Nikita Milivojević, direktor Šekspir festivala

Šekspir među Sremcima

Ovogodišnji, treći po redu Šekspir festival, koji je održan od 29. juna do 6. jula u prelepom ambijentu Vile Stanković u Čortanovcima na Dunavu, otvoren je pismom Pitera Bruka, jednog od najznačajnijih reditelja 20. veka. Tim povodom prenosimo deo intervjua, koji je direktor i osnivač Šekspir festivala, reditelj Nikita Milivojević dao za Danas novinarki Aleksandri Ćuk.

Bili ste veoma ambiciozni verujući da će u godini Šekspira budžet za festival koji je posvećen najvećem bardu u čast biti veći. Na repertoaru je bilo prvo osam predstava, a sada ima četiri uključujući i „Perikla“, koji je izveden prošle godine. Vi ste hteli da režirate „Buru“. Zašto? Da li je to komad koji prema vašoj oceni najbolje oslikava kako vi često kažete našu „nestvarnu stvarnost“?
– Mene je kod Perikla, i uopšte kod tih nekoliko poslednjih Šekspirovih dela, privukla određena bajkovitost, neverovatnost događaja u toj nestvarnoj stvarnosti. Pretpostavljamo da je Bura poslednji Šekspirov komad, i vrlo je zanimljivo da nam na kraju života on priča jednu naizgled bajkovitu priču (mada u njoj i dalje prepoznajete sve njegove omiljene teme, samo što ih ne priča više na način Tit Andronika ili Makbeta)… U Buri je moguće prepoznati i učitati najrazličitije sadržaje – od romantičnih, metafizičkih, autobiografskih, filozofskih do političkih… ali ona je za mene u ovom trenutku ponajviše nekakva groteskna tragedija. U njoj na neki čudan način mogu da vidim i Beketa i Joneska zajedno… Ono je istovremeno i priča o porazu intelekta i spektakularnom trijumfu ljudske gluposti. Sve su to nekakvi razlozi zbog kojih mi se činilo da bi upravo Bura mogla da bude ovogodišnja produkcija Šekspir festivala. I da ne zaboravim – jedna od najlepših rečenica, i verovatno među nekoliko najviše citiranih, nalazi se upravo u Šekspirovoj Buri: „Mi smo građa od koje se prave snovi, i naš mali život nam je snom zaokružen“.

Šta je publici sve uskraćeno a mogli su da vide na ovogodišnjem Šekspir festivalu da su političari bili spremni da izdvoje više novca za ovu manifestaciju?
– Pre svega žao mi je da nećemo videti izvanrednu predstavu Mletački trgovac iz Izraela. Zatim vrlo zanimljivo viđenje Otela iz Moskve, gde sve likove igraju muškarci upravo kao u Šekspirove vreme. Postojala je ideja da pored predstave Dva viteza iz Verone’ od Glob teatra posudimo i jedan hepening koji su oni osmislili. Radi se naime o tome da su duž Temze postavili 37 velikih monitora na kojima gledate 37 kratkih filmova snimljenih na mestima gde je Šekspir smestio radnju svojih komada. Najpoznatiji engleski glumci govore po jedan monolog iz svakog pojedinačnog Šekspirovog komada u autentičnom ambijentu, recimo u Veneciji, ispred piramida, ili na Akropolju. Planirali smo da nekoliko takvih velikih monitora postavimo duž Knez Mihailove, zatim u Novom Sadu, Inđiji i u samom prostoru igranja predstava, u Vili Stanković.

Prema Šekspirovim delima snimljeno je mnogo filmova. Koji su vam omiljeni i zašto? Da li ste gledajući ih došli do nekih zanimljivih zapažanja spram potencijala samog filma kao medija i da li ste možda maštali da i sami režirate film prema nekom Šekspirovom delu?
– Pored toga što je najviše igrani dramski pisac svih vremena Šekspir je i najviše filmovan, više od 900 filmova je snimljeno po njegovim delima. Veoma volim neka tumačenja Orsona Velsa, recimo Magbeta… takođe Kurosavin Krvavi presto. Veoma mi se dopala i verzija Romea i Julije iz 1996. sa Leonardom di Kapriom… Što se tiče nekog ličnog rediteljskog izazova nisam nikad razmišljao o filmu po nekom komadu Šekspira, verovatno jer mi se to nekako u startu čini nemoguće, ali mislim da bi bilo vrlo zanimljivo ekranizovati upravo Magbeta, i nekako mi je jasno zašto ima najviše ekranizacija baš ovog komada.

Kazali ste da je vama bitno da predstava bude životno angažovana. Smeta li vam kad se pozorište, komad ili autor, odrede kao društveno angažovani i kako uopšte ocenjujete predstave te vrste kod nas i u regionu?
– Rekao sam to misleći pre svega na nekakvu vrlo specifičnu modu poslednjih godina nekakve dokumentarne angažovanosti, jer svaka moda, uvek podrazumeva nešto jednodimenzionalno u načinu razmišljanja. U najvećem broju slučajeva dešava se da kad kažemo da je nešto savremeno ili da je predstava društveno angažovana, to uvek ispadne pomalo da je predstava na nivou novinskih naslova. Mislim da kad je nešto životno angažovano to je jedan mnogo širi i zahtevniji, univerzalniji okvir, onaj koji pronalazite upravo kod Šekspira.

Pohlepa je česta tema Šekspirovih dela. U jednom intervjuu rekli ste da ima pohlepe i u pitanju „ko je kriv“? Da li biste to pojasnili i primećujete li neki šablon u tome kako se u ovdašnjoj javnosti pitanje krivice problematizuje? Koliko je za jedno društvo važno kako se odnosi prema ovom delikatnom problemu?
– Kao što sam već rekao trenutno radim Majku Hrabrost u Solunu i, razmišljajući o tome kako ga danas čitati, učinilo mi se da je Brehtov komad nešto kao antička tragedija. Mislim da u prvom planu ovog puta više nije tema besmislenost rata, već pre svega pohlepa. Za mene je to jedna od najvećih tema sveta u kojem danas živimo. Gotovo sve se dešava zbog pohlepe. Zbog malih, sebičnih, ličnih interesa, gubimo velike, mnogo vrednije stvari. Majka hrabrost gubi svoju decu.

Godinu Šekspira proslavlja ceo svet na različite načine, pa eto, njemu u čast je napravljena i video igra za decu prema komadu San letnje noći?
– Verujem da bi i Šekspir bio veoma iznenađen kad bi bio u mogućnosti da vidi svu maštovitost kojom se širom sveta slavi njegovo delo. Nažalost pomenutu video igricu još nisam imao priliku da vidim, kao ideja zvuči mi zanimljivo.

Da imate priliku da upoznate Šekspira o čemu biste s njim najrađe pričali i da li postoji nešto mnogo važno što biste voleli sada da ga pitate?
– Toliko ima stvari iz Šekspirovog života koje su ostale nejasne, maglovite… o kojima ništa ne znamo već samo nagađamo, da bih mogao lako da zamislim jedan zaista dug razgovor na različite teme.