narav­no, bio sam u prvim redo­vi­ma u takvim pro­te­sti­ma. Taj 24. novem­bar je karak­te­ri­sti­čan po tome što sam tog dana na čelu ogrom­ne mase ljudi hra­bro nosio lut­ku sa likom Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća u zatvor­skom ode­lu. Lut­ka je bila sim­bol reži­mu i želje da dik­ta­tor ode u isto­ri­ju. Lut­ka je i danas u gla­va­ma slo­bo­do­um­nih ljudi i sim­bo­li­zu­je želju za pro­spe­ri­te­tom Srbi­je i boljim živo­tom svih njenih gra­đa­na.
Tog dana, narav­no doži­veo sam stra­ho­te koje nor­ma­lan čovek ne može da uči­ni dru­gom čove­ku. To su bati­ne, pre­mla­ći­va­nje, nečo­več­na mal­tre­ti­ra­nja u zatvo­ru od stra­ne živo­ti­nja u liku čuva­ra reži­ma Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća.
Takve stra­ho­te koje sam pre­ži­veo su nor­mal­no osta­vi­le traj­ne posle­di­ce na moje zdra­vlje, ali su nesum­nji­vo poka­za­le da je želja za slo­bo­dom jača od pen­dre­ka i dru­gih čud­nih poma­ga­la koje su zli­kov­ci kori­sti­li za muče­nje. To me je samo oja­ča­lo u uve­re­nju da se borim i dalje.
Cilj ovog mog saop­šte­nja za jav­nost je da se narod pod­se­ti na takva vre­me­na i da shva­ti da se za slo­bo­du i bolji život mora bez­re­zer­vno bori­ti.
Tokom te bor­be koja ni danas nije pre­sta­la ste­kao sam mno­go pri­ja­te­lja i sabo­ra­ca. Po odla­sku dik­ta­to­ra mno­gi od njih zau­ze­li su viso­ke pozi­ci­je u drža­vi. Neki od njih danas nisu među živi­ma, neki su nesta­li sa poli­tič­ke sce­ne jer nisu oprav­da­li pove­re­nje koje im je narod uka­zao (pljač­ka­ška pri­va­ti­za­ci­ja, lič­no boga­će­nje, pove­ća­nje neza­po­sle­no­sti i siro­ma­štva, nea­de­kvat­na spolj­na poli­ti­ka, pre­fe­ri­ra­nje lič­nih inte­re­sa…)“
Zbog njegove poslednje izjave Dejan se u priličnoj meri zamerio članovima šidskog ogranka SPS. Iako je jedno vreme, pre dolaska naprednjaka, sa njima bio u vladajućoj koaliciji…
Meni lično zanimljivije su neke druge stvari. Da li će Milošević dobiti spomenik, kao i Zoran Đinđić na primer, tiče se Beograda, i niko zbog toga neće pitati nekoga iz Šida, Dakle, tamo je adresa za proteste i podršku. Šidski SPS bi, ako hoće mogao da nađe temu zahvalniju i bližu svom provincijskom statusu. Na primer, Zrenjanin. Koji doduše nije tako blizak Šidu, ali mu je primereniji od pačanja u beogradska posla.
Jer nisam čuo da je iko od levičara pomenuo pokušaj da se Zrenjaninu promeni ime u skladu sa narastajućim negovanjem neofašizma. Niko se od članova Dačićeve stranke ne pita zašto je njihova partija izgubila one predznake koje je imala na početku višestranačja u Srbiji: Antifašizam je potisnut flertovanjem sa neofašizmom, a za socijalnu politiku umesto SPS-a se bori „penzioner“ Krkobabić. Da li nas je SPS izneverio, obećavši nastavak nečega što su započeli SKJ i SSRN, a što je u međuvremenu zaboravio?