Kažu da nije pitanje da li se menja klima, već koliko brzo se menja. Upozoravaju nas da se tamo na Severnom polu tope ogromni lednici i da to neće da izađe na dobro po ovu našu planetu, a samim tim ni za nas. Vrela i sušna leta su neoborivi dokaz da je nastupilo globalno otopljenje, ali zato jake zime ne asociraju na tu apokalipsu. Šta se to događa sa klimom i da li je zaista čovek taj koji sve može da pokvari? Teorije o emisiji ugljedioksida koja nepovratno uništava ozonski omotač i uvodi nas u globalnu kataklizmu ima u pozadini jednu sasvim ljudsku dimenziju. Ako je čovek taj koji sve može da pokvari, onda je on sve može i da popravi. Zar ne? To je donekle utešno za ljudsku vrstu koja se suočava, to je činjenica, sa neobičnim klimatskim pojavama. Dakle, ljudi su ti koji će spasti ovu planetu, samo da sednu, dogovore si i potpišu sporazuma o ograničavanju emisije štetnih gasova u atmosferu. Ja, kao totalni laik za klimatske promene, u to ne verujem, a ima i stručnijih od mene koji zastupaju sličan stav.

Nedavno sam pročitala tekst o fenomenu promene klime u kom je profesorica Instituta za meteorologiju beogradskog Fizičkog fakulteta Dragan Vujović lepo objasnila da se klima na zemlji menjala oduvek, a da je nekoliko stotina godina praćenje klimatskih promena samo „sekund u nemerljivo dugoj istoriji sveta“. Ona tvrdi da u tom cikličnom menjanju nema ničeg čega bi čovek trebalo da se boji. Sve je na Zemlji, tvrdi profesorka, vezano za aktivnost Sunca, a na Sunce je nemoguće uticati. Ima u tom tekstu i zanimljivih detalja, kao na primer podatak da su Vikinzi nakon otkrivanja Grenlanda tamo sejali pšenicu! To se vezuje za početak 12. veka, pa hajd recite, da li možete verovati da su se na Grenlandu nekada prostirala polja pšenice?

U našoj tabolidnoj stvarnosti vremenske prilike su jedan od izvora zastrašivanja. I obično je, ako se desi, nevreme bilo „nezapamćeno“. A to što čovek ima memoriju pileta nikog ne pogađa. Uostalom, ne možemo sve ni zapamtiti, jer se, na primer, nismo rodili kada se 1822. godine zbog velike suše Dunav mogao pregaziti kod Iloka, ili kada je 28. aprila 1747. godine duvao jak vetar koji doneo sneg koji je padao gotovo celu noć. Mi ne pamtimo, ali neko je sve to zapisao. Da se to dogodilo ovog aprila, rekli bismo da je to „nezapamćeno“. A nije.

Čovek, nesporno je, može uticati na mikro klimu, u gradovima posebno. Sa svim tim asfaltom i betonom, normalno je da su gradovi topliji od sela, ali čovek nema moć da menja klimu na planeti. To naravno ne znači da ne treba da se trudi da sačuva životnu sredinu, vodu i vazduh, ali od „božanskih“ nadležnosti ljudske vrste nema ništa.

Zato je u borbi sa ljudskom glupošću, zatucanošću i strahovima znanje jedini lek. Baš ono znanje koje se sve manje ceni i sve više devalvira. E to što ne cenimo znanje će nas dotući, a ne vremenske (ne)prilike.