MALO IZOŠTRENO

Neutralni pokret za spas Srbije

Objava predsednika Srbije Aleksandra Vučića  da je pristupio osnivanju Narodnog pokreta za državu, zasenila je vesti iz trajućeg sudara civilizacija u Ukrajini. To je i razumljivo jer je većina građana Srbije, koja za stabilnost države zahvaljuje predsedniku, opet umirena nakon zabrinutosti usled njegove nedovoljno jasne objave o „poslednjem mandatu”. Ako pravi novu političku organizaciju, svakako računa da će je i voditi. Većinska Srbija, namučena svakakvim jadima kao što su građanski rat, ekonomske sankcije, siromaštvo, bombardovanje, otimanje teritorije i antiidentitetski inženjering, doživljava Vučićev entuzijazam ka novoj političkoj organizaciji kao veoma dobru vest u poplavi veoma loših.

Tako je briga je sa većinske Srbije, koja sada zna da će novu političku organizaciju voditi Vučić, pala i na aktere u opoziciji, i na aktere u nivoima vlasti, to jest u SNS. Nekreativni lideri opozicije bili su se ponadali da bi iz Vučićevog obećanja o „poslednjem mandatu” mogla da se izvuče neka korist u biračkom telu, a sada se nad njih nadvila verovatnoća nove revitalizacije Vučićeve popularnosti. Brige u delu članstva SNS-a drukčije su prirode. Sa pravom se sumnja da će masovna seoba u novu političku organizaciju biti moguća, a još se teže može zamisliti da će Vučić voditi obe organizacije. Advokat i funkcioner SNS-a Vladimir Đukanović, kome mnogi pripisuju poznavanje Vučićevih namera, izjavio je da će u Narodni pokret za državu moći da ulaze članovi SNS-a, koji se ne opredeljuju za jednu od strana u globalnom sukobu. Ako bi, nedajbože, bila dovoljna retorička neutralnost članstva SNS-a za seobu u novu organizaciju, to bi u dobroj meri dezavuisalo samu ideju pokreta.

Srpska napredna stranka  je, iako ju je Vučić razvio do najveće snage jedne partije u „demokratskoj” istoriji Srbije, ipak izvorno bila projekat Tomislava Nikolića. Nikada među nedovoljno zadovoljenim članovima SNS nije ugašena pomisao da je njihova željena promocija izostala razvlašćivanjem Tomislava Nikolića. Nikolić je, setimo se, osnovao stranku na temeljima de fakto obezglavljene Srpske radikalne stranke, dela njenog članstva, koji je bio spreman da zadrži „srpsko”, a odbaci „radikalno”, i omasovio  je ranijim pristalicama DSS. Ta misao na propušten lični uspeh koji im se činio mogućim sa Nikolićem na čelu stranke, preživela je u mnogim članovima SNS-a do danas. Ona nije bila smetnja efikasnosti stranke u političkom radu, ali je uvek u neoliberalnim medijima prikazivana kao deo „radikalskog prtljaga” Aleksandra Vučića.

Sa Narodnim pokretom za državu, bez sumnje, taj prtljag će definitivno ostati na ugašenoj stanici srpske politike.

Razume se, skoro da je neozbiljna kombinacija, koju neki mediji sugerišu, vraćanja stranke Tomislavu Nikoliću, njenom osnivaču, kad se iz nje povuče u novu političku organizaciju ono što se uklapa u njen koncept. Komformizam osnivača SNS-a, zbrinutog na neobičnoj funkciji šefa Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom, sigurno je učinio svoje u vidu zamora političkog entuzijazma. Ili kombinacija nije za odbacivanje?

Nema sumnje da će se u pokret uključiti  deo profesorske, savetničke  i političko-analitičke scene Srbije, onaj deo koji ne nervira zapadnjačke nadzornike srpskim identitetskim pitanjem, pitanjem  koje podrazumeva bližu vezu sa Rusijom nego sa Zapadom. Neki od nas su ubeđeni da sam koncept „neizabrane strane” ne obećava predstavu o visokoj moralnosti u još uvek hrišćanskoj Srbiji koja drži  da je brak zajednica muškarca i žene i koja odbija da se bavi rodnim identitetom Boga. Neki od nas uzimaju krajnje uslovno obznanjeni kriterijum ideološke neutralnosti budućih pripadnika pokreta, i veruju da je „neutralnost” samo umeće političke kulture da prikrije ono što trenutno smeta Srbiji. Aferim za ideju, ako smo na dobrom tragu.

Izdaleka se vidi da je Vučiću potrebna politička organizacija sa kojom bi pokušao da provede Srbiju, ako je moguće neoštećenu, kroz uski klanac između smrtno sukobljenih civilizacija. Iako je  pokretač Narodnog pokreta za državu rekao da je nova politička organizacija neki vid finalizacije „krčenja puta za široki pokret naroda, u kome će biti vidljiv besmisao ovih koji bi rasturili državu u jednom danu i ovih drugih koji ne kriju da bi sutra priznali nezavisno Kosovo”, nema nikakve sumnje da je ubrzanje sukoba između bogova ubrzalo i finalizaciju ideje i učinilo je neodložnom.